------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

У Србији је недавно био „про-српски” потпредседник САД Џозеф Бајден, а у Каиру председник Обама прокламује САД „про-исламску” политику

Два „нова почетка“!

Једно међународно дешавање на балканској односно боље - српској сцени, мада је остварено, некако у основи није, како у временском тако и у политичком погледу, изгледало стварно. Било је у њему нечег намештеног, вештачког; неки привид се уздизао - није то „то” - због чега / кога се дешавање догодило. Реч је о недавној посети САД потпредседника Џозефа Бајдена Србији и Балкану

Покајничке „сузе” или дипломатски „протокол”?!
Ту привидност нарочито је карактерисала чињеница јер је за првог званичног највишег САД посетиоца Србији одређен потпредседник Бајден. Задња таква посета на највишем нивоу - уколико ме сећање не вара, био је то председник Никсон - а догодила се пре 30 а можда и више година. Како је потпредседник Бајден у Србији познат не само као највећи мрзитељ Срба већ као човек који је својим „ауторитетом” у САД политичком естаблишменту пресудно утицао да то мрзитељство добије своја стварна „крила” кроз бомбардовања, хашки трибунал, антисрпску а промуслиманску САД политику на Косову и у БиХ. Ето - толико има нестварног у томе! - да је такав један човек добио мандат да оставри „нови почетак” бољих односа између Србије и САД.

Је ли је то, можда, неки искрени израз Бајденовог личног кајања за своја антисрпска дела? По неколико лепих комплимената у смислу да је Србија најзначајнији регионални део Балкана, којој је као таквој место у ЕУ, могло би се и тако закључити. У дипломатији, као што знамо, лепе речи увек су везане за неку неодређену и необавезујућу општост а проблеми, ако постоје, крију се у детаљима који се, скоро као по неком правилу, јавно се не саопштавају. У Бајденовом случају тај део дипломатског „ритуала” - је отпао. Он је троструко отишао у детаље, па то онда, баш што је од њега - плаши!

Прво, поручио је Србији да није неопходно да Младић буде у Хагу као предуслов за ЕУ; мада зна да је Холандија баш на том питању противна, САД ће помоћу свог утицаја на ЕУ радити да се таква условљавања отклоне. (Холандија је, узгред, после неколико дана саопштила да је њена позиција непромењена.) Друго, Бајден не одриче Србији право да буде противна независности Косова, нити ће то Србији бити сметња за улазак у ЕУ. Треће, што се тиче БиХ, САД позиција јесте да је и БиХ место у ЕУ, да би због тога морала да изврши неке уставне реформе али - нагласио је - у оквиру Дејтонског споразума. Ко би после свега још могао да посумња у искреност Бајденовог покајања у односу на Србију!?

Пре Србије Бајден био у Сарајеву
У својој балканској турнеју, Бајден је пре Београда посетио Сарајево. Он је ту јавно рекао отприлике исто што је већ саопштено у Београду са јачим нагласком на тренутној нефункционалности БиХ као државе што се, ради уласка у ЕУ, мора отклонити путем уставних реформи, а договором политичких представника сва три б-х ентитета проистеклих из Дејтона. У Сарајеву је Бајден, међутим, прескочио детаље како помирити Дејтон са унитарном БиХ, која се крије иза уставних реформи које би требало да од БиХ створе „функционалну” државу како би ова, само као таква, могла да уђе у ЕУ. А још мање је додирнуо феномен Милорада Додика односно статус Републике Српске у тој „функционалној” држави или будућу улогу наметнутог „вице краља” односно Високог међународног представника за БиХ са својим диктаторским овлашћењима у њој.

Ускоро ће, међутим, бити сасвим јасно шта је Бајден тачно потајно, иза кулиса, рекао ентитетским политичким представницима. Ово, поготово јер су се за последњих неколико година и до сад ти исти представници „договарали” о проблему функционалности али без икаквог помака. Е сад, после Бајдена, ако БиХ постане заиста „функционална” а из њеног политичког жи-вота отпадне Харис Силајџић, још једини преостали представник муслимана из ратних времена, победио је концепт БиХ као државе, премијера РС Милорада Додика. Ако се пак догоди друго тј. да Додик буде жртвован, победила је Хилари Клинтон односно „завршава се пропуштено” тј. пројекат „цјеловите БиХ” коју је још деведесетих година прошлог столећа, тад председник САД Бил Клинтон, њен супруг, обећао Алији Изетбеговићу. Ако се, пак, овај сценарио обистини, није сасвим сигурно да САД, као што су с пролећа 1992. године преко свог амбасадора Зимермана дале зелено светло за почетак трогодишњег рата, овом приликом не обнове историју, па тако уместо у ЕУ - гурну БиХ у неки нови рат?! Додуше, а можда и срећом, постоји и трећа могућност; по њој би се политички представници БиХ и даље, у недоглед, могли „договарати” о уставним реформама.

Најзад у Приштини
Потпредседник Бајден је обавезно после Београда посетио Приштину. Био је и ту искрен према Србији: као што је „разумео” њену противљење независном Косову, тако од ње очекује да и она „разуме” што је у Приштини - уз дивљачко урлање одушевљених Шиптара - узвикнуо да је Косово „неповратно” независно. Дао је кредит Тачију и осталом друштву из власти на „демократичности” а кроз зубе је процедио „мултиетичност” Косова. Нешто јасније је то испољио својом посетом српском манастиру Дечани у који је ушао без јавног благослова епископа Артемија, али и уз добродошлицу (на енглеском) неизбежног игумана Саве. Тако су му и косовски Срби искрено одговорили шта уопштено мисле о његовој посети. Све у свему и на Косову, као и у БиХ, Бајден је обавио недовршени Клинтонов пројект а и потврдио Бушово дело - независно од Србије Косово!

Наш простор незамислив без Монтгомерија...
Сасвим изненада, готово као „гром” из ведрог неба, ускочио је на српску сцену, бивши САД амбасадор у Србији и Хрватској, Вилијам Монтгомери. Истина, не на свој уобичајени начин тј. објављивањем својих чланака у српским медијама што он већ годинама практикује, већ се његов чланак појавио у „Хералд Трибуне”. Како чланак није намењен Србима већ је то једна критика САД српско-балканске политике Стејт департмана - питате се онда - како је то Монтгомери „сасвим изненада... ускочио... на српску сцену”? Познавајући пак српску психу, Монтгомери је био сигуран да ће Срби сами омогућити тај његов ускок на српску сцену, што се и десило, а и овај напис је сведок тога.

Најкраће, ево шта је Монтгомери, у том свом чланку (цео посвећен САД погрешној политици на Косову и у БиХ; лично заговара поделу) начелно имао на уму. У обе државе, ми смо остали политички зачаурени тако да је немогуће да се оствари безбедносно, односно било какво дугорочно, решење упркос огромног (нашег) дводекадног улагања у људству и новцу. Ово је због тога што ми сматрамо да је могуће уз помоћ одмереног „штапа” и „шаргарепе” да се остваре у Босни и Косову потпуна мултиетничка друштва... Ми доследно занемарујемо супротне доказе а називамо опструкционистима све оне који јавно указују на алтернативе.

Крајњи резултат је продужавање затегнутости... са добрим изгледом на још многе године напора западних политичара - као недавна посета потпредседника Бајдена - с циљем да се утера „четвртаст клин у округлу рупу” (хтео је Монтгомери да каже да се силом реши „квадратура круга” а занемарењем чињенице да је чак ни разум не може решити). Монтгомери на то додаје. „Знам о чему говорим: више од 15 година био сам један од тих утеривача (клина у округлу рупу). Најзад сам разумео да су историјске околности у овој области (Косово и Босна) оствариле једно психичко стање које је другојачије него наше, па услед тога ми мислимо и очекујемо да балкански народи реагују као што би и ми - а ово се с њима не дешава.”

„Нови почетак” из Каира можда даје прави смисао оном из Беграда
Својим доласком у Београд, потпредседник Бајден је најавио „нови почетак” пријатељских односа САД и Србије. Својим говором на универзитету у Каиру, његов шеф, председник САД Барак Обама, најавио „нови почетак” у односима између САД, с једне, и свет од милијарду ипо муслиманског, с друге стране. Објективно, по свему, две неспојиве категорије (Београд, Каиро), изузев што у оба случаја иза њих стоји стварна власт САД.

Ипак, с обзиром да је Бајденова посета Балкану, као што смо видели, остала прилично нејасна, чак и упркос извесним начелним Монтгомеријевим појашњењима која су нас више приближили стварности, остала је она базично непромењена, сем што нам је омогућила да разрешење нашег проблема потражимо и у самом извору власти САД - председнику Обами односно његовом ”новом почетку” из Каира. Да би, међутим, све било јасније, неопходно је рећи нешто и  о самом  председнику Обами.

САД председник Барак Обама
Мада је најпобожније прошао кроз демократску процедуру председничких избора а по којој га је народ изабрао, опште је уверење у САД да је председник Обама, наметнут америчком друштву. Од кога и због чега? - два су релевантна питања. Познато је да у САД постоје „центри моћи” на свим нивоима политичке власти. На нижим нивоима о њима се повремено чак и јавно дискутује. Степен власти је, међутим, у обрнутој сразмери са јавношћу „центара моћи” односно што већи степен власти то је све мања јавност „центара моћи”. (Једина делимична изнимка од тог  „правила” јесте тзв. „билдербергска група” за коју се јавно говори да је тајна међународна организација, броји нешто преко сто елитних чланова, бави се углавном светском економијом, мада је незамисливо да је то могуће без бављења политиком.) О председнику односно ко стоји иза њега доспела је у јавност само „прича” да га стварају тзв. „кингмејкери”, па се из тога да закључити да су можда ови наметнули председника Обаму САД друштву.

Да, пак, оставимо на страну, ко су они јер се то никад сазнати неће чак и кроз облик „приче”, сем могуће нагађањем, али то не обавезује никога. Не треба се, значи, задржавати на томе, већ треба погледати у индиције (показатеље) из стварног живота које би могле да посведоче да се заиста ради о „кингмејкерима”. У Обамином случају испољила су се бар четири таква показатеља: (1) почетак његове политичке каријере: он није Чикажанин, нити је он био досељеник већ је он буквално доведен у њега са обезбеђеним издржавањем; (2) брзина: за 4 и по година од једне стварне политичке и људске непознанице изабран је за САД председника; (3) иза њега су 100% стајале све велике медије: новине, часописи, ТВ, које су без покрића буквално исковале његов месијански ореол; и (4): иза њега је стајао готово непресушни извор огромног новца.

Друго питање од интереса јесте: због чега би Обама био наметнут? Уопштен одговор је релативно лак и очевидан. Намеравано је с њим извршити неки темељни преокрет у САД друштву. Већ је одавно речено да је „враг у детаљима”. Од многих, који? - ствар је нагађања; а можда се ради чак и о читавој серији темељних преокрета?

После скоро 6 месеци његовог председниковања, рекло би се да је серија таквих у питању. Између осталих, бацио се одмах на васкрснуће посрнулих финансија (и економије); забио је, пак, „глогов колац” неолиберализму - није ли и то један темељан заокрет? - (кога је требало да спасе) државним запоседањем приватних банака, предузећа, индустрије, па се поставља питање да ли и финансијска криза није вештачки коинцидирала са почетком његовог мандата, не би ли он релативно лаким и брзим њеним разрешењем добио емпиријску потврду свог месијанизма (кога су већ раније сковале медије) како би на њему доцније задобио додатни „ауторитет” за решавање много тежих и већих темељних преокрета.

Говор у Каиру открива многе непознанице!?
Да не беше, међутим, споменутог Обаминог каирског говора, још би се дуго лутало у потрази за темељним преокретима. Овај говор, изгледа показао јесте, да је - то ”то”! Наиме, позитивно разрешење, 63 година старог, израелско-палестинског проблема, јесте разлог због чега је Обама постао САД председник. Свих ових година, Американци су - по Монтгомеријевим речима - безуспешно закивали „четвртасти клин у округлу рупу”. Од те политике је потребно направити не један већ два необично тешка, готово неостварива заокрета - пружити, бар на изглед искрено, муслиманском свету руку. Ово је, међутим, незамисливо јер је САД јавно мњење - политичари и медије који га стварају - отворено про-израелски настројено. Једино Обамин „месијанизам” ту може бити од помоћи.

Али он није довољан за неопходан „про-исламски” САД преокрет. Отуда, да би овај „про-исламски” заокрет, иначе дубоко сумњичавим муслиманима био прихватљивији, САД председник морао је да буде никако другојачији већ Барак Хусејин Обама. А што је он и црнац, као припадник САД иначе „потлачене” друштвене класе, морао обавезно да буде, може се приписати опет тоталној невери муслимана у искреност САД белих председника јер су и они „пружали руку” исламу али, као по неком правилу, увек на његову штету.

Најзад, сам овај план можда открива да су његови стварни аутори морали бити САД Јевреји из простог разлога јер нико сем њих не би имао храбрости да се изложи анти-семитској оптужби. Овако су они, разумнији међу њима, увидели да ће Израел, којии и сам од свог оснивања решава „квадратуру круга” силом, водећи овакву политику најзад и сам нестати пред демографском „временском бомбом” Палестинаца. Једини онда излаз из ове по Израел погибељне ситуације јесте идеја - „две државе”! Али - за разлику од досадашњих покушаја - које би биле засновене на обостраној искрености.

Веза Београд – Каиро
Обе посете Бајдена Београду а Обамина Каиру, наговештавају „нове почетке” у односима између САД државе, с једне, и респективно Србије односно муслиманског света, с друге стране. Разлика је једино у томе што је Обамину мисао о новом почетку у Србији саопштавао потпредседник Бајден, па су услед тога његове речи звучале не-стварно. Али то није усамљен случај нестварности његовог гласа. Он је то испољавао - јер је морао да тумачи Обамине мисли - кад је одобравао Србији да о независности Косова може да има мишљење другојачије него што је оно САД; да Ратко Младић није сметња Србији да уђе у ЕУ - одмах је Холандија открила његову интимну мисао - нити је његов глас био стваран кад је Србији и РС, „продавао” Дејтон као основу унитарне БиХ.

Бајден је својим стварним гласом, међутим, говорио једино кад је у Приштини узвикнуо да је Косово „неповратно” независно и кад год је лично „навијао” да БиХ „мора” да постане унитарна држава да би ушла у ЕУ. Све у свему, Бајденов наступ на Балкану била је једна несретна мешавина Обаминих идеја, с једне и „говора мржње” према Србима који долази од настојања Клинтонових „кадрова” из Стејт департмана да повампирењем његове политике из деведесетих компромитују Обаму из 2009.

С тим, пак, у вези заиста чуди да Обама у свом говору у Каиру није поменуо да су САД на Косову и БиХ без икакве резерве у потпуности, на рачун Срба, остваривале про-исламску политику у деведесетим. Овај значајан податак за његову верзију про-исламске политике Обама није додирнуо, али су то у неколико махова учинили САД коментатори његовог наступа у Каиру. И питали се: зашто је он пропустио тако важан аргуменат?

Можда је то био Обамин један немушти начин да себе огради од белачке Клинтонове анти-српске политике деведесетих, а која је у основи била неискрена и према муслиманима, чак и кад је њима била „наклоњена”. Чувајте се Данејаца и кад поклоне носе!

Н. Љотић