------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Боже Правде Исидора Бјелица

Нушићевска држава

У ове вреле београдске дане освежавајући је читати коментаре Исидоре Бјелице. Све што у „озбиљним анализама“ не можете наћи прочитаће те у зврк-текстовима Исидоре, кратко и врло јасно, схватајући да живимо у земљи чуда, где Нушићево време још увек траје.

Побелесмо од медијског бомбардовања белим Шенгеном и визама које само што нису укинуте, па да мало за промену предахнемо и прозборимо да то и није баш најзначајнија ствар. Узгред речено то укидање виза Тадић нам је обећао још давне 2004. - одмах чим га изаберемо за председника. Јер њега у ЕУ воле, а Николића као ретроградног и антидемократског никако. То „одмах“ се ето отегло на скоро 6 година, па кад вам и убудуће ови проевропски нешто обећају то увек помножите са фактором 6 – да бар оријентационо знате када ће се можда и догодити. Али пустимо да Исидора плете своје текстове што клот, што фркет, тек да останемо у традицији великог српског сатиричара Нушића – бар као летње освежење

Прогон због „успешне владе“

Не знам како и не знам зашто, али код нас ситуација постаје све загушљивија... Пре свега, мoje искрено саучешће породицама погинулих пилота и војника. Ја заиста не могу да схватим да се праве ти митинзи наше војне моћи, кад моћи нема и кад је све то заједно једна фарса, која је опасна по живот.

Кад смо отишли у три лепе, када је шачица авиона преостала после НАТО бомбардовања старија од 20 година, када више од пола њих не може ни да се подигне... Боље да се не глуми непостојећа војна моћ, него да се ти авиони продају, па да нахране сирочиће и ове људе што штрајкују по врелини и киши, што откидају себи прсте и прете да ће скочити са крова. Кажу да је стање војне авиофлоте показатељ суверенитета неке земље. Пошто више него очигледно суверенитета немамо, не знам ни шта ће нам војна флота и малтретирање аеромитинзима и лажним парадама.

И док се показује каква смо војна сила на (не)ремонтованим руинама, за то време се на најморбиднији начин на велика врата покушава увести цензура и прогон људи због вербалног деликта. Група стаљиниста на сталној плати код Владе перманентно прави спискове за прогон, одстрел и елиминацију из јавног живота неподобних. Та хистерична бића, која за себе верују да су перјанице грађанских трендова, а негде су између инквизиционе комисије и одбора за Гулаг, кренули су у лов на вештице било да јуре непостојеће десне екстремисте у стварности или назови ратне хушкаче из прошлости, неподобне медије, укратко, било кога ко не мисли као они. Србија ни у најморбиднијим данима није имала тако јаке и гласне позиве да се поново уведе вербални деликт, да се људима суди због мишљења и изражавања тог мишљења.

Уосталом, погледајте вести и све ће вам бити јасно. Кадровска политика, и даље утемељена на негативној селекцији и партијској подобности, довела нас је у готово нушићевску ситуацију да можеш да се надаш просперитету само ако си партијски подобан. Било да ти треба посао, спонзор, позиција, све је то део готово алхемијске партијске поделе и расподеле подобних и оданих. За то време, радници висе по крововима, пругама, леже по плочницима и изгладњују се. И ником ништа. 

У Србији су и обмана и прогон легитиман поступак. Довољно је да овлаш погледате вести: ред поплава, ред хапшења, ред осуда, ред прогона... И закључак да нам Влада ради одлично. Ствар је отишла толико далеко да се они подобни, заштићени бели медведи, због свог идеолошког става ослобађају и када су криви и када шамарају и када лажу, а они неподобни трпају у бајбок и због вербалног деликта. И као што се на примеру распалих авиона и непостојеће флоте види да ми сами не одлучујемо ни о чему у нашој земљи, тако се на примеру судства види да имамо најмање две касте грађана. Оне подобне, дотиране, који могу да лажу, шамарају и краду и да никада не буду ни осуђени (да нас не би због њих опет бомбардовали) и оне друге: рају, неподобне, таргетиране за одстрел, који се терају на робију и због вербалног деликта и лажних пријава и намештених истрага, и који се држе у притворима по суманутим пријавама и неодбрањивим оптужницама.

Овом приликом изражавам своје дубоко и јавно саучешће свакој породици чији је члан жртва политичких прогона и намештаљки. Као што стари и неисправни авиони не могу да приказују моћ које нема, тако селективно судство и прогони људи не могу да буду легитимација демократизације него индекс тоталираности једног друштва. Ако имамо више вести о томе ко је приведен, ко је ухапшен, ко је у притвору, ко ће бити процесуиран, него извештаја о размерама поплава и штрајкова, онда је то више него очигледан доказ колико је ово загушљив простор и колико се далеко отишло у кастинско, готово феудалној подели на подобне и неподобне, партијски адекватне и непотребне медије, фирме и људе.

Извињење

Ако се вратимо уназад на све наше политичке афере, од оних још из Слобиног периода па до дан-данас, како је могуће да се баш нико, али никад и нико није извинио?

Да и у врлом новом ЕУ-ропском свету има пуно корупције и безочног трошења новца сведоче последњи случајеви чланова британског парламента, који су (као да су наши чланови), мажњали дневнице, рентирали сами себи куће и чинили разне неподопштине. Оно што је мени крајње сексипилно је што се ови енглески парламентарци одмах чим су ухваћени извињавају нацији и, колико капирам, веома често буду и одмах шутнути.
Е, то код нас није случај.

Покушавам да се сетим, али ми не иде, да ли се ико икада извинио и за један скандал и неподопштину!!? Ако се вратимо уназад на све наше политичке афере, од оних још из Слобиног периода па до дан-данас, како је могуће да се баш нико, али никад и нико није извинио?! Кад нас ухваћени нису криви, а они на које се сумња нису ухваћени. Хајде само на прву лопту да покушамо само да се сетимо бар неколико афера: Јањушевић - Колесар, „Бодрум", па хапшења у „Сабљи", па онда „Кофер", па „Панцир". Па онај „Сателит". Онда разне виле - од оне Јелашићеве па на даље... И ништа. Никад ништа...

Гледам ове ухваћене енглеске парламентарце како се посипају пепелом и, човече, морам признати како то звучи катарзично. Просто ти буде лепо и чак ти дође жао тих бараба, јер када кажу: „Сори, само смо ми криви и кајемо се", човек остане нем пред признањем. Можда ћемо једнога дана, када уђемо у ту фамозну Европску унију, дочекати и да доживимо да неко призна да је крив и да се јавно извини.
Овако - нико није крив ни за убијене, ни за пирамидалне штедионице, ни за продане територије, ни за издане људе. У Србији нико није крив ни за лажне приватизације, гладне људе, опљачкана предузећа, невраћене куће, отета земљишта, пребијене људе...

Ух, списак је предугачак и мучан, али да закључим, гледам Би-Би-Си и сва ова јебена извињења и просто сам љубоморна. Када би само једанпут неки политичар признао да је крив и да се каје, вредело би за њега и гласати. Јер, међу оволиким „невиним", један искрен покајник покренуо би поново веру у ту страшну браншу.

Једно просто: „Извините, крао сам" или: „Извините, био сам подмићен, кајем се и стидим" било би више од сваке револуције. Да, Србији недостаје новца, хране, правде али Србија пре свега вапи да се бар неко извини овом несрећном народу за сва срања, ратове, крађе и обмане које је претрпео.

Исидора Бјелица