------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Шта се све планира у „измени“ историје Другог светског рата, према мишљењу руских аналитичара

Ревизија Другог светског рата

Око Другог светског рата се фалсификује све! Да ли је заиста најважније знати како да се прохујали историјски догађаји прикажу према жељи наручиоца, или је то смишљена пропагандна пресија на дуже стазе. Како то да се САД „историјски“ представљају као главни победници у Другом светском рату, а скрива се чињеница да су америчке војне испоруке Немачкој настављене чак и онда када је немачка војска хитала према Москви и да је отворен други фрон тек када је било јасно да СССР незадрживо ломи немачки отпор и иде ка Белину.

У сиромашне мозгове малограђана снажним ударима простаклука имплантирају се клишеи све противуречних један другом, па се као резултат у главама оне добре половине грађана Русије, а да не говоримо о Американцима и Европљанима, упарложио невероватни дар мар у односу на све оно што се односи на датуме, појединости и чињенице, Другог светског рата. Створен је такав смислени дар мар, који се при том укалупљује у повест о томе како су два тиранина, Стаљин и Хитлер, заподенули светски рат у Европи, наосвајали гомилу земаља, а потом су дошли Американци, све победили, све ослободили, и причи је ту - крај. А све остало што су ту и тамо чули о Другом светском рату је комунистичка пропаганда, сачињена и лансирана од препредењака.

Фалсификује се све, почев од фундаменталних узрока Другог светског и Великог отаџбинског рата, а све се завршава у епизодама. Технологије манипулације чињеницама су већ одавно одшлифоване. Узмимо, примера ради, подвиг Александра Матросова, који је поставио груди на цев непријатељског митраљеза. Подвиг је у више наврата и на најподробнији начин описан у совјетској литератури, инсцениран па чак и екранизован. А потом одједном почињу се лансирати приче како је све то само мит. И тај мит почињу раскринкавати.

Истовремено се лансира читава гомила произвољних верзија догађаја. Тако ће неки „историјски зналац“ у једном листу написати, да ту заправо никаквог подвига није ни било. Причу са митраљеском цеви наводно је смислио неки извештач листа „Краснаја звезда“, који се није осмелио да оде на прву борбену линију, па је све време обављања службене дужности преседео у штабу фронта. Причу је једноставно смислио како би имао о чему да пише како би се подигао морал руској војсци која је иначе била у расулу. Други ће опет написати да је подвиг, наравно, евидентан, али да је био апсолутно бесмислен, без војног значаја, и да је по ко зна који пут исказао сву апсурдност и нечовечност совјетске војне машинерије. Није се требало бацати на тај митраљез већ једноставно затражити подршку артиљерије или авијације, како су то чинили сви цивилизовани људи, на пример, Американци. А код нас су, ето, бомбе и муницију жалили, а људе нису - олако их жртвујући за славу диктатора Стаљина.

Трећи ће рећи да је и подвиг евидентан, и да он није био лишен одређеног смисла, али да тај подвиг није учинио никакав Александар Матросов, већ неки Алексеј Солдатов. Јер, Матросов је, као био обичан позадински миш и умро је због тога што се наждерао меса из америчких конзерви које су у великим количинама стизале изгладнелој Русији. Али како је његов ујка служио у политичкој управи фронта, он је и наредио да се у списак за одликовања унесе презиме Александар Матросов, а Солдатов је незаслужено заборављен.

Четврти ће лансирати такву верзију, како потврђује да је подвиг постојао, и како је како је такав подвиг донео велику корист те га је стварно извршио баш Александар Матросов. Али ће при том пришљамчити толико појединости из обичног живота Матросова, да ће се херојски ореол Матросова претворити у конструкцију са прегршт мана. Написаће, на пример, да Александар Матросов није волео да се купа, па се од њега стално ширио непријатан мирис, због чега су га борци избегавали - па зато и није имао пријатеље међу њима. Или да није био од раскида, да је нешто што му лепо стоји волео да здипи, па је често крао од својих колега личне ствари - зашта је више пута добијао батине. Или да је волео да цугне, зашта су га често старешине кажњавале. Све се то своди и јасно зове дискредитација лика народног хероја – кога некако треба дискредитовати.

А пети описивач ће „значајно“ истаћи: Могу казати да је подвиг Матросова постојао и да је у тој борби то одиграло одлучујућу улогу, да се на цев бацио нико други до баш Матросов, и који је био ванредно храбар. Да се купао двапут дневно, да туђе никада није ни помислио да узео и да алкохол није конзумирао, те да се командири просто-напросто нису могли нагледати те величине. Али таква величина, практично свети човек и у таквој верзији обавезно ће постати убеђени антисовјетиста. Пореклом из раскулачене и прогнане породице, малтене рођак генерала Власова или Aтамана Шкура. Већ у следећим редовима ћемо прочитати и „сазнати“ да је Александар Матросов целог свог живота мрзео Стаљина који је истребио целу његову породицу и, бацајући се на митраљеску цев, у својој машти Русију није видео совјетском и комунистичком, већ демократском земљом по угледу на Америку. Главни закључак био би, да су само такви људи и могли вршити подвиге, а комунисти са комсомолцима нису ништа друго ни радили већ су се као мишеви крили иза њихових леђа.

И када се таква алвина пропаганде сручи на статистички просечног човека, који нема времена да седи у историјским архивама, чак ако је он и успео да се подучи у совјетским школама подлећи ће пропаганди или бар почети да сумња у оно што је у школи чуо и запамтио. Формирана слика света у тој школи пре или касније почеће да се руинира, а на њено место доћи ће примитивни шаблони попут, рецимо, да је стаљинградски котао био израђен од америчког челика. Ако пак човек због свог узраста није прошао кроз совјетску школу до тренутка налета непријатељске пропаганде, био као чист лист, он се може ако хоћете сместа примити у полицајце будуће америчке окупационе администрације.

Ми се сада налазимо на прагу 70-годишњице почетка Другог светског рата. Сам по себи то је прилично крупан, јубиларни датум, да би се борци идеолошког фронта свих масти и боја по пуном програму изгазили на тему ко је ипак крив за његов почетак. Уз то, пред вратима нам је криза, која већ више личи на катастрофу, сви су једни на друге бесни и само ишчекују кога ће првог појести. У таквим условима верзије догађаја давно прошлих дана постају моћно оружје, које помаже да се поставе идеолошки темељи за деловање у садашњости и будућности. Сва антисовјетска урлања, апели Русији да се „покаје“ и подели одговорност са Хитлером за отпочињање рата, да се спроведе судски процес над стаљинизмом попут оног у Нирнбергу и пожељно под међународном контролом значи само то да нам се припрема дугачки списак материјалних али територијалних претензија. За стаљинистичку прошлост, за упорност наше привржености патриотском погледу на рат и Победу, Русију желе да приморају да плати суверенитетом и територијалним интегритетом, нуклеарним оружјем, природним добрима, пијаћом водом и свим осталим у шта се загледају „власници историје“. Ако ми допустимо да на себе препишемо све историјске губитке западне цивилизације, нећемо дуго чекати да нам испоставе и све остале своје материјалне губитке.

Иза свих покушаја да се данас у центар проблема почетка Другог светског рата стави пакт Молотов – Рибентроп, (службени назив: Пакт о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских социјалистичких република) стоји тежња да се скрене пажња неинформисане јавности са оне улоге, коју су одиграле САД и Велика Британија у Хитлеровој политичкој каријери. У његовом појављивању и политичком уздизању припремама за рат и свему ономе у чему су му помогле да Немачке створи праву ратну машину. Западне демократије су од самог почетка у фиреру виделе своје оруђе, које је требало да сломи СССР и у зачетку уништи саму могућност алтернативног (социјалистичког) уређења живота на планети. У то време, када је у Америци дивљала Велика депресија, Совјетски Савез је успешно спроводио индустријализацију и показивао невиђене за западну економику динамику раста привреде. При том у земљи није било незапослености, ликвидирано је сиромаштво, сви трудбеници имали су чврсте социјалне гаранције. Све је то остварено захваљујући оздрављењу социјалне структуре друштва, искорењивању експлоатације, непостојању класе паразита-рентијера, који ништа не стварају већ само троше. Снага совјетског примера у свету била је огромна и за владајуће кругове земаља Запада стварана је реална опасност од губљења власти. И зато је благонаклоност тих кругова према Хитлеру и његовој агресивној реторици била тим већа што су снажније одјекивале његове антисовјетске пароле.

Сједињене Државе имале су и још једну рачуницу – да наоружавају и ојачавају Хитлера. Америка је била заинтересована за започињање крупно-димензионисаног рата у Европи, како би на рачун војних наруџбина од свих зараћених страна извела из кризе своју индустрију и начинила технолошки скок, издвајајући се од конкурената у капиталистичком свету. Уз претензије да на тај начин постане уважени водећи лидер Запада. У последње време о томе некако није згодно да се прича, али америчке војне испоруке Немачкој настављене су чак и онда када је немачка војска хитала према Москви, у пуном складу са Трумановим принципом по коме Сједињене Државе треба да прате рат између Немачке и СССР и помажу оне, коме ће у датом тренутку бити теже. Тојест, интересима америчког капитала одговарало је одуговлачење рата што је могуће дуже. Војна помоћ Хитлеру престала је тек 11 децембра 1941. године, и то након што је Немачка сама објавила рат Америци. Но и после тога Америка је ратовала сасвим пасивно. Узмимо макар у разматрање чињеницу како су Американци са Енглезима две године отварали Други фронт – чекајући у ствари исход немачког похода на СССР.

Политичку и личну судбину Хитлера предодредио је његов пораз на Источном фронту. Да је Немачка ратовала само против САД и Велике Британије, онда би Хитлер, највероватније, био жив и до дана данашњег. Но исход Стаљинградске, а потом и Курске битке означио је по себи фундаментални прелом у рату, па су Рузвелт и Черчил схватили да треба пожурити, јер се у противном могли изгубити корак и у поратном уређењу света могу и да не учествују. Тада је тек уследило искрцавање у Нормандији више као потреба озбиљног учешћа у рату на Европском континенту како се јединице СССР-а не би нашле и у Паризу. Међутим, и после тога наши такозвани савезници нису одустајали од покушаја да се договоре са Хитлером или његовим окружењем иза наших леђа, а Черчил је и уопште предлагао да се не разоружавају јединице вемахта, јер оне могу добро доћи у борби против бољшевика.

Низ земаља је за време Другог светског рата иступило из фашистичког блока и придружило се антихитлеровској коалицији. Иран, Ирак, Италија, Румунија, Мађарска, Бугарска, Финска. Када све сагледамо том списку фактички треба додати и САД са Великом Британијом, које се сада, за чуђење, сматрају малтене главним творцима победе над фашизмом.

Пише: Андреј Конуров

Промотер тероризма фалсификује историју

Савез удружења расељених са Космета

оштро критиковао Азема Власија

У општем миљу креирања лажне историје свесни смо свакодневних иступа или писаних текстова који преправљају и чињенице које су се десиле само пре десетак година, према својим дневним потребама. Тако можемо прочитати да је Милош Обилић Албанац, да су се Шиптари у косовском боју борили са Турцима или да је манастир Високи Дечани шиптарски културно историјски споменик – кога они опет из незнам којих разлога упорно желе да униште па га и данас чувају јаке снаге КФОР-а. Можете рећи или написати свакојаку глупост а онда ће онај ко то прочита на свој начин то тумачити – ако га било каво тумачење или разумевање тога уопште и занима.

Савез удружења расељених са Космета у Црној Гори саопштио је јуче да адвокат из Приштине Азем Власи од почетка осамдесетих година прошлог вијека креира, промовише и подржава терористичко дјеловање екстремистичког покрета Албанаца у јужној српској покрајини.

Предсједник те организације Миленко Јовановић реаговао је на изјаву Власија "да је политика Слободана Милошевића 1990. избрисала црногорску заједницу из уставног, политичког и институционалног система на Косову и Метохији", наводећи да Власи у великој мјери сноси политичку и личну одговорност за масовне прогоне Срба и Црногораца са Космета.

- Ти прогони су непосредно по смрти бившег лидера СФРЈ Јосипа Броза започети застрашивањем и убијањем виђенијих српских интелектуалаца, узорних сељака и домаћина, паљењем православних светиња из средњег вијека, рушењем преко 70 хиљада црногорских, ромских и српских домова, да би се највећи прогон неалбанаца са Космета догодио у 1999. насилним протјеривањем 280.000 људи, када је дошло до фактичке окупације тог дијела Србије, која је потом „крунисана" у марту 2004. године познатим насиљем и прогоном још пет хиљада преосталих Срба и Црногораца - саопштио је Јовановић.

Према његовој оцјени, Азем Власи злонамјерно измишља да је политика Милошевића било када избрисала црногорску заједницу из институционалног или било којег другог система у Србији, па тиме и на Космету.

- Као правник и адвокат Власи би морао да зна да не постоји ниједан званични документ из времена Милошевића по којем су Црногорци на било који начин истиснути. Напротив, њихово постојање у вријеме владавине Милошевића било је видљивије и јасније него икада прије и послије Милошевића. Друга је ствар што не постоји ниједан савјесни Црногорац са Косова и Метохије који себе не сматра припадником српског националног корпуса, што, наравно, није по вољи Власија - оцијенио је Јовановић. Он је закључио констатацијом да "је и сам Власи био слободнији у вријеме владавине Милошевића него што је данас на Космету, гдје царује тероризам и гдје су обичајна права далеко изнад судско-државних и свих осталих папира".

Текст припремило уредништво

Српске политике