------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Кад монструми заогрнути политичким плаштом, хајвани, и лопови воде земљу, онда је све могуће

Дотераше Србију до банкротства

Пошто актуелна Влада не знам како ће покрити овогодишњи и сасвим известан буџетски дефицит у 2010. години, а остале годи да и не помињемо, донета је одлука да се прода Електропривреда Србије (ЕПС). Демократски лопови, „експерти“ и западне марионете, најзад су стигли до краја. Преостало је да продају ЕПС, Телеком, обрадиво земљиште, шуме и воде, остало нико и неће да купи, па да заокруже продају комплетне државе.

До сада смо имали три стратешка правца развоја земље: енергетику, пољопривреду и саобраћај и у томе су се слагали и „демократска“ и Милошевићева власт, е од сада више то немамо. Већ смо продали део енергетике НИС, све рафинерије и бензинске пумпе, гасна и остала постројења, а сад би требало продати и ЕПС да се напуни буџет, јер кредите, банкрот држави, више нико није спреман да даје. Кад ова демократска багра прода још то мало државних предузећа јер су сва у губицима због бесомучног лоповлука, партијских хајван кадрова и општег расипништва, остаје још да продамо пруге, путеве, обрадиво земљиште, шуме и воде па да ударимо тачку. Тачку на државу ако се тај термин за Србију уопште и може употребити.

Ако се и овакви рекорди уписују у Гинисову књигу светских рекорда наша остоктобарска власт ће заузети сигурно прво место. Све од привреде су продали и покрали за само девет година, банкарски систем потпуно уништили и предали га странцима, војску и остале државне институције разорили, део своје територије (Косово и Метохију) изгубили, са посла истерали још око 300.000 радника поред оних 800.000 из периода Милошевића, а 400.000 најстручнијих протерали у иностранство.

За 9 година целу осталу привреду распродали, чији капацитети данас 90% и буквално стоје, а радници у безнађу штрајка секу и сопствене прсте. И то је било мало, па су се кредитима задужили са око 5 милијарди евра које смо дуговали 2000 године данас дугујемо близу 30 милијарди евра а ни близу нисмо да покријемо буџетски дефицит ни ове а камо ли 2010 године која је на прагу. Успут да напоменемо да само десетак државних предузећа које намеравају да продају дугују 627 милијарди динара или 6 милијарди и 726 милиона евра.  Све је толико црно да би им се за ове епохално „успешне резултате“ Народ Србије морао „захвалити“ бар колективним стрељањем, ако већ гиљотину немамо.

Ево шта о томе пише „наша“ добро контролисана штампа по новом закону о информисању, где је истину најстроже забрањено износити, јер она ремети мир, нашој „демократској“ багри на власти.

Продаја породичног сребра тешког седам милијарди евра

„Dnevnik“ Novi Sad - Србија се по свему судећи спрема да прода ЕПС,а да ли ће то бити парче по парче, како је предложио саветник премијера Мирка Цветковића Јури Бајец или у пакету, као што то беше с НИС-ом, остаје да се види. Сада је барем извесно, да ће продаје бити, а питање које се свако поставља је вредност Електропривреде Србије.

Оно што се за сада зна то је процена коју је радио тим консултаната из фирми АДЛ и ЕНТЕЛ-а, уз учешће 350 стручњака из компаније и исто толико експерата ангажованих са стране, каже да је вредност основних средстава Електропривреде Србије на дан 1. јануара 2007. године била 527 милијарди динара, односно по тадашњем курсу било нешто мање од седам милијарди евра. Међутим, већина енергетских и економских експерата се слаже да је вредност наше електроенергетске компаније много већа.

- Не знам како ће актуелна Влада покрити овогодишњи и сасвим известан буџетски дефицит у 2010. години, али најлошије од свега што би нам се у овом часу могло догодити била би исхитрена продаја дела ЕПС-а - изјавио је један од наших најпознатијих економских аналитичара и саветник председника Владе Србије Мирка Цветковића и уредник билтен “Макроекономске анализе и трендови” Стојан Стаменковић. - Био би то доказ, не само наставка вишегодишње лоше праксе, да продајемо вредна предузећа не бисмо ли одржали висок ниво јавне потрошње, већ и поуздан знак да ништа нисмо научили из лошег примера приватизације Нафтне индустрије Србије. А то значи – да ни у ком случају, поготово у ово време тешке финансијске кризе и пада вредности инфраструктурних објеката, не треба продавати ЕПС или Телеком. То су два наша највреднија јавна предузећа о чијој економској судбини држава мора да поведе много више рачуна него до сада, подижући им тржишну вредност, а не да их продаје да би покрила високе дефиците својих јавних рачуна.

Према Стаменковићевим речима Електропривреда Србије, оваква каква је сада, мораће да претрпи многе промене, пре свага трансформацију и реорганизацију. Он каже да ЕПС, после издвајања јединствене преносне мреже, мора имати још најмање две целине – производњу и дистрибутивну мрежу. По њему, међутим, паралелно са спровођењем реорганизације и корпоративизације ЕПС-а, мора се успоставити национални програм енергетске ефикасности не би ли се у што краћем времену утрошак струје по становнику смањио на ниво просечне потрошње у европским земљама или испод ње. Јасно је, напомиње Стаменковић, да се до тога не може доћи без одговарајуће политике цена и успостављања реалних енергетских паритета. Србија, као држава, не може да очекује и планира бржи развој производних капацитета са електропривредом у губицима.

Према речима др Горана Николића, донедавног саветника у Привредној комори Србије, а сада сарадника Института за европске студије у Београду, Међународни монетарни фонд, али и друге међународне финансијске организације стално инсистирају на структурним променама у нашој привреди.

- То, другим речима, значи довршетак приватизације не само друштвених већ и државних и неких комуналних предузећа - каже Николић. - Питање је само како то и када извести. Светска криза и рецесија у којој смо се и ми нашли нису добар амбијент за то. Треба, дакле, с тим сачекати, али наш живот и обавезе државе не могу да стоје. Приватизација, међутим, не може бити сама себи циљ. Она је само средство да добијемо савремено и економски јако предузеће. Ако је то кроз докапитализацију, дај да видимо како ћемо и с ким у тај посао. Да ли је боље ићи на берзу с пакетом акција? Можда, али све те могућности и идеје потанко треба израчунати и понудити јавности, а потом и скупштини. Ништа не сме да се заврши у некаквом уском, не дај боже партијском, кругу. Мени је доста блиско решење такозваног јавно-приватног партнерства, али у свакој од тих варијанти, међутим, држава мора да задржи већински пакет. Да ли с 50 одсто плус једна акција или на неки други начин, није од већег значаја, али ЕПС, бар за неко дуже време, не би требало испуштати из наших руку.

Генерални директор Електропривреде Србије Драгомир Марковић је нагласио да, према одређеним плановима и пројектима које је усвојила Влада Србије, пре 2015. године ЕПС не би требало да буде приватизован. Међутим, казао је Марковић, то не значи да се то неће догодити раније, уколико се процени да је то оправдано и сврсисходно. Први човек ЕПС-а каже да је најбољи пут за приватизацију овакве компаније докапитализација, односно улагање новог капитала стратешког партнера, јер ће тако расти вредност ЕПС-а кроз инвестиције.

Паре за нове електране
Јуриј Бајец, саветник премијера Мирка Цветковића, сматра да би се неком великом иностраном стратешком партнеру, на тендеру, могло понудити 20 одсто акција ЕПС-а и тај новац искористити за подизање нових блокова термоелектрана од 700 или више мегавата. Подсећамо да је Електропривреда Србије расписала тендер за избор стратешког партнера за изградњу две термоелектране - “Колубаре Б”, са два блока снаге од по 350 мегавата, и новог блока од 700 мегавата у ТЕ “Никола Тесла Б” и да је процењена укупна вредност ових инвестиција између 1,6 и близу 1,9 милијарди евра. Што значи да је за изградњу новог капацитета од око 700 мегавата потребно скоро милијарда евра. А то се таман уклапа у Бајецову рачуницу да за 20 посто ЕПС-а изградимо нових 700 мегавата.

Највеће државне компаније дугују 627 милијарди динара или 6 милијарди и 726 милиона евра

Више дугују него што потражују

„Politika“ - Обавезе ЕПС-а премашиле 200 милијарди динара. – „Србијагас” и Јат најтеже носе дужнички терет Осим што је минус њених компанија целу привреду поново увукао у губиташку зону, држава је ипак дужник без премца. На душу само 17 најзначајнијих јавних инфраструктурних предузећа књижи се чак 627,2 милијарде динара дуга или 12,8 одсто укупних обавеза привреде.

Дугови ових компанија достигли су 42,1 одсто њиховог капитала, док дугови за 2,3 пута превазилазе вредност обртне имовине. Чак девет од 17 компанија послује у условима дугорочне финансије неравнотеже, а више од трећине дугова су дугорочне обавезе, указују најновије анализе Републичког завода за развој.

Дугови су се највећим делом сместили у билансима пет предузећа. Највећи губиташ је уједно и највећи дужник. Обавезе ЕПС-а на крају 2008. достигле су 200,4 милијарде динара, што је трећина укупних дугова ових јавних предузећа. Следи Телеком „Србија” са 105,4 милијарди динара обавеза, НИС са 78,7, „Железнице Србије” дугују 75 и „Путеви Србије” који су у ову годину ушли са 81,2 милијарди динара. „Путеви” су се, ове године, уз државни амин, поново задужили код банака, да би, истина, раздужили мање од трећине – „двадесетак” милијарди путарима. Дугорочна задуженост побројаних предузећа чини 87,4 одсто дугорочних обавеза 17 јавних компанија, уз доминантно учешће Телекома (21,2 одсто) и ЕПС-а (27,7 процената).

Међутим, дужничка криза и одсуство дугорочне финансијске равнотеже посебно је изражена код ПЕУ „Ресавица” и несолвентних „Србијагаса” и Јата. Они заправо најтеже носе свој дужнички терет. Дужнички терет „Србијагаса” (31,2 милијарде динара) тежи је три пута од његовог капитала и 2,3 пута премашује обртну имовину. Укупне обавезе веће су од обртне имовине и код „Путева”,„Железнице”, Телекома, „Скијалишта”, „Србијашума”, НИС-а, ЕПС-а. Овај проблем не мучи„Транснафту”, Аеродром, ПТТ, „Војводина шуме”, „Србијаводе” и „Воде Војводине”.

Јавна предузећа гуше и краткорочни дугови, који за 78,6 надмашују њихова краткорочна потраживања, указује анализа Завода.Појединачно посматрано, само шест предузећа успева да сервисира и краткорочним потраживањима покрије краткорочне дугове: ЕМС, „Транснафта”, Аеродром, ПТТ, „Војводинашуме” и „Србијаводе”. Најнеповољнији однос обавеза према потраживањима крајем прошле године имали су „Путеви”. Дугови овог јавног предузећа били су 19 пута већи од потраживања, а обавезе из пословања надмашиле су краткорочна потраживања 25 пута.

Сви губиташи а плате изнад просека

У Србији је, ипак, још исплативије радити у државним компанијама, него у просечној приватној или мешовитој фирми. Иако дугују и гуше се у губицима, сва јавна предузећа, и даље боље плаћају своје још кадар и многобројно људство. Прошле године плате су им у просеку 37,2 одсто биле јаче него у привреди. За привредним просеком који је лане износио 32.746 динара, као већ годинама, заостајали су једино железничари са 27.780 динара.

Међутим, листу најбољих платиша у јавном сектору више не предводи Јат. годинама најдарежљивијег послодавца, лане су замениле „Воде Војводине” са просечно месечно исплаћених 73.620 динара. За око хиљаду динара мање – 72.513 – кући су у просеку носили запослени у „Транснафти”, док је Јат трећепласирани са 68.878 динара. Плате знатно изнад просека уживали су и прошлогодишњи губиташи – ЕПС (за 53,8 одсто ) и НИС (за 76,5 одсто) док су запослени у „Путевима” и „Ресавици” били за који проценат изнад републичког просека.

Весна Јеличић