------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

НАТО, творац нових држава
 

Политичка криза захватила је Муслиманско-хрватску Федерацију у БиХ и показала како су, заправо, врло крхки темељи те федерације. А све је достигло кулминацију, наводно, због промењене трасе аутопута. Тако је некада давно почело и у бившој Југославији, од оне „цестне афере” у Словенији, па даље по свим републикама. Епилог знамо.

Но, оно што је посебно опасно у БиХ јесу настојања одређених иностраних центара моћи да манипулишу политичком сценом те земље. Заказивање маневара НАТО-а у Републици Српској, па и недавне изјаве сада већ бившег генералног секретара алијансе Хавијера Солане „да БиХ мора променити садашњи устав, ако жели у НАТО”, а из Брисела се, наравно, јасно поручује „да БиХ мора у НАТО”, све то упућује на закључак да је посао новог НАТО-а, заправо, стварање нових држава. Мали услов: тамо где нема јаког војног отпора, односно тамо где се то може.

У суштини, америчка администрација у време председника Била Клинтона сматрала је БиХ као свој највећи спољнополитички успех. У Стејт департменту то по фамилијарној линији сматрају и данас. Јер, прво војно и борбено распоређивање НАТО снага у БиХ, прво у историји тог пакта изван матичне територије држава чланица, стално је повезивано са будућношћу тог савеза. Како је НАТО одбрамбени савез, а не пакт за стварање нових држава, кренуо у стварање Косова као нове државе. Иако Косово још не можемо третирати као нормалну државу, њега тако третира већ више од 60 држава, али ништа од онога што НАТО или САД могу да учине неће присилити народе у БиХ да верују једни другима и да опет живе заједно ако они то не желе. О томе морају да одлуче народи у БиХ и њихови лидери. Чак и процес ширења НАТО-а нема много везе са успехом или неуспехом у БиХ, јер разлози ширења алијансе далеко премашују оквире Босне и Балкана.

С друге стране, сувише је рано за закључак да је дејтонска визија мултиетничке БиХ осуђена на пропаст. Наиме, време на Балкану не тече истом брзином као у Вашингтону или Бриселу. Наравно, ако Дејтон не буде функционисао на задовољство сва три народа у БиХ, онда ти народи о будућности земље треба да одлуче на референдуму. То је једино поштено и демократско решење.

Игре око ракета на све стране Света.

Начелник Генералштаба Руске војске, генерал Николај Макаров изјавио је да је Русија распоредила свој ПВО и антиракетни систем С-400 на Далеком истоку „како би се заштитила од тестирања ракета Северне Кореје”. Севернокорејска нуклеарна постројења и полигони одакле се лансирају ракете налазе се у близини руске границе, па Москва сматра да се мора заштитити од евентуалних неуспешних севернокорејских ракетних тестова при којима делови тих пројектила могу да падну и на руску територију. Иако, да будемо поштени, Северна Кореја своје ракете лансира пут Пацифика, преко Јапана, или према Аљасци. Наиме, и поред свега Севернокорејци ипак нису такви аматери да баш толико погреше у програмирању путање своје ракете па да она залута у руски ваздушни простор. До сада су имали на стотине лансирања пројектила разних типова и домета и ниједна ракета није улетела код комшија Руса. Осим тога и севернокорејске ракете имају уређај за самоуништење, аутоматски програмиране или са земље командоване, ако ствар технички не крене добро. Режим у Пјонгјангу већ годинама зарађује „слатке парице” на међународном тржишту ракета: на стотине „скадова” продато је Ирану у време ирачко-иранског ракетног рата градова, пројектил „но донг” је испоручен Ирану где је познат под именом „шахаб-3” и Пакистану где га зову „гаури”. Најбољи извозни производ Северне Кореје су балистичке ракете, али уједно и главни дипломатски адут те земље.

Због тога, пре ће бити да је Русија искористила севернокорејске ракетне игрице да би оправдала јачање својих војних арсенала на Далеком истоку. Јапан војно јача, Америка појачава војну присутност на том делу Пацифика, политичка ситуација са наследником Ким Џонг Ила у Северној Кореји још није сасвим јасна, па су Руси прибегли „маскировки”.

Некако истовремено стижу и вести да администрација председника Барака Обаме одустаје од ракетног штита у Европи, од ракета у Пољској и радара у Чешкој. Иако је то Вашингтон одмах демантовао, мада не би било изненађујуће да инсталирање објеката за „рат звезда” у Европи буде обустављено. Односно да др Стрејнџлав остане без посла. Наиме, од саме најаве да ће се у Пољској и Чешкој поставити делови СДИ програма било је јасно да је такав противракетни систем само један елемент у трансформисаном америчком војном спектру који ће продубити значење појма о ратовању без жртава премашујући чак и операције као што је било бомбардовање Југославије 1999. Односно, амерички војни стручњаци почели су да верују да је могуће водити нуклеарни рат без жртава. Бар не на америчкој страни. Проучавање историје показује да је у случају неизбежности рата најважније одредити прави тренутак за његово започињање. Јер, можда ће Америка морати прва да нападне? Ако постоји таква логика, а она у војним круговима сигурно постоји јер чему онда ратно планирање, онда је Америци потребан ракетни кишобран да би то и урадила без страха од одмазде по њено становништво. А то није онда и прича о безбеднијем свету каква нам се већ годинама продаје.

НАТО неће помоћи Украјини ако буде угрожена њена територијална целовитост, изјављује званични представник алијансе. А зашто и би, нису помогли ни нама 1999. године. Јер, НАТО изгледа и не чува постојеће државе, он прави нове. Због свега поставља се питање шта су мировне операције УН, и може ли неко дефинисати границу између миротворних напора и оружаног мешања?
 

Барјак на Мањачи

У БиХ и у Хрватској слика последњег рата постала је мерило прерасподеле политичког, па и друштвеног статуса

НАТО је започео војну вежбу на полигону Мањача крај Бањалуке. Кажу, одличан полигон за вежбе пешадије и тенкова. Знам најмање још пет сличних одличних полигона у земљама НАТО-а где би могле да се одигравају такве вежбе. А изабрана је Мањача. Вероватно је на осталим полигонима гужва, нема места. Али хајде нека буде и Мањача, јер није само у томе „квака 22”. Наиме, на Мањачи је ових дана на шатору војника армије БиХ осванула верска, зелена, исламска застава. А у шатору и око тог шатора су војници сва три народа БиХ. А БиХ је званично секуларна држава. Наравно, ствар је брзо заташкана, у команди НАТО-а у Сарајеву о томе ћуте, у штабу вежбе на Мањачи о томе нико не жели да прича. Ипак, можда ја то гледам параноично, можда је та застава, тај зелени барјак заправо и део вежбе, део сценарија да се види како Срби на Мањачи гледају на ту верску заставу? Па ће онда тимови за „псиоп” (проучавају психу људи) операције НАТО-а да направе студије о„балканским дивљацима који никако да превазиђу историју”.

Скоро истовремено, политичко Сарајево узбудило се због посете председника Србије Бориса Тадића Палама и отварања школе „Србија”. Када је у Сарајеву у октобру 2000. године отворена џамија краља Фахда, уз саудијски културни центар, колико се сећам нико се у политичком Београду није због тога узбудио. А и што би, то је верско питање у другој држави. Истина, те године и тог октобра многи су били заузети другим стварима, па и није било времена дивити се отварању још и неких културних центара у комшилуку. Које је финансирала Саудијска Арабија. А сада оволико узбуђење и протести из Сарајева због школе „Србија” на Палама.

БиХ је национално дубоко подељена земља, подељено друштво, наслеђени конфликт. Док је у Западној Европи Други светски рат изгубио истакнуто место у јавној историјској култури и у створеном идентитету нација, земље бивше Југославије нису учествовале у тој промени. Претварање недавних ратова у садашњост, сећање на заједничку патњу и заједничку борбу у рату преточено је у државну политику памћења, у нешто што треба да служи као покретач државне и идеолошке интеграције у једном систему коме су иначе преостали тек малобројни инструменти стварања идентитета. Званична слика рата спада у неопходни арсенал легитимности, у који не сме да се дира, који не сме да се доводи у питање и за који су везани сви облици изражавања и све активности државне политике обележавања прошлости: готово сви празници, већина споменика, непропорционалан део историјских истраживања и школске наставе историје врте се око ратова из деведесетих година, а белетристика и филм скоро су у потпуности у служби стварања једне херојске слике тих ратова. При том су у државној политици Сарајева и Загреба према прошлости други, претходни, ратови пали у други план. Јавно се памтио само део историје, а тиме је себе у овом памћењу могао да нађе само део друштва. „Примарно искуство” појединца и „секундарна институционализација памћења” у јавном мишљењу на тај начин су се за делове друштва разилазили и то је познати феномен „пливајућег јаза” између индивидуалног и колективног памћења. У БиХ и у Хрватској ова питања су била и још су лишена слободног дискурса, па је и слика последњег рата постала мерило прерасподеле политичког, па и друштвеног статуса. „Интегришуће мишљење”, односно званично санкционисана слика рата, сву кривицу и одговорност екстернализује на „великосрпство” и тиме растерећује своје друштво својеврсне „обраде прошлости”. Наравно, то није и понуда помирења у региону. У оквиру активирања традиционалистичких слика прошлости, симболика и пракса инсценације – рат поновно добија централно место као форма памћења у формирању идентитета. То је једна стилизација рата у смисаони квалитет, инсистирање на сопственој позицији жртве којој је у то име све дозвољено, па и ратни злочини у циљу одбране сопствене егзистенције као нације.

Државе бивше Југославије морају да се потруде да створе један идентитет који би их ослободио фиксације на искуство рата као језгра сопственог идентитета. Сећање на рат мора да постане „за идентитет неутрална прича”. Но, за овакав преокрет потребна је, пре свега, политичка воља према ратној прошлости. Јер сећање на рат може да произведе како катарзу тако и мисао о освети. Два народа, Срби и Хрвати имају у томе и највећу одговорност. И код једних и код других црква и војска институције су од највећег народног поверења. Склоност ка ауторитарним решењима? Сличност Срба и Хрвата?

За разлику од њих Бошњаци дају предност културним центрима. Из Саудијске Арабије...

Мирослав Лазански