------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Руски и амерички погледи и стави о независност Косова пред Међународним судом ОУН

Косово пред судом ОУН

Првог децембра у Међународном суду ОУН почела је двонедељна расправа о законитости проглашења независности Косова. О независност Косова пред Међународним судом ОУН 08. децембра свој став изнела је Руска Федерација. Америчко мишљење износи Стивен Мејер и своди се на: Иако многи коментатори мисле да ће суд бити неодређен, то није неизбежан исход

Став који је изнео шеф делегације Руске Федерације, амбасадор у Холандији К. Геворкјан, своди се на следеће: «Проглашење независности Косова противуречи важећим нормама међународног права». Каква је аргументација Русије? Постоје три основна аргумента:

Став Русије дели 12 држава (Азербајџан, Бразил, Кина, Кипар, Аргентина, Иран, Либија, Румунија, Словачка, Шпанија, Боливија и Венецуела). Супротну позицију заузело је 19 држава од укупног броја које су учествовале у расправи (Албанија, Аустрија, Чешка, Данска, Естонија, Финска, Француска, Ирска, Јапан, Летонија, Луксембург, Малдиви, Пољска, Холандија, Норвешка, Словенија, САД, Велика Британија и Швајцарска).

Као што видимо, основни део присталица независног Косова међу учесницима расправе (тојест, међу онима који не само да су изнели свој став, већ у Суд дошли ради активног промовисања тог става) чине европске земље и САД. Та чињеница би требало да буде оцењена на начин на који то и заслужује: управо су те земље и главни рушитељи Србије и организатори фиксирања резултата геноцида српског народа на Косову. Посебну пажњу привлачи став Данске, која је предложила «највештију» формулацију за будући закључак Међународног суда: «У савременом међународном праву нема опште забране проглашења независности. Према томе, у оној мери, у којој се то регулише међународним правом, проглашење независности Косова не противуречи међународном праву».

Треба казати да је такав прилаз Међународни суд већ примењивао, поред осталог у његовом саветодавном мишљењу по питању законитости примене нуклеарног оружја. Тада је Међународни суд ОУН одлучио, да у оној мери, у којој се то регулише међународним правом, нема ни кршења, ни забране примене нуклеарног оружја. Као, никаквих претензија према Суду не може бити, јер сами су криви што у међународном праву постоје празнине. Сасвим је вероватно да Суд може поново кренути по том већ утабаном путу. Низ земаља, поред осталог Јапан и Словенија, такође сугеришу Међународном суду још једно «вешто» решење да приликом доношења закључка нагласи да «он није преседан».

Међународни суд ОУН одобрио је и локалним косовским властима да изнесу свој став, додуше, издвојивши их из реда «држава» и означивши их као «ауторе декларације о независности». Међутим, у суштини, сем другачијег назива, косовске власти добиле су једнака, а у понечему и већа у поређењу са другим земљама права. На пример, ако је Русији за презентирање њеног става дато свега 45 минута, косовским «ауторима» је одобрено целих три сата. Низ држава било је принуђено да брани не толико независност косовско-албанских бандита, колико свој сопствени став о признавању Косова (на пример, Малдиви). Из аргумената које су подастрле те државе види се, да оне нису вршиле никакву правну анализу, већ доносиле чисто политичку одлуку. Од тих држава једино је Костарика смогла политичку храброст да изјави, да ће влада земље опозвати признавање Косова уколико Међународни суд донесе одлуку о међународно-правној незаконитости сецесије Косова (1)

Медији су већ подробно саопштили о скандалозној изјави председника Међународног суда Х.Оваде, према којој ће закључак суда бити неодређен. (2) Правни проблем расправе, међутим, скопчан је са тиме што, на жалост, постоје озбиљни проблеми у ставу и Србије, и Русије. Проблеми Србије скопчани су с тиме, што актуелна проамеричка влада земље, полазећи од самих околности освајања власти 2000. године, само се прави да покушава одбранити целовитост Србије, а у ствари лаже о реалним догађајима на Косову. Што се Русије тиче, она у целини заузима доследни став о недопуштању насиља према држави-чланици ОУН и нарушавању њене територијалне целовитости. Истовремено, низ аспеката у ставу Русије изазива питања.

Прво. Руска Федерација константно изјављује о недопустивости одвајања Косова и Метохије «без пристанка владе Србије» и тако везује себе искључиво за став дате владе. Мишљења сам да то није правилно. Актуелна влада Србије у више наврата је показивала, да је способна на кораке који директно противурече интересима народа и државе, поред осталог и директно крше национално законодавство, па чак и устав земље. (3) Не може се искључити да је актуелни београдски режим способан и на продају Косова. У таквим условима једино је правилан став о безусловној подршци територијалне целовитости Србије, али не у копчи са ставом њене владе, већ на основу: 1) императивних норми међународног права, а управо – принципа територијалне целовитости држава и 2) неопходности заштите српског народа и пријатељске државе Србије. Реализација принципа међународног права, који имају императивни карактер (принципи jus cogens), не треба и не може зависити од некаквих «позиција страна), а друго, заштита управо народа и државе Србије има такође и други правни основ – заправо, Устав земље, који је усвојен на свенародном референдуму и јасно дефинише статус Косова и Метохије као неодвојивог дела Србије.

Друго. Апсолутно није допустиво коришћење неких термина како би се ескивирале манипулације са правом. Треба јасно одредити правне основе појма «страна» у преговарачком процесу. Поставља се питање: по ком основу се такозваном «косовском страном» именују само и искључиво Албанци? Зашто у делегацију «косовске стране» не улазе представници Срба, Горанци, Цигани и многе друге националности које живе на Косову? Добро је познато да терористичка организација «Ослободилачка војска Косова» (ОВК) врши геноцид не само против Срба, него и против представника других националности на Косову. У резултату геноцида и етничког чишћења данас на Косову практично није остало ни Срба, ни других неалбанаца. Међутим, то не значи да су косовски Албанци правно постали једини представници «косовске стране». Ако квалификујемо косовски конфликт као међуетнички, онда се он треба решавати међу етничким групама на Косову – тојест, «стране» треба да буду представници косовских Албанаца, косовских Срба, и других косовских етничких група. Ако пак квалификујемо конфликт као сукоб између аутономне покрајине Косова и Метохије с једне стране, и централне власти Републике Србије, са друге стране, онда стране треба да буду све етничке заједнице Косова с једне стране, и влада Србије – са друге. Нема никаквих правних основа да се стави знак једнакости између Албанца на Косову и Метохији и територије Косова и Метохије. Коришћење термина «косовска страна» примењиво једино на Албанце не само да правно није ваљано, него је и преступ, јер не фиксира резултате геноцида и етничког чишћења албанских екстремиста против српског становништва те покрајине, Међутим, Русија је званично признала као страну у преговорима само Албанце, што је груба грешка.

Правно није правилна примена термина «мањина» за Србе на Косову и Метохији. На пример, Ахтисаријев план, на основу кога је проглашена независност Косова, предвиђа, да положај Срба у «новом» Косову треба да се темељи на Оквирној конвенцији Савета Европе о заштити националних мањина. (4) На жалост, чланови Савета безбедности ОУН, укључујући Русију, (5) такође називају Србе на Косову и Метохији «националном мањином». По ком то, међутим, правном основу? На против, управо су Албанци национална мањина у Србији, и управо се они треба да поимају као мањина према међународном праву. Манипулација међународно-правном терминологијом омогућава опонентима Русије да тако у потпуности извитопере суштину правне ситуације на Косову и служе као некаква «основа» законитости постављања питања о одвајању покрајине од Србије.

Треће. На жалост, чак су и руски представници допустили тврдње о томе, да је «криза 1999. године представљала резултат политике председника Милошевића и земаља-чланица НАТО» (6) Тврди се такође да се «албанско становништво Косова више не налази под ризиком дискриминације, како у вези са режимом, успостављеним Резолуцијом 1244, тако и у вези са политичким променама у новој Србији». Те тврдње, на жалост, показују да у припремању става Русије нису учествовали само професионалци високе квалификације (правни аргументи), већ такође и лица која не поседују реалне информације о догађајима на Косову, што је недопустиво за МИП Руске Федерације.

Најзад, зашто Русија није искористила своје право одговора на меморандуме других држава? Па ми имамо шта одговорити, и то право је искористило десет земаља, међу којима и Србија. Њему су прибегли и «косовски аутори». Какав је, дакле, однос снага у Суду? Данас се у његовом саставу налазе судије из 15 земаља: Сијера Леоне, Немачке, Јордана, Словачке, Бразила, Мексика, Марока, Новог Зеланда, Сомалије и пет земаља – сталних чланова Савета безбедности ОУН. Председник суда је Јапанац Х. Овада. Иако су, сагласно члану 2 Статута Међународног суда ОУН, судије «независне» и бирају се «независно од њиховог држављанства», ни за кога није тајна да све судије гласају у складу са ставом своје земље.

С тим у вези привлачи пажњу да је девет држава, чије се судије налазе у садашњем саставу Међународног суда, не само изнело свој став, него и учествује у расправама. Питање о томе какав ће став заузети судије које их представљају, апсолутно је јасно. Мексико, који је заступљен још једним судијом, третира независност Косова као противуречност међународном праву. Мароко је потврдио да не признаје Косово. А Нови Зеланд се посебно истакао по томе, што је признао Косово неколико дана пре почетка расправе у Међународном суду! Уосталом, треба поменути и Јордан, који је то исто учинио већ након доношења Резолуције Генералне скупштине о захтеву за саветодавно мишљење Међународног суда. (После захтева Скупштине Међународном суду ОУН Косово је признало десет држава – а то је већ директни изазов МС ОУН!) (7)

Према томе, однос снага у Међународном суду сада је овакав: 6 судија је за признавање међународне противправности независности Косова, 8 је против и један судија – пре је против него за. Дакле, скандалозна изјава председника Међународног суда ОУН Х. Оваде је у ствари de facto оправдана. Цела је ствар сада само у томе, какву ће форму одабрати Међународни суд ОУН: одбијање да да одговор уопште; изјава да не постоје норме на основу којих се може дати одређени одговор; директна санкција законитости Косова.

_________________

Александар Мезјајев

Стивен Мејер - Професор националне безбедности и политичких наука на вашингтонском Националном универзитету за одбрану

Како изгледа победа на Косову

Иако многи коментатори мисле да ће суд бити неодређен, то није неизбежан исход

Међународни суд правде тренутно разматра легалност независности Косова, али како ће изгледати победа? Кроз неколико месеци суд ће донети одлуку, а постоје три могућа исхода. Могао би да одлучи у корист Србије, да подржи самопроглашену независност Косова или да донесе неодређено мишљење – на пример, да обе стране у нечему имају право. Иако многи коментатори мисле да ће суд бити неодређен, то није неизбежан исход.

Какво год да буде, то ће бити „саветодавно”, законски необавезујуће мишљење. И што је важније, „победа” ће зависити од тумачења. Могли бисмо, на пример, помислити, да ће одлука у корист Србије бити победа Београда. Ипак, није нужно тако. Победа за Србију могла би да буде у великој супротности са интересима актуелне владе у Београду. У овом тренутку влада може да каже „видите, дали смо све од себе, ствар је сада у рукама адвоката. Ако изгубимо, није наша грешка, већ грешка адвоката”. То би омогућило влади да онда каже „сада је време да оставимо Косово иза нас и кренемо даље – суд је рекао своје и пошто смо ми покренули случај, имамо моралну обавезу да прихватимо одлуку”.

Можда је председник Тадић за ово припремао народ Србије када је недавно изјавио да Срби морају да имају „флексибилнији приступ Косову”. Сем тога, да ли би одлуку ЕУ о укидању виза требало посматрати такода Београд буде „флексибилнији” у вези са питањем Косова? Могуће је, онда, да би садашња влада пораз пред Међународним судом означила као „победу”. У том случају, Вашингтон скоро сигурно притиснуо би владу у Београду да „прихвати” губитак и крене напред са такозваним евроатлантским задацима. То је, међутим, лажна дихотомија. Не мора да постоји један избор између даљег инсистирања на правима Србије на Косову и будућности Србије као дела Европе. Нажалост, Вашингтон и неколико европских престоница живе у прошлости. За њих хладноратовска подела у Европи и даље дефинише реалност. У данашњој Европи, Србија – као и остале балканске земље – може и треба да следи сопствене интересе и на истоку и на западу, са ЕУ и САД, али и са Русијом, Кином и низом других земаља.

Одлука суда у корист Србије представљала би моралну победу, али би је Приштина одбацила и игнорисала, па би терет опет пао на Београд. То би заправо вратило косовско питање скоро на исто место где је било пре него што је одлука донета. С друге стране, одлука која признаје независност Косова осоколила би владу у Приштини и подстакла још земаља да га признају. Врло вероватно би с таквом одлуком порастао број земаља које признају независно Косово. То би такође угушило сваку наду да ће Србија да задржи било који део Косова.

Таква одлука у најбољем случају оставила би на цедилу преостале Србе на Косову, а у најгорем препустила би их покушајима да се оживи Ахтисаријев план. Нажалост  по том плану српске заједнице на Косову биле би изоловане, нарочито ако не буду имале пуну подршку владе у Београду. Ефекат двосмислене или неодређене одлуке зависиће од тога шта тачно суд буде рекао. Ако буде поставио конкретне захтеве, као што је примена неких делова Ахтисаријевог плана или одобрење некаквих финансијских аранжмана, свака страна ће издвојити оне делове који одговарају њеним интересима. Двосмислена или неодређена одлука ипак највероватније вратила би Косово тамо где је било пре разматрања овог случаја у суду, али у још конфузнију ситуацију. И у том случају Срби на Косову остали би изоловани, а важна питања суверенитета и граница без решења.

Када се све узме у обзир, одлука владе у Београду да покрене овај случај пред Међународним судом правде била је грешка, осим наравно, ако је све време имала циљ да „изгуби” и тако побегне од одговорности, сваљујући је на адвокате. Али ако је стратегија таква, мало је вероватно да ће успети, баш као што ни одлука у корист Србије или неодређена пресуда неће приближити косовско питање решењу. Оно може да се реши праведно једино у политичком процесу у ком ће обе стране пристати на компромис и жртвовање. Београд мора да схвати да неће повратити цело Косово – чак ни са понудом за проширену аутономију. А Приштина мора да схвати да никада неће бити у стању да крене напред уколико не буде спремна да препусти Србији део северно од Ибра и створи специјалне услове за остала подручја са већинским српским становништвом. То је једини разуман начин да се овај проблем реши и такав компромис морају снажно да подрже и Запад и Русија.

Стивен Мејер