------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Веровали или не - Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина

Бошњачка нација?

Шта је то „бошњачка нација“, одакле поплава свих тих нација и језика, као и небулозних тврдњи да Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина полемише историчар Слободан Јарчевић као одговор на писање Нирмана Гицића у тексту на сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.

На сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (www.rijaset.ba), налази се запис Нирмана Гицића о бошњачкој нацији. У њему се препознаје дух претходних столећа - дух којим су колонијалне силе (Турска, Угарска, Млетачка Република, Аустрија, Француска, Немачка... уз планове Ватикана) чиниле све да раздробе српску нацију – по верским и завичајним шавовима. Намера је јасна - да би та српска нација (сведена у што мању православну заједницу и на што мање државне просторе) постала немоћна. Немоћна, да се ослободи, деколонизује и одржавотвори на својим етничким и историјским земљама – од Истре до грчке и бугарске границе. Да не би била толика, колика је била у 8. и 9. столећу, например, германски историчари су (преко Аустроугарске, Немачке и Ватикана) присилили српске државнике и званичне интелектуалце у 19. столећу, да овај период српске историје искључе из уџбеника и шире литературе и да српску повјест вежу за неки почетак од краја 12. столећа, с такозваном Рашком – кобајаги првом српском државом, коју је основао, кобајаги, Немања. А српска држава је трајала 700 године пре Немање, од 490. године - с престоницом у Скадру и с горе означеним границама.

Не знамо каквог је образовања господин Нирман Гицић, али он није изузетак међу тако бројним интелектуалцима (код свих народа и народности бивше Југославије), који истрајавају на речнику према Србији и Србима какав су користиле колонијалне силе и с Истока и са Запада. Једна о тих наслеђених колонијалних тековина је и ружење српског народа. Да је то тако, погледајмо шта господин Гицић пише o Србима и Србији:

„Модел понашања, да све што вриједи то је српско, а све друго је измишљено и непостојеће, камен је око ногу државе Србије у њеним покушајима да ухвати прикључак са остатком савременог свијета. Званично, Србија се декларише за евро-атланске интеграције, улазак у Европску унију и поштивање свих људских и мањинских права. Међутим, потези које власти у Београду повлаче доводе у сумњу искреност ових намјера.

Бошњаци и босански језик на Балкану су аутохтони више вијекова. То је аксиом који се не доказује. Једноставно, то је тако и свака прича о тој теми, која оспорава Бошњаке и босански језик, тенденциозна је и злонамјерна. Међутим, у србијанској јавности, мало-мало, па се забаци мамац за националисте и екстремисте који у фокус ставља ову тему. Најсвјежији примјер таквог тенденциозног и злонамјерног изношења неистина у јавност је изјава Драгана Милосављевића, предсједника Удружења српско-турског пријатељства, да у Турској живи девет милиона Срба, а у самом Истанбулу три милиона... Начин на који Милосављевић објашњава постојање Срба у Турској је на ивици здравог разума. У  дневнику „Пресс", од 05. априла 2009. године, између осталог, каже:

„Ти људи су апсолутно свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији! Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била... За овдашње власти ти људи никада нису били сматрани српским исељеницима због догме, да су Срби само они православне вере... Зато што је то и даље табу тема и јеретичко питање, данас и имамо нацију Бошњака. Можда би и карта Хрватске данас била драстично другачија да је дозвољено изјаснити се као Србин католик... Разговарао сам са људима који потенцирају да су из “Аски Србистана”, што у преводу значи “Старе Србије”. Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас - из Скопља”.

Овај човјек, који се представља као Србин, који је „пријатељ” других народа, па и у Србији институционално омраженог турског народа, и који је на челу једног таквог удружења, у овој својој изјави, ниподаштава све на Балкану што није српско. За њега је Скопље у Србији, а не у Македонији. У Хрватској не живе Хрвати већ Срби католици, а Бошњаци су измишљен народ. Ова његова изјава дала је повода разним националистичким и неонацистичким удружењима у Србији, да на интернет форумима надугачко и нашироко расправљају и објашњавају небеско поријекло Срба и да ниподаштавају све друге народе. Све ме ово подсјећа на не тако давну прошлост крајем двадесетог вијека, када су сличне, па чак и бенигније изјаве запалиле балканско буре барута и изазвале крвави рат - који је у свом епилогу имао стравични геноцид у Сребреници и стријељање преко осам хиљада Бошњака.

Митологија као државна политика

Који су мотиви за давање оваквих изјава? Гдје су коријени оваквог геноцидног промишљања? Због чега се национализам у Србији (нон-стоп) подгријава, некада на тишој, а некада на јачој ватри? Коме је то у интересу? Комплетно државно устројство у Србији засновано је на митоманији и народним пјесмама које су пјевали слијепи гуслари, који из техничких разлога нису били у стању да виде стварност и истину која их окружује, па су пјевали напамет. Његошев “Горски вијенац”, Андрићева “На Дрини ћуприја”, Гарашаниново “Начертање”, разни устави - видовдански и октроисани, Меморандум САНУ и овај посљедњи Устав Републике Србије јесу документи, писани трагови и коријени из којих се црпи легитимитет за национализам и расизам у Србији. Ниједна власт у Србији од 1912. године и одласка Османске империје са овог дијела Балкана није имала снаге, или није хтјела, да се ухвати у коштац и да се избори против ове пошасти, већ напротив, сви су национализам и ниподаштавање других народа у већој или мањој мјери његовали...”

“…А што се тиче оних девет милиона грађана који воде поријекло са ових простора, а живе у Турској, они су углавном Бошњаци и говоре босански језик. Бошњаци су народ који је највише страдао у двадесетом вијеку и има их вишеструко више у расијању него на Западном Балкану, одакле и потичу њихови коријени. Распадом Османског царства и окупацијом простора од Оризара у Македонији, преко Призрена и Санџака, па све до Цазина, а касније и распадом СФРЈ, Бошњаци су највише изгубили и под налетима разних национализама, убистава, притисака и етничких чишћења, спашавајући животе, раселили су се широм планете, али никада не заборављају своје коријене, поријекло и географски простор са којег потичу, како год да се тај простор данас зове и колико год да га држава чини…”

Нермин Гицић

***

Ниподаштавање српске културне баштине

·   Каква је то одважност господина Гицића, кад каже да су српске народне песме без икакве вредности, а дивили су им се највећи европски умови 19. и 20. столећа? Он каже да су их певали „слијепи гуслари, који, из техничких разлога, нису били у стању да виде стварност и истину“.

·   Каква је то одважност господина Гицића (да ли је интелектуална?) кад ниподаштава уметничку вредност Његошевог „Горског вијенца“ и вредност романа „На Дрини ћуприја“, за којег је српски писац Иво Андрић добио Нобелову награду?

·   А говорећи о историји, Нирман Гицић је показао потпуно непознавање чињеница из наше прошлости, јер „Начертаније“ Илије Гарашанина сматра претходницом српског национализма и расизма, а не зна, да је „Начертаније“ дело француске обавештајне службе, што је открио (у варшавским архивама) проф. др Љибомир Јакшић-Дурковић. Њиме је Србији наметан колонијални план – уједињење с Хрватима и Словенцима, да би се Српство ослабило и претапало у југословенство. Илија Гарашанин је наслутио ту латинску подвалу, па га је преправио и усмерио ка уједињењу српског народа - на српским етничким и историјским земљама, које су, већим делом, биле окупиране од Турске, Аустроугарске и Италије.

·   Нирман Гуцић верно прихвата и страховити речник колонијалних западних држава с краја двадесетог столећа, кад су планирале и спроводиле разбијање Југославије, користећи се Словенцима, Хрватима, Шиптарима и муслиманима. Тада су сву кривицу за изазивање рата приписивале Србима, а двадесетак година касније, ево, видимо, Нирман Гуцић се користи њиховим, антисрпским, речником.

Нема Срба муслимана

Нирман Гуцић се руга Србима. Каже, да Срби не верују у оно што други пишу. Уверавам га да нико неће од Срба и припадника осталих народа – који логички размишљају (не научно) поверовати у оно што је он написао и у оно што он мисли о муслиманима на територији бивше Југославије. Он их све зове „Бошњацима“ и не дозвољава могућност, да је ико од њих Србин. Или, бар, да је српског порекла. Он тврди да је свих 9 милиона муслимана у Турској, који се организују као српска национална заједница, „бошњачке“ народности и да говоре „бошњачким“ језиком.

Оваква тврдња је права лудост. Јер, Турци су владали скоро целом данашњом Мађарском, Молдавијом, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Грчком и данашњим српским земљама. Кад су се Далмација, Крајина, Мађарска и Војводина ослободиле турског ропства – крајем 17. и почетком 18. столећа, онда су исламизирани становници ових области насељавали земље под турском влашћу. Тако су, например - у Босну и Херцеговину, стигли муслимани из Далмације, Славоније, Лике, с Кордуна из Баније, па и из Мађарске. А у свим овим крајевима, одакле су стизали муслимани, живели су Срби - као већинско становништво. Дакле, многи од њих су исламизирани у време турске власти и, кад су ови крајеви ослобођени, иламизирано становништво се повлачило на турске земље – и у Малу Азију, и у Бугарску, и у Србију, и у Херцеговину, и у Албанију и у Босну. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?

Даље, после Првог и Другог српског устанка, исламизирани Срби су насељавали делове Херцеговине и Босне, а многи су одлазили на Косово и Метохију, Албанију, Бугарску и у Турску. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин- зато што су селили?

После турско-српског рата 1876. и после Берлинског конгреса (1878), многи исламизирани Срби су одлазили у Турску, Албанију, у Македонију и на Косово и Метохију – највише из Рашке, Црне Горе, Херцеговине и Босне. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?

После Првог балканског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску с Косова и Метохије, из јужних делова данашње Србије, из Црне Горе и из Македоније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?

Чак и после Другог светског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску (само у Турску) с Косова и Метохије, Македоније, Рашке и из Албаније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?

Невероватне су нападне тврдње данашњих „Бошњака“, да нема ниједног муслимана српске националности. Ето, од тих 9 милиона муслимана у Турској, Гицић тврди, нема ниједног Србина. Нема ниједног Србина муслимана ни у Србији, по тврђењу Нирмана Гицића. Чудно је то, да чудније не може бити! А ако овом чуду додамо и тврдње Ватикана и Хрвата, да на Балкану нема ниједног Србина католика (опет, чудо), онда се у свету – последње две хиљаде година десило несхватљиво чудо! Две највеће религије на свету – Ислам и Римокатоличка нису успеле, да превере ниједног православног Србина. Па, забога, ако је то тако – зашто се тај чудни феномен не изучава? Могу се њиме бавити: религија, политика, историја, психологија, социологија... и шта знамо која још од друштвених наука.

Чудо је (опет, чудо) да овако једноставно питање (логички лако), није изазвало званичне интелектуалце и државнике у српским земљама – да га ставе на дневни ред својих међународних и билатералних односа?!

Од завичајних имена – нове (несрпске) нације

Не упуштамо се у потпуну расправу о стварању нација на основу завичајних имена у бившој Југославији – боље речно, на основу српских завичајних имена. Десило се то са завичајним именом – Македонијом. Тамо се ствара „македонска“ нација. Ствара се и од завичајног имена – Црне Горе – „црногорска“ нација. Ствара се од завичајног имена – Босне – бошњачка нација. Хајде, да погледамо, делимично, одлике ове последње – „бошњачке“ нације, или „босанске“.

1.    Нетачно је да се народ у Средњем веку у Босни звао (национално) Босанцима. Звао се завичајно Босанцима, а сва документа бележе тамо Србе. Обласни господари у Босни, а после Душанове смрти и владари Босне, у повељама, бележе – да су им и родитељи и преци Срби.

2.    Није тачно, да је у Босни у Средњем веку била нека богумилска вера, коју ствараоци „бошњачке нације“ узимају као оправдање за своје несрпско порекло. Хрватски историчар Фрањо Рачки је унео фалсификат о богумилској вери – на основу тога што су високодостојници Ватикана православне вернике звали: бабунима, патеренима, богумилима, незнабошцима, шизматицима... А тако су православне звали и у Другом светском рату. Ето, једно од тих погрдних имена је Рачки узео за неку нову религију и фалсификовао - да у српској Босни није било хришћанске православне вере!

3.    Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је уговор писан у четири примерка – два на српском и два на латинском језику. Даље, од краја 17. и почетком 18. столећа – и Турска и Млетачка Република, касније Аустрија, ће избегавати именице „Срби“, „Србин“, „Србија“ и изразе: „српска земља“, „српски народ“, итд. Тако ће Аустријанци српски језик звати „земаљским“, па „босанским“, о чему је написао књигу француски историчар Андре Бар – 1903. године. Милоје Милојевић ће забележити, око 1870, да су Турци и Шиптари имали право да убију Србина на Косову и Метохији, ако би рекао да је Србин, или ако би споменуо Србију, или рекао да је неки манастир српски. Убица је за такво недело добијао и новчану награду. А кад је Аустрија склапала уговор с црногорским владарима, тражила је да се не уписује, да је уговор сачињен с владиком српским, него с црногорским. При издавању Србима пасоша, Аустрија је, обавезно, уписивала да су они Хрвати, итд.

4.    Једно завичајно име се не поштује – а од њега би се, такође, могла створити нација. У питању је Херцеговина. Њу не поштују приврженици „бошњачке нације“ и упорно понављају да су Херцеговци - САМО БОСАНЦИ, ИЛИ БОШЊАЦИ. Докле ће то Херцеговци трпети, па макар били и муслимани, није јасно. Јер Херцеговци уважавају своје завичајно име – исто толико колико и Црногорци своје. А шта им би, досада, да се не одупру овој навали Босанаца – да се оно не спомиње, није потпуно јасно.

5.    Присталице бошњаштва не поштују и неке друге завичаје – ни од њих, као и од Херцеговине, не праве нове нације. То је Рашка – кажу да су у њој само Бошњаци. То су и Косово и Метохија. Кажу, и у ове две српске области живе Бошњаци – а не Срби муслимани.

6.    И на крају – не поштују ни Мачву, ни Шумадију. И тамо има муслимана – старином, али не дозвољавају да они буду национално Мачвани или Шумадинци. И ОНИ МОРАЈУ БИТИ БОШЊАЦИ. У Београду има муслимана староседелаца, али и они морају бити „Бошњаци“ – не дозвољава им се да буду Срби, Србијанци, или Шумадинци.

Ето, нека читаоци одлуче – да ли је у праву Нирман Гицић. Тврди, да Турци, за време од 500 година своје владавине у српским земљама, нису исламизирали ниједног Србина.