------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Миломир Јоксимовић: Још један прилог саги о томе како у овој земљи лопови стичу милионе

Премазани свим властима

Кад је Млађан Динкић пред радницима у Лапову "синдикалистички" осуо паљбу по богатом Миши Омеги, који има пара ко плеве а неће да исплати плате радницима, није споменуо да је и сам део велике пљачкашке приче, у којој су и он и дотични Омега веома, веома лоши момци. У сваком случају, Динкић је подсетио јавност да се брод опасно љуља и да почиње да тоне, због чега се српски тајкуни и поједини политичари панично одричу дојучерашњих сабораца у пљачкању овог народа. Миломир Јоксимовић са члановима своје породице само је један од симбола криминалне приватизације инструисане од властодржаца.

Радници штрајкују тражећи своје плате, држава дневно губи око 10 милиона динара само због блокаде пруге код Лапова, министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић тражи да власник предузећа из свог џепа намири раднике, док прозвани Миломир Јоксимовић звани Миша Омега планира да распрода имовину фирме и да одатле исплати раднике. Шта се то све дешава око и поводом некада успешног грађевинско-индустријског комбината Први мај из Лапова? Да ли је могуће да је иначе ватрени заговорник приватизације по сваку цену, Млађан Динкић, стао на страну радника у борби против тајкуна тешког више од сто милиона евра? Наравно да није, у овој земљи ништа није онако као што изгледа на први поглед.

Почетака међу демократама
Власник 69 одсто акција Првог маја је предузеће Аутовојводина из Новог Сада, чији је већински власник, по сопственом признању са учешћем од 68 одсто у укупном капиталу, Миломир Јоксимовић. Миломир Јоксимовић, пореклом из Бијелог Поља, рођен 26.2.1961. године, био би један од ретких мултимилионера који живе у центру Београда. Званично, као стално место пребивалишта навео је Далматинску 23 у Београду. Магистрирао је економске науке, ожењен је Зораном (45) и има два сина, Милана (23) и Јована (22). Оснивач је предузећа за производњу, спољну и унутрашњу трговину Омега комерц д.о.о., у коме је данас већински власник (сувласник је супруга Зорана). Био је финансијер и, после петооктобарског преврата, члан Главног одбора Демократске странке, али исто тако је помагао и Демократски центар Драгољуба Мићуновића. Чак и да се не зна да је Миломир Јоксимовић био финансијер Демократског центра Драгољуба Мићуновића, посумњало би се јер ову двојицу често виђају на заједничким, приватним ручковима.

Када је КК Црвена звезда почетком века тражио државну подршку ради консолидовања, Миломир постаје члан Управног одбора овог клуба, заједно са Драшком Петровићем, директором ПТТ-а, Гораном Весићем, тада специјалним саветником савезног министра унутрашњих послова, и многим другим тајкунима и истакнутим члановима номенклатуре. Тада започиње Јоксимовићев невероватан финансијски успон, који му је омогућило не само познанство са људима на власти већ и закон који је протежирао муваре и ловце у мутном на уштрб коректних инвеститора. До 2007. купци приватизованих предузећа могли су да пазаре на шест једнаких годишњих рата и то неограничен број фирми. Јоксимовић је то искористио да би купио Херој Пинки, новосадско предузеће за Хидроградњу и Хидротранспорт, а затим и Аутовојводину, Агровојводину и друге. Херој Пинки се убрзо проширио куповином пожаревачког предузећа Бродарство, да би се затим утопио у конгломерат звани Дунав група, у коме је Миломир данас заједно са супругом Зораном члан Управног одбора. Дунав групу, између осталих, чине: Херој Пинки, Багерско-бродарско предузеће Београд, Бродарство АД Београд, Агрегати АД Нови Сад, Војводинапут Зрењанин... И то све са својим зависним удружењима, што заједно твори конгломерат од двадесетак фирми.

Купује за џабе а онда заборавља на раднике
Миша Омега се ту не зауставља. Што лично, што преко чланова своје породице и зависних фирми, купује све што се нуди на тржишту посрнулих гиганата реалсоцијализма. Тако узима и Агровојводину из Новог Сада, али и туристичко предузеће Палас из Јагодине. Куповина на велико му није неки посебан проблем захваљујући идиотском закону: као купац, Миша Омега, на пример, за Аутовојводину 2007. плаћа само прву рату у висини од 39 милиона динара и полаже банкарске гаранције за обавезне инвестиције. Онда ништа не инвестира месецима, трагајући за солвентним купцем некретнина које предузеће има у изобиљу. Тек га је штрајк радника крајем лета те исте године натерао да се сети да је као власник дужан и да дели плате.

ДП Палас из Јагодине (купљено за 72.982.000 динара) имало је много гору судбину. Тамо је неплаћање довело до тога да је хотелу у центру Јагодине била искључена и струја, а радници су се буквално разбежали тражећи неки плаћени посао. Од почетка 2008. хотел је затворен. Прво се причало како ће ту да буде отворена најмодернија и највећа коцкарница на овим просторима, затим да ће у оквиру хотела бити направљен џиновски тржни центар (део је, наводно, већ безецовала Икеа), па је крајем прошле године најављено да ће за потребе боравка фудбалера државне репрезентације хотел бити преуређен у здање са пет уместо са дотадашње две звездице... На крају, хотел Јагодина зврји празан и представља ругло истоименог града.

Код свих ових приватизација имамо истоветне моделе понашања: купује се на рате са проблематичним отплатама, нема никакве обнове основне делатности и на крају се све своди на распродају некретнина на атрактивним локацијама (центар неког града или дуж аутопута). Да су некретнине односно њихова продаја прави циљ куповине посрнулих предузећа у поступку приватизације, показује нам и сива еминенција која се крије иза Мише Омеге - Никола Ђивановић.

Биоскопи као некретнине
Никола Ђивановић, рођен 20.12.1961, рано је напустио тадашњу Југославију и скрасио се у Великој Британији. У Лондону је основао предузеће JKR, које се бави прометом некретнина, а које је власник JKR Natural Resource Exploitation B.V. регистрованог у Ротердаму, које је са своје стране једини власник Дунав групе. У времену каубојске приватизације Никола Ђивановић је био саветник гувернера Народне банке Млађана Динкића, а то ће остати и у времену када Динкић буде био министар финансија. Са своје саветничке позиције Ђивановић ће креирати Закон о тржишту капитала, по коме ће затим и он сам да крене у куповину српских фирми.

Да би искористио могућност да предузећа купује на рате, а како је било незгодно да креатор закона јавно наступи и као његов главни уживалац, Ђивановић се послужио Мишом Омегом и члановима његове породице како би преко Србије опрао новац сумњивог порекла који се у његову холандску фирму сливао са рачуна из разних егзотичних острва. Шта све данас група Ђивановић-Јоксимовић поседују у Србији могла би да утврди тек опсежна истрага УБПОК-а, али је већ сада сигурно да у свом поседу не држе мање од пола милијарде евра. Пре ће бити да је укупна свота далеко виша.

Никола Ђивановић ће се као приватизациони купац лично појавити тек приликом спектакуларне куповине Београдфилма који је у то време имао 14 биоскопа на атрактивним београдским локацијама. Иако је одмах добио дозволу да неке од тих биоскопа прода како би у осталима обновио делатност, Београдфилм под Николином диригентском палицом никада више није прорадио. Данас се и преостали биоскопи продају, неки упркос судској забрани коју су издејствовали преварени мали акционари. Ђивановић је и власник предузећа за израду ортопедских помагала Рудо, које само у Србији има око 8.000 квадрата пословног простора. Фирму је купио 2007. за само 1,9 милиона евра и то на шест годишњих рата, иако је само зграда које предузеће има у Подгорици процењена на 1,7 милиона евра. Исто тако је Ђивановић и главни акционар београдског угоститељског предузећа Три грозда (члан УО је Милан Јоксимовић), које има локале на најатрактивнијим престоничким локацијама.

Г17 и контраверзни бизнисмен
Као добар пријатељ Мише Омеге, Ђивановић је и члан Управног одбора Аутовојводине, Мишине фирме која је за прву половину ове године планирала приход од 1,5 милиона динара. Заузврат су Јоксимовићи, као што смо видели, чланови Управног одбора у Ђивановићевим компанијама. Већ из овог колоплета је јасно да је Миша Омега, Миломир Јоксимовић, био само експонент Николе Ђивановића, саветника Млађана Динкића, преко кога су српски политичари, посебно они из окружења Г17 плус и Демократске странке, прали паре. У једном тренутку је Миша Омега помислио да је довољно јак и паметан да му Г17 више не треба и кренуо у самостално инвестирање. Тај тренутак се, по нашој процени, догодио када је оснажио други извор инвестиционог капитала којим је Миша Омега располагао. А тај други извор потиче од оних које у нашем свакодневном жаргону називамо "контроверзним бизнисменима".

Још у времену када је планирано да у хотелу Јагодина никне велика коцкарница, као Јоксимовићев компањон у овој акцији је навођен Сретен Јоцић, Јоца Амстердам. Добро обавештени кругови су још онда, значи пре више година, отворено сумњали да иза Мише Омеге стоји капитал Јоце Амстердама и сличних контроверзних бизнисмена. Потврда ове сумње је стигла већ крајем октобра 2007, дакле по ступању на снагу измена закона којима је осуђиваним особама, као и онима против којих се води кривични поступак, забрањено учешће у приватизацији српских предузећа. У београдском локалу МГ Сретен Јоцић је 27.10.2007. славио свој 45. рођендан, а међу гостима је био и Миломир Јоксимовић, што је потврђено и записником са саслушања пред истражним судијом Другог општинског суда у Београду од 19.5.2009. године.

Због тога никога не треба да чуди хитра интервенција Млађана Динкића, познатог по томе што раднике који дођу да протестују испред Владе Србије не жели ни да саслуша, а камоли да позове на решавање њихових проблема. Његова реакција није ништа друго до покушај изнуђене ампутације једне везе која би могла да компромитује не само његове најближе сараднике већ и њега самог.

Порекло надимка
Постоје две приче о томе како је Миломир-Миша Јоксимовић стекао надимак Омега. По једној, деведесетих је трговао увозним аутомобилима, претежно Опеловим моделом омега, по коме је добио овај надимак. Према другој причи, надимак је добио тек пошто је основао истоимено предузеће које се, између осталог, бавило увозом и дистрибуцијом швајцарских сатова овог назива.

Предузећа као шпорети
У октобру 2007. држава је на "само" два ограничила број предузећа која приватна лица могу да купе на рате. До тада, према небулозном решењу по коме сваки човек може цео један комбинат да купи на отплату коју ће да финансира каснијом продајом некретнина самог купљеног предузећа, чак 1.119 предузећа од укупно 1.731 приватизовано је по истом принципу по коме се купује, рецимо, намештај или бела техника. Најпознатији тајкуни при томе се по правилу нису пријављивали под сопственим именом, већ су радо користили своје људе од поверења. Цела ујдурма је постала јавном када је непозната Љубица Јовичић купила некадашњи тржни центар Меркатор (данас Југоцентар на Новом Београду), да би као власник у Централном регистру био уписан Houm art, предузеће у власништву Филипа Цептера. Мало озбиљнија истраживања су убрзо открила да иза приватизационе куповине Југометала (500.000 евра), Хидротехнике (1,12 милиона евра) и Ћићевца (248.000 евра) стоји извесни Мирко Рашић, иначе запослен код Филипа Цептера.

Од великих са листе првих десет српских тајкуна, једино се Војин Лазаревић усудио да на своје име купи Апатинско бродоградилиште. Од оних нешто мање познатих, поред већ поменутих Јоксимовића и Ђивановића, наилазимо на Ненада Поповића, који је купио чак пет предузећа Минела за скромних 6,3 милиона евра, затим је ту и сувласник Универзал холдинга, бивши начелник београдског ДБ-а Душан Ступар, који је директно на своје име пазарио четири предузећа: земунски рибњак за 802.000 евра у лето 2005, а онда који месец после трговинско предузеће у Новом Пазару Јошаница за 816.000 евра, па Сомборске новине за 257.000 евра и Зрењанинске новине за 678.000 евра. Користећи право да на своје име и на рате купи предузећа, нишки бизнисмен и лице са Интерполове потернице Јовица Стефановић Нини пазарио је два предузећа, Томако и Ум пак, и остао без оба - јер није плаћао обавезе. Ненадмашан је, међутим, остао Миле Јерковић који је што на своје, што на име своје ћерке Вишње Јерковић на почек купио десетак предузећа, укупне вредности преко 30 милиона евра.

Породична посла
Милан и Јован Јоксимовић, који од образовања имају завршене средње школе, већ су виђенији бизнисмени. Обојица су у Управном одбору Првог маја из Лапова, као и у УО Аутовојводине из Новог Сада. Милан је и члан УО Три грозда и Војводинапута из Зрењанина, а заједно са братом Јованом има 50 одсто капитала Кон Тики травела из Београда (оснивач Слободан Мићић поседује још само 20 одсто удела у овом туристичком предузећу). Миломирова супруга Зорана се помиње као сувласник Омега комерца (мање од 10 одсто власништва) и као члан УО Дунав групе. По свему судећи она је најмање захтевни члан ове породице.

Позови EBRD ради прања пара
Занимљиво је да у истраживањима готово свих опскурних финансијских трансакција наилазимо на Европску банку за обнову и развој EBRD (The European Bank for Reconstruction and Development London) из Лондона. Она се појављује не само као сувласник Викториа групе о којој смо већ писали, већ и као значајан финансијер Ђивановићеве Дунав групе. У нама суседној Хрватској недавно је избила афера због уговора о финансирању куповине 36 аутобуса укупне вредности 100 милиона куна (око 13,7 милиона евра). Некадашњи градоначелник Велике Горице Тонино Пицула зарад добијања кредита за куповину код EBRD-а заложио је комплетну градску имовину, рачунајући ту и школе и вртиће. Хрватској Служби за борбу против организованог криминала (УСКОК) овај уговор је био толико чудан да је на информативни разговор позван један од службеника EBRD-а, иначе хрватски држављанин Давор Инђић, који се у полицији позвао на имунитет.

Како је истраживање овог чудног догађаја показало, ЕБРД је 1993. са хрватском владом склопила споразум по коме се сви њени службеници у Хрватској изузимају од кривичног гоњења и истраге локалних служби за сва дела која су починили у оквиру вршења своје функције. Из лондонске централе је потврђено да је ово у складу са праксом пословања банке у Источној Европи. Поставља се питање зашто је имунитет, који није никаква заштита од тероризма или криминала, потребан службеницима једне банке. Да ли је то знак да пословодство ЕБРД-а одлично зна чиме се њени службеници на терену баве, али и из којих све извора пристиже новац који се касније пласира у Источној Европи?

Види разлике!
Ако још постоје они који верују да је Млађан Динкић у случају Првог маја и Мише Омеге уместо злодуха приватизације преко ноћи постао добра вила радника, нека прочитају следећу изјаву Илије Ненадовића, директора Минералних ђубрива из састава некадашње Зорке Шабац: "Читаве протекле седмице покушавао сам да уговорим састанак у Министарству за економију и регионални развој, али су термини из дана у дан одлагани." Разлика између Првог маја и Минералних ђубрива је у томе што ову потоњу управо преузима Вицториа Гроуп, друга велика перилица пара о којој смо већ писали и што је држава Викторији већ обећала да неће морати да плаћа заостале зараде радницима.