Политичке анализе	03. фебруар 2010.

------------------ Одавде можете копирати текст -------------------> ИНТЕРВЈУ: Обрад Кесић, аналитичар ТСМ Глобал из Вашингтона, о српској политици данас Србији не верују ни Руси ни Американци Наредни месеци кључни су за опстанак Републике Српске и северни Космет, каже за НТ Обрад Кесић, аналитичар ТСМ Глобал из Вашингтона, и поручује: Не може се рећи да су се, од доласка Барака Обаме на чело америчке администрације, односи између Србије и Америке поправили, али постоји мали помак који даје наду да ти односи могу да се побољшају - каже у интервјуу за НТ Обрад Кесић, аналитичар агенције ТСМ Глобал у Вашингтону. Нажалост, додаје Кесић, то побољшање не значи да ће Србија имати бољу позицију у остварењу сопствених интереса. Тај мали помак ка позитивнијим односима између Америке и Србије гради се на политици условљавања која и даље представља најважнији фактор у америчкој спољној политици према Србији. Осим тога, и овај помак је остварен на основу значајних уступака владе у Београду на уштрб српских интереса. · Које је уступке направила влада у Београду? - Најважнији уступци владе у Београду су око Косова. Од омогућавања постављења Еулекса, па до најновијих обећања да ће Србија престати да инсистира да се Еулекс и УН придржавају споразума „о шест тачака“ који је постигнут између Србије и генералног секретара Бан Ки Муна. Постоје и други потези, попут заједничког притиска Београда и Вашингтона на премијера Милорада Додика и на РС, а уз то бих додао и охрабрујуће речи неколико чланова Владе који најављују спремност да уведу Србију у НАТО. Све то показује ток догађаја који у великој мери иде у правцу америчких очекивања. Нажалост, и ово мало побољшање у односима је врло плитко и ограничено на једнострано задовољство америчких чиновника који се баве Србијом и Балканом. · Како Ви гледате на све чвршће везивање Србије за Русију? - За Србију је најбоље да има најбоље могуће односе и са Русијом, и са ЕУ и са САД. Ти односи морају да се изграђују на основу заједничких интереса, али нужно је да Србија прво јасно дефинише сопствене националне интересе. Тренутно, а рекао бих и у последњих девет година, ово дефинисање српских националних интереса није се остварило, и због тога постоји генерална конфузија, што је и највећа препрека за изградњу коректних и бољих односа са другима. Мислим да Руси већ одавно врло мало верују Србима, а још мање очекују од њих. Не само због перцепције да су власти у Београду више наклоњене Америци, него и због тога што имају осећај да они немају јасне ставове, прво и првенствено везано за сопствене интересе, попут Косова. · Мислите да је логика Москве „зашто би Русија заступала српске интересе ако Србија сама од њих одустаје“? - Руси су свесни и виде да Србија у суштини води неискрену борбу за Космет. Постоји реторика која се нон-стоп користи, која обећава одлучну и жестоку борбу за Косово, а с друге стране имамо серију потеза Србије који, у суштини, ојачавају независност Косова. Најбољи пример је захтев власти у Београду упућен Русији да не блокира извештај генералног секретара УН преко којег је отворен пут успостављања Еулекса. Руси су то видели као доказ да је Србија неискрена у својој борби за Косово и не верују да би могла да буде искренија и у политици и у односу према Русији. · Може ли то привидно везивање за Русију да нас кошта погоршања односа са САД? - Пошто не верујем да се Србија стварно приближава Русији, не верујем ни да би то могло озбиљно да угрози односе са САД. Да је искренија у жељи да има добре и јаке односе и са Москвом и са Вашингтоном, можда би ту и било простора да Србија искористи односе са Русијом да би ојачала своје позиције са Америком. Али, ситуација је сада таква да САД не страхују превише да ће Србија нагло да се приближи Русији која, истовремено, не верује у искреност српских односа са њом, тако да, у суштини, Београд оваквим понашањем слаби односе и са Русијом и са Америком. Чини ми се да неки људи у Београду мисле да су паметнији и способнији од Руса и Американаца и да могу да их изманипулишу за сопствени интерес и маркетинг. · Како ће изгледати даљи развој догађаја на Космету ако је влада у Београду заиста у пракси одустала од борбе? - Ова година је много важна из више разлога. Очекујемо пресуду Међународног суда правде, али најважније питање ове године биће северно Косово и Митровица. Због тога што је у току акција Америке, Еулекса и локалних албанских институција да се северни део у потпуности асимилира у „независну државу“ Косово. У Америци постоји уверење да је Србија прихватила ову „реалност“ асимилације и да, чак, помаже у остваривању неких циљева везано за овај процес. Тако се, на пример, у Вашингтону много говори о томе да је Србија одступила од захтева да се спроводи споразум о шест тачака, да се то види по томе да је царина Косова већ постављена и да границе према Србији у потпуности контролишу власти у Приштини. Уз то, званични Вашингтон је у истој мери задовољан именовањем нових судија од стране Владе Србије, које су већ прихватиле сарадњу са институцијама из Приштине. То може да буде приказано и схваћено као корак према укидању паралелних институција на северу Косова, поготову у правосуђу. · Колико су реалне прогнозе да ћемо у међувремену ући у ЕУ? - Најаве разних личности у Београду и у Бриселу да би тај процес могао да се заврши у наредних пет година, једноставно су нереалне. У Србији постоји лажна дебата о Европској унији. Представа да у Србији постоји неки озбиљан антиевропски блок, није тачна. То је креација политичког маркетинга да би се застрашили гласачи и на тај начин ојачала позиција такозваних проевропских снага у Србији. Све главне политичке странке подржавају улазак у ЕУ, само се разликују по томе колико је то питање од приоритета. Они који би што пре, и по сваку цену, ушли у ЕУ, превише гледају утопијски на Унију као на лек за све српске болести, а они који би успорили или условљавали улазак, превише потцењују чланство у ЕУ. И једни и други су неискрени у свом опредељењу према „европским вредностима“ и цинично гледају према ЕУ искључиво у материјалном контексту - да би чланство значило више пара. · Да ли је могуће да Србија остане једина земља на Балкану која не би била члан НАТО? - Не видим зашто би то уопште било проблем? Поготово кад би Србија изградила сопствену стратегију националне безбедности и војну доктрину. Постоје и друге „беле флеке“ у Европи - Швајцарска или Аустрија - и оне нису у ништа лошијој позицији због тога што нису чланице НАТО. Готово двадесет година тврдим да ниједна земља Балкана нема ни способности ни економску моћ да постане чланица НАТО. Према истраживању пољског министарства одбране, чланство у НАТО је ову земљу коштало између милијарду и милијарду и по долара. Чак и кад би Србија имала ове паре, боље би биле искоришћене као инвестиције у инфраструктуру и пројекте које би створили нова радна места. Морам да признам и да не разумем оне у Србији који стално говоре да не би никад више, и ни под каквим околностима, користили војску, а истовремено су спремни да шаљу војнике у Авганистан. Не би да ратују за Косово, али би да ратују да одбране Белгију од неког могућег непријетеља. · Није ли то, ипак, опасна позиција, јер НАТО се све више шири? - НАТО као институција има велике проблеме да оправдава сопствену егзистенцију: кроз историју је постојао и градио се на основи америчких интереса и капитала. У последњих десет година, Америка показује све веће незадовољство НАТО-ом и већ постоји опредељење у Америци да морају да граде нову војну структуру која би била ефикаснија и способнија од НАТО-а. Другим речима, врло је лако замислити да у скорој будућности или више неће бити НАТО-а, или ће алијанса тако радикално да се измени да више уопште неће бити битно питање ко је члан, а ко није. · У том контексту, шта значи изградња српско-руске базе - „центра за брзе и хуманитарне интервенције“ - и како је у Америци одјекнула ова вест? - Изјава председника Медведева око изградње овог центра привукла је велику пажњу у САД, али то је трајало врло кратко и на крају је изнесен закључак у медијама да је ова иницијатива неостварљива. · Колико руски пројекат „Јужни ток“ може да буде значајан за српску спољнополитичку позицију, имајући у виду да тај гасовод ремети америчке планове за „Набуко“? - „Јужни ток“ је много значајнији пројекат од ове базе. Он је највећи изазов америчкој стратегији кад је реч о питању енергетике и безбедности на простору Европе. Американци су од пада Берлинског зида имали визију у којој они постају једина суперсила и на овај начин гарантују сопствене, безбедносне, енергетске и економске интересе. Цела стратегија после завршетка хладног рата, заснивала се на уверењу да ће Русија бити веома слаба и нестабилна и да ће Америка уживати предност у сваком погледу у Европи и у регијама на граници Русије. Ове регије су кључ и за успостављање гаранција за очување слободног приступа изворима енергетике за Америку и њене савезнике. Русија под Путином, која је много јача и која је изградила један ниво самоуверености као светска сила, пореметила је ову америчку стратегију. · Шта, по Вашем мишљењу, Америка заправо жели од Босне? - Тешко је проценити, поготову кад се узме у обзир да садашња америчка администрација, због великих глобалних изазова и економске кризе, нема могућност да се бави питањима на периферији америчких националних интереса, попут Балкана. Генерално постоји инерција у америчкој спољној политици, која се у случају Босне своди на уверење да су муслимани највеће жртве, а Срби највећи џелати, и да Дејтонски споразум није успео да изгради функционалну и стабилну државу. У Америци постоји уверење да би функционалнија држава могла бити једино централизованија држава. Због овог уверења, америчка политика је, у последњих годину дана, кроз серију састанака у Бутмиру покушавала да исфорсира уставне промене које би водиле у правцу централизације власти у Босни. · У чему је суштина сукоба између Инцка и Додика? - Инцко жели да очува институцију високог представника као најмоћнију институцију у БиХ, где би он и његови спонзори у Вашингтону, али и појединци у европским земљама, одлучивали о свему. Једноставно, он жели да се врати оно време кад је Педи Ешдаун кроз насиље и наметање одлучивао о свему. Због таквог недемократског и нелегалног понашања високих представника, Босна је претворена у последњу аутократску државу у Европи, у којој су се кршила основна људска и грађанска права и у којој су закони и друге државне одлуке доношени насилнички и арогантно. · Инцко тврди да је у питању „европска будућност БиХ“? - У суштини, највећа препрека за улазак БиХ у ЕУ, и за дугорочну политичку стабилност, јесу високи представник и његова канцеларија. Немогуће је решити било какав проблем кад високи представник и његови спонзори нон-стоп руше локалне демократске институције и игноришу вољу бирача БиХ. Сада бошњачки политичари и већина бошњачке јавности не прихватају РС и прижељкују њено укидање. Истовремено, високи представник и други странци, поготово Американци, и даље им дају наду да је то могуће постићи ако је ситуација у БиХ довољно нестабилна и опасна. Јасно је онда да Бошњаци немају нимало мотивације да постигну договор кроз компромис и дијалог са Србима и Хрватима. Зашто би разговарали и преговарали кад постоји шанса да постигну максималистичке циљеве ако би убедили странце да само радикалан потез са њихове стране може да спречи нови рат? · Може ли то да се деси, да дође до укидања РС? - Садашња конфронтација између премијера Додика и Инцка представља кључни моменат не само за РС, него и за БиХ. Ја се надам да ће сви у БиХ, кад се види да је високи представник ирелевантан и немоћан да даље намеће решења, схватити да им је једина шанса за бољу будућност у директним међусобним преговорима и договорима. · Како објашњавате недавну изјаву председника Тадића да ће чувати интегритет Босне? - Изјаве председника Тадића су коректне и не би требало да се превише анализирају у контексту сукоба Инцка и Додика. Једноставно, Србија мора да потврђује свој став кад је реч о територијалном суверенитету и интегритету БиХ, поготово што тражи да се то поштује кад је у питању Космет. Изјава председника Тадића није проблематична, али мислим да постоје проблеми у односу Србије према РС. Већ сам напоменуо да је Тадић пристао на заједнички притисак Београда и Вашингтона на премијера Милорада Додика и на РС. До које мере ће тај притисак Србије у овом проглемати ићи тешко је рећи. · Који проблеми? - Нико не очекује да Србија угрожава сопствене интересе због РС, али не би требало да ради нешто што отежава позицију РС и њених лидера. Нажалост, мислим да у последње време Србија то ради. Активно помаже онима који притискају и уцењују РС и непотребно компликује позицију РС. Исто тако, иницијатива о резолуцији о Сребреници се ради на начин који директно отежава позицију РС. Аргумент који се стално користи да би се дисквалификовала РС око свих питања, од Дејтона до високог представника, јесте морални - да је она „геноцидна творевина“, па због тога не може да оствари статус који јој гарантује Дејтонски споразум. Злочин у Сребреници је темељ овог аргумента, и одвајање жртава Сребренице у посебној резолуцији парламента Србије, ојачаће морални аргумент који користе противници РС. Хилари нема времена · Како се на министра Јеремића сада гледа у Вашингтону и колико његов лични став и односи са Хилари Клинтон обликују односе две земље? - Нереално је говорити о озбиљним односима и комуникацијама између министра Јеремића и секретарке Клинтон. Ни госпођа Клинтон нити било ко други на највишем нивоу америчке администрације немају времена ни могућности да се превише баве Балканом и Србијом. Тако да министар Јеремић може да има врло ограничен приступ госпођи Клинтон. И кад добије могућност за неки ближи сусрет, то је увек у контексту америчких интереса, односно, о томе шта конкретно Србија нуди или треба да уради. Месић као Томпсон · Шта Хрватска хоће да постигне заоштравањем односа са Србијом? - Нисам сигуран да Хрватска стварно жели да заоштри односе са Србијом. Готово све проблеме изазвао је одлазећи председник Стјепан Месић. Посета Косову и Метохији, изјаве против Додика и РС и претња да би послао војску у БиХ кад би се РС кроз референдум отцепила, представљају његово лично уверење да је стабилност на Балкану гарантована само на основу слабе и несигурне Србије. То није оригинална Месићева мисао, већ једно антисрпско уверење које може да се нађе и у Београду и које гласи да мир на Балкану може само дугорочно да се изгради преко Србије која не представља опасност другима и која је прихватила да је крива за све што се десило деведесетих година. Највише бих волео да игноришемо Месића и његове провокације, али нажалост, због слабости и подељености странака, он ће и даље имати велики значај и утицај на политичке прилике и ставове у Хрватској. - Забрињава ме ћутање Брисела и Вашингтона на Месићеве изјаве, поготово везано за слање хрватске војске у Босну. Та њихова тишина у великој мери афирмише Месића и његове ставове и показује њихову лицемерност према Србији. Да ли би исто тако ћутали да је неко из Србије рекао да би српска војска требало да уђе у Босну ако неко прети укидањем РС? · Коме се Месић „препоручује“ серијом потеза који су, на крају његовог мандата, уперени против Срба и Србије? - Не знам да ли господин Месић има неке личне амбиције, али дефинитивно има озбиљан комплекс и фрустрације које показују да не постоји велика разлика између тога како он види Србију и Србе, и како је виде Бранимир Главаш или Марко Перковић Томпсон. Он је показао своје право лице, то није она маска коју је изградио о толерантном и демократском човеку, него лице човека који гаји у себи озбиљан шовинизам. Интервју водила: Марија Кордић ------------------ Довде можете копирати текст ------------------->

Предходна страна