------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Миливоје Иванишевић о књизи Рајка Долочека
 

Очи у очи са српским командантом

„Ја сам трећа генерација Срба који нису упамтили своје очеве пошто су они погинули у ратовима, док су њихови синови били још сасвим мали“ – каже Генерал Младић а те речи и остала вредна сведочења о рату у Босни и Херцеговини Рајко Долечек износи у својој књизи „Разговори са генералом Младићем“.

Пред нама се налази књига угледног и за ову проблематику квалификованог аутора у којој се говори о човеку и проблемима који већ скоро пар деценија плане пажњу светске јавности. Ући у ту проблематику својеврсан је подухват који је данас, и код нас и у свету, подложан великим и озбиљним подозрењима и искушењима. Проф. др Рајко Долечек је храбар, реалан и одмерен интелектуалац који своје мишљење, ставове и налазе доследно поткрепљује бројним чињеницама и не дозвољава да га поколебају реалности времена у коме се налазимо. А кад такав човек узме да нешто уради он то уради темељно, педантно и са пуном одговорношћу пред читаоцима. Уосталом, то је уобичајен манир савесног професора. Зато је разумљиво што свако ко се прихвати ове књиге то чини се посебним пијететом и према теми и према аутору који је једну толико деликатну тему узео у разматрање. Такав је бар случај са писцем овог текста о књизи Р. Долечека „Разговори са генералом Младићем“.

Генерал Младић није обичан човек, то је феномен познат од првих похода на српски народ у бившим југословенским републикама, Хрватској, а ускоро потом и у Босни и Херцеговини. Феномен о коме данас бруји добар део света побудио је интересовање Рајка Долечека из шест, он каже „разлога“ у које је унео и многе асоцијације личне и историјске природе. У асоцијацијама личне природе увек је присутна покојна супруга са симболичним именом Добра, неприкосновени сведок сусрета и разговора која је аутор имао са разним људима, а пре свега са Генералом Младићем. Добра је у књизи са аутором данас присутна у истој мери као што је била и у животу, приликом тих разговора. У асоцијацијама на српску прошлост и историју поменути су многи светли догађаји, од краљевине Немањића и Косову, преко више ослободилачких устанака и ратова до Дејтонског мировног споразума. Окосница готово сваког разговора била је трагична судбина српског народа. „Ја сам трећа генерација Срба који нису упамтили своје очеве пошто су они погинули у ратовима, док су њихови синови били још сасвим мали“, говорио је Ратко Младић. И његов отац Неђо погинуо је у време другог светског рата. Аутору је, кад је реч о српској судбини, све било непознато. И његови најближи, Срби и Сарајлије по мајци, су жртве Хитлерове страховладе у бившој хрватској држава, у којој се нашла и Босна, током другог светског рата. Па и сам аутор је сведок тога. Доживео је бомбардовање Београда приликом Хитлеровог напада на Краљевину Југославију. Зато сам, још на почетку, истакао да је квалификован и за проблематику о којој пише, као и за сведочење о судбини српског народа на овим просторима.

Мало је таквих људи и зато су њихова сведочења од изузетног значаја. На жалост, Рајко Долочек је сведок трагедије Срба и у овом рату, па чак и изгона 150.000 мештана српске националности из Сарајева. Он, кад је о овом рату реч, чак наводи и главне кривце за разбијање Југославије и сепаратизам бивших југословенских република, а тиме и за актуелну трагедију Срба у тим републикама. Он их непогрешиво детектује: Бил Клинтон, Мерлин Олбрајт, Тони Блер, Жак Ширак, Кушнер, Шредер, Фишер, Шарпинг, Геншер... То су они који су осмислили, покренули и водили најтежи злочин на овим просторима – злочин против мира.

Посебну улогу у том разбијању Срба аутор даје Немцима који су добили прилику да се коначно освете Србима за поразе у оба претходна светска рата. Немачка је била барјактар у сатанизацији Срба у свету. На све начине је настојала да своју мрачну прошлост пребаци на српска леђа. У томе је ускоро добила подршку америчке администрације и европске заједнице. Не пресудну, али велику улогу у тој харанги су имали медији, чак и они подмитљиви у самој Србији. Последице су познате, сви народи бивше Југославије живе у својим државама, а само је Србима то право оспорено. У тешкој борби за опстанак противници су им били не само домаћи, у иностранству припремљени, сепаратистички покрети, већ без мало и све западноевропске државе предвођене НАТО савезом.

Данас су свима њима као трн у оку тзв. босански Срби, који су одолели свим искушењима и опстали на својим вековним огњиштима, па чак створили и висок степен националне државности у независној и самосталној Републици Босни и Херцеговини. За то су у највећој мери заслужни они који су данас окривљени од Хашког трибунала. Запад свој војнички, политички и морални неуспех покушава да надокнади прогонима и суђењима. И сталном медијском сатанизацијом српског народа и оних његових предводника које нису успели на други начин да савладају. Свестан тога Рајко Долечек у једном од својих „разлога“ за писање књиге наводи најчистију и неспорну особину српског команданта, а то је, по Р. Долечеку: „Несебична, апсолутна приврженост Ратка свом српском народу“ и његове заслуге за спас српског народа од уништења у Босни и Херцеговини. Он цитира Раткове речи; „Непријатељ је свако онај ко пуца у моје војнике, ко им зауставља снабдевање водом, струјом, ко их блокира, провоцира...“ Ово би потписао сваки војник. Али Ратко Младић није обичан војник, он је успешан командант који са својих 80-90.000 „момака“ одолева најезди и побеђује Армију БиХ која броји преко 200.000 бораца на линији одбране српских територија чија дужина износи преко хиљаду километара.

Муслиманску и хрватску војску издашно је помагао НАТО савез свим потребним средствима: оружјем, опремом и непосредним учешћем артиљерије за брза дејства, ракета „Томахавк“ лансираних са ратних бродова укотвљених у Јадранском мору и, уз све то, ангажовањем ратног ваздухопловства које је немилосрдно бомбардовало и разарало војне и цивилне циљеве у Републици Српској. И све то није било у стању да сломи српску одбрану. И зато није ништа необично што писац ове књиге импресиониран том чињеницом команданту српске војске даје особине које је преузео од старог кинеског мудраца Суна и по којима: „... Звање војсковође значи мудрост, поузданост, људскост, храброст и тврду одлучност.“ Такав је генерал Ратко Младић.

Али баш због тога он против себе има све оне који су током рата били против његове војске. Потера за Р. Младићем је наставак похода против српског народа, само другим средствима. У томе су ангажовани и многи домаћи одроди покупљени са политичког и националног ђубришта вољом, парама и силом западних НАТО држава. То су српски издајници који, да би се додворили својим господарима, и пуни зла, на сва уста лају, реже, псују са пеном беснила на уснама. Њима и њиховим налогодавцима ништа друго није ни остало него да сатанизују, мрзе и клевећу Генерала Младића. Они су издали, изручили и првог председника Републике Српске др Радована Караџића. Они би издали и Исуса Христа, како Рајко Долечек лепо и верно тумачи светску харангу против генерала Младића. Тако су у прошлости, од памтивека до данас, прошли многи велики људи.

Прича о генералу Младићу и рату у БиХ била би непотпуна уколико не бисмо, бар у најкраћем, поменули узроке рата и огромне напоре српског руководства да се на сваки начин избегне оружани сукоб. Српском народу БиХ рата и страдања је било преко главе. Други светски рат је почео а да српски народ није надокнадио људске губитке из претходног, првог светског рата. (По Владимиру Ћоровићу, председнику Краљевске академије наука између два светска рата, по аустроугарским поузданим подацима у БиХ је од 1914. до 1917, значи за четири године, од глади умрло око 107.000 деце узраста до дванаест година. Тај податак је објавио у својој чувеној „Црној књизи“). То се поновило и сада. Још нису надокнађени људски губици из Другог светског рата, а српском народу се у Хрватској, на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини прети новим покољима и коначном нестанку са тих простора. Демографски губици српског народа у БиХ током прошлог ХХ века износе 1.421.720 становника. Или, још један показатељ. По аустроугарском попису 1910. у БиХ Срба је било 214.000 више него муслимана. Међутим, по попису 1991. год. у БиХ је било 535.000 муслимана више него Срба.

Српски руководиоци 1991. године били су, као што смо видели и у случају генерала Р. Младића, потомци жртава из претходног рата. Њима није требало објашњавати шта је рат. Они су се тога плашили и на све су били спремни само да се рат избегне. Међутим, нажалост то једино од њих није зависило. Срби су предлагали да се Босна и Херцеговина, ако муслимани и Хрвати ни по коју цену неће да остану у Југославије, подели на три кантона, попут Швајцарске. Три народа три кантона. Предлагали су да се власт у Сарајеву подели на српске и муслиманске општине. Попут главног града Белгије који је подељен на валонски и фламански део. Ни то није прихваћено. Алија Изетбеговић је хтео да створи исламску државу, Фрањо Туђман је тражио да део БиХ припоји својој новој хрватској држави, а са стране, у почетку тихо и неприметно, подржавале су их бројне исламске и западно европске државе са Немачком и Америком на челу. Верски и грађански рат се није могао избећи. У таквој ситуацији једини циљ српског руководства био је да се народ спасе од страдања и погрома која је претрпео у претходним ратовима. И успели су више него што се могло очекивати. Узалуд се НАТО ангажовао, узалуд су дошле на хиљаде светих ратника ислама, муџахедина, Срби су у БиХ остали непобеђени. Непријатељима је једино остало да то признају и прихвате стварање Републике Српске. Уместо тријумфа генерал Р. Младић можда и резигнирано говори.

„Босанско-херцеговачки Муслимани и Хрвати мора да ме мрзе, највише њихове мајке, када иза мога имена виде толико мртвих својих синова, војника и на жалост и цивила, порушене куће, уништену имовину. Али, требало би да схвате да су ОНИ то цепање земље супротно Уставу БиХ, то уништавање и убијање, хтели и започели. Шта сам ја могао да радим? Да ли сам требао мирно да оставим да убијају мој народ, као што се то дешавало у 1941. години? Ми Срби, и многи Муслимании Хрвати југословенског мишљења, то убијање и уништавање нити смо хтели, нити започели. Ми нисмо хтели рат. Ми нисмо желели да раскомадамо Југославију. Било је страшно, де се много наше браће, Муслимана и Хрвата, који су имали пријатељско југословенско мишљење нехотећи нашло иза непријатељске стране барикаде... Тамо су били такорећи силом догурани својим лидерима и фанатизованим једноверцима. Овде мислим на оне муслимане који су били недвосмислено просрпског кова (није их било мало), који су се сматрали за Србе муслиманске вере, као Меша Селимовић. Добро знам, да су не једном изгубили главу понеки Муслимани, зато што су бранили своје комшије, или пријатеље, Србе, пред муслиманским фанатицима...“

Како другачије завршити овај текст. Писац Рајко Долечек цитира мишљење и став Генерала Младића зато што га и сам подржава. И ја тако мислима и зато прихватам мишљење и писца и Генерала.

Нека нам је Бог у помоћи.

Пише: Миливоје Иванишевић