------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО - Александар Васиљевич Конузин

НАТО није једини пут Србије

Амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Васиљевич Конузин кроз интервју дат “Новостима” и својим текстом у “Политици” отвара нагло актуелизовано питање уласка Србије у НАТО. Са чуђењем се пита да ли Србија не примећује да су ти НАТО услови за сваког Србина неприхватљиви. У тај војни савез треба да уђе „кастрирана“ Србија без Косова. Сломљена Србија, која се одриче своје историје и светих гробница јуначких предака који су формирали српску нацију.

Историја односа Србије са НАТО је трагична. Агресија 1999. године, манифестована у бомбардовањима целе Србије, оставила је у душама људи дубок траг. Свака српска породица има своје мишљење о НАТО. Патријарх Иринеј је лепо рекао: „За ово питање треба имати мишљење целог народа“. А како то урадити - то треба сами Срби да реше.

Амбасадор Русије у Београду Александар Конузин овако коментарише дебату за и против НАТО која се у Србији захуктава: - Пре него што се одредите према НАТО, вероватно треба размислити које одбрамбене задатке Србија може да решава у оквиру те организације, или у сарадњи са њом. Тако чини Русија. Ми заједничким радом идентификујемо изазове и претње којима можемо да се одупремо заједно са државама Алијансе. У зависности од резултата ових консултација, моја земља ће градити даљу сарадњу са НАТО. Обавезан услов јесте да таква сарадња може да се развија искључиво на основама равноправности. Осим тога, постоји ли увереност да у Београду и Бриселу подједнако гледају на проблеме безбедности у Европи, на Балкану? Неће ли механизам НАТО постати полуга за вршење притиска на Србију? Ситуација на Косову може да пружи такав одговор.

·   Уколико би Србија у будућности постала чланица НАТО, да ли би то променило односе са Русијом?
- А шта ви мислите? Чланице Алијансе преузимају на себе правне обавезе у саставу војног савеза. Неки „регрути“ већ су позиционирали себе у истакнуте структуре оружаних снага. Други маштају да преузму елементе система ПРО. Против кога су они уперени? Русија не може а да не узме ово у обзир. Са своје стране, оријентишем се на то да руководство Србије запажа неактуелност питања приступања НАТО, да зна да је већина Срба против такве перспективе. Уз то, постоји алтернатива. Иницијатива председника Дмитрија Медведева о склапању Уговора о европској безбедности, отвара могућност стварања подједнаких безбедоносних услова за све државе евроатланског простора независно од тога да ли су чланице војно-политичких организација или нису. Србија је подржала ову иницијативу.

·   Српски министар одбране није задовољан сарадњом са Русијом у области одбране. Какав је ваш став о нашој војнотехничкој сарадњи?
- У војнотехничкој области смо давнашњи партнери. Српска војска и даље има велику количину руског наоружања и технике, чији је део произведен по руским лиценцама. Српска војска ће ово наоружање експлоатисати још неко време, што захтева учешће одбрамбене индустрије Русије ради одржавања у исправном стању бојне готовости. Има перспектива за војнотехничку сарадњу. Уједно, према нашој оцени, стране и даље улажу недовољно напора за решавање неких текућих проблема. Због тога се одуговлачи са наруџбинама, са разматрањем комерцијалних и техничких предлога, с извршењем одговарајућих послова. Ова питања разматрам са српским партнерима. Сматрам да имамо све могућности за повећање нивоа сарадње у овој области, важној за обе стране.

·   Када ћемо чути финални одговор о пројектима које ће обухватити инфраструктурни део руског кредита од 800 милиона долара Србији?
- Српска страна је навела четири пројекта за које планира да искористи руски кредит: развој београдског железничког чвора, укључујући завршетак изградње станице „Прокоп“, реконструкција деонице Београд-Бар, изградња пруге Ваљево-Лозница и модернизација пруге Ниш-Димитровград. Претпоставља се да ће пројекте реализовати руско Отворено деоничарско друштво „Трговински дом Руске железнице“, заједно са Дирекцијом „Железница Србије“ уз координацију Министарства за инфраструктуру. У овом моменту руска компанија врши техничку експертизу. Нажалост, српска страна је закаснила са слањем допунских материјала, неопходних за реализацију овог посла, што аутоматски помера рокове његовог завршетка. Рачунамо, ипак, да је следећи заједнички састанак за дефинитивни избор објеката у фебруару, после чега ће српска страна бити информисана о нашој одлуци.

·   Када ћемо знати коначну трасу ”Јужног тока” кроз Србију?
- У пројекат се укључују нови учесници, што додатно повећава снагу и ефикасност подухвата. По плану, припрема студије техничко-економске оправданости страна споразума требало би да буде завршена у трећем кварталу 2010, после чега ће се припремити општа студија техничко-економске оправданости за цео пројекат, ради инвестиционе одлуке. Што се српског дела гасовода тиче, колико знам, припрема студије техничко-економске оправданости је у завршној фази. Сви детаљи, укључујући и коначну варијанту проласка трасе гасовода кроз Србију, у рукама су људи који се баве техничком припремом.

·   Препознајете ли у последњим наступима високог представника у БиХ тежњу да се укине РС?
- Русија, као један од међународних гараната Дејтонског споразума, активно учествује у мониторингу његове имплементације. Заступамо строго поштовање утврђених принципа државног уређења БиХ, њено јединство и територијални интегритет уз очување статуса и овлашћења РС и Федерације БиХ, као ентитета који су утврђени основним законом земље. Мислим да питање није у изјавама високог представника, већ далеко дубље - у целисходности очувања самог апарата високог представника.

·   Какав је став Москве о канцеларији високог представника?
- Убеђени смо да су сазрели сви предуслови за прекид његове делатности и трансформацију у Мисију специјалног представника ЕУ уз обавезно обустављање специјалних „бонских“ овлашћења. Убеђен сам да је становништво БиХ у стању да самостално реши своје домаће проблеме без прекомерне спољне пажње. Ово се у пуној мери односи и на питање спровођења или неспровођења референдума. Уставне промене се не смеју мешати или на било који начин повезивати са планом примене Дејтонског споразума. Све ово чини компликованом политичку ситуацију у БиХ, у којој „бутмирски процес“ очигледно „проклизава“. Па ипак, дубоко сам убеђен да је дијалог могућ, а све одлуке, па и оне о уставним променама, морају се доносити уз сагласност свих учесника унутар-босанског политичког процеса. Не сме бити наметнутих одлука.

Наше везе фактор спољне политике

·   ДА ли ће Србија и Русија потписати споразум о стратешком партнерству? Председник Србије недавно је рекао да се нада таквом споразуму...
- Апсолутно се слажем да су Русија и Србија постигле стратешки ниво сарадње. Између наших двеју европских земаља односи су засновани на дубоким коренима пријатељства и етничком, културном, језичком и религиозном заједништву. Већ координишемо наше потезе око међународних питања, као што су и она витална. Постоје планови да се билатерална трговинско-економска размена подигне на виши ниво. Појачавамо споразумну базу односа. Унапређујемо програме културне и образовне сарадње. Све то нашим односима даје посебан присан и динамичан карактер.

Аутор: Д. Радека
Извор: Вечерње новости

Шта Србија добија/губи (не)уласком у НАТО - Александар Васиљевич Конузин

Питање недељивости безбедности треба решити једном и засвагда

Свака сарадња може бити успешна само уколико се развија на принципима равноправности, узајамног поштовања и узајамне користи

Током последњих недеља, као додиром (не)чаробног штапића, у Србији се развила велика дебата о чланству у НАТО. Са чуђењем примећујем да су у земљи из некаквих извора формиране многобројне експертске структуре које промовишу позитивно решење овог питања као приоритетни задатак спољне политике.

Србија сарађује са НАТО-ом, као што то чини и Руска Федерација у складу са усаглашеним програмима сарадње. Под утицајем позитивних промена у свету трансформише се и алијанса. Сада се разрађује њена нова стратешка концепција која излази из оквира чисто одбрамбених циљева. Па ипак, неспорна је чињеница да је НАТО најпре војна организација која је позвана да решава своје задатке пре свега путем ратовања.

Чланице НАТО-а љубазно позивају Србију да им се придружи. При томе не акцентују услов који је неприхватљив за сваког Србина – пријем у војни савез „кастриране“ Србије. Без Косова. Сломљене Србије, која се одриче своје историје и светих гробница јуначких предака који су формирали српску нацију. Позивају је да иде у „будућност“ у својству неког кога воде и ко не види иза сапи оних других куда води пут; а и ти други каткад више и не претендују на очување декларисаног суверенитета.

Већ сам имао могућност јавно да приметим да је историја односа Србије и НАТО-а трагична. Агресија из 1999. године исто толико је противправна (одсуство одлуке СБ УН о примени силе) колико и војне операције у Ираку 2003. године, за које је Т. Блер одговарао пред истражном комисијом. После Другог светског рата први пут бомбардовању је (после провокација у Рачку) подвргнута једна европска држава. Словенска, православна. Нису једноставно бомбардовали Србију. Бомбардовали су сваку српску породицу. И бомбама, и политички, и морално. Политички бомбардери и сада надлећу над земљом.

Поновићу оно што сам и раније рекао: питање односа са НАТО-ом треба да решавају сами Срби. При том, узимајући у обзир политичку и историјску позадину, важно је знати мишљење свих становника Србије. И то треба учинити у складу са њеним Уставом, законодавством, устаљеном праксом.

Сваки Србин треба да зна због којих то интереса народа и државе земља треба да постане чланица овог блока. С тим у вези, узимајући у обзир природу НАТО-а, пре него што се донесе било каква одлука пожељно је објаснити какве одбрамбене задатке Србија може да реши у саставу овог војног савеза. Завршетком „хладног рата“ опасност од војног сукоба крупних размера чини се нереалном. За решавање свих садашњих проблема Београд доследно истиче коришћење искључиво политичко-дипломатских инструмената (за разлику од, узгред буди речено, неких суседа). А шта ако у контексту данашње реалности одједном избије жариште у коме се спроводе акције уз употребу силе? На чијој ће страни бити евентуални савезници? Што се тога тиче, ја немам сумње.

Позната је чињеница да је Балкан и даље нестабилан регион Европе. Потребни су међународни напори ради јачања безбедности. У каквој су корелацији оцене Србије и НАТО у овој сфери? И опет – главни неуролошки чвор – Косово. НАТО сматра да се ситуација на тој територији стабилизује и смањује бројност Кфора. Србија се не слаже са оценом НАТО-а и сматра да смањење Кфора умањује ниво безбедности у покрајини.

Кфор (борбена структура) тренира Косовске безбедносне снаге, представљајући их као цивилну компоненту. Ненаивни Срби виде у КБС нелегитимну војну формацију која покушава да се трансформише у срж будућих војних снага. Њихово постојање неће допринети стабилности у региону. Кфор декларише своју статусно неутралну позицију на Косову. Српски становници покрајине не деле такву оцену коју себи дају припадници снага НАТО-а, узимајући у обзир недавне сукобе и инциденте. Какву ће позицију заузети Кфор у вези са „стратегијом за северно Косово“? Одговор је очигледан свима.

Београд полази од тога да општински органи, који су изабрани у мају 2008. године, представљају легитимне структуре самоуправљања. Командант јужног крила НАТО-а изјавио је да српске „паралелне институције“ представљају претњу безбедности у региону. Опет се ту нешто не слаже. Уосталом, постоји ли бар једна тачка овог за Србију виталног питања у којој је она макар близу НАТО-а?

Ситуација у региону: недавни извештај обавештајних служби САД, водеће чланице алијансе, о ситуацији на Балкану такође не доноси оптимистичку слогу у сличности прилаза решавању постојећих проблема у сфери безбедности. Не иде. Још и замерају Србији што развија политичке и економске односе са Русијом. Србија ће морати да се одрекне својих прилаза да би била примљена у НАТО. Нико ми није рекао да је она спремна на то.

Свака сарадња може бити успешна само уколико се развија на принципима равноправности, узајамног поштовања и узајамне користи. НАТО је створен ради заштите суверенитета и територијалног интегритета земаља чланица, али притом алијанса је силом откинула део српске територије. Постоји мишљење да би у оквиру ове организације Београд могао да не дозволи спровођење политике која би била штетна за интересе Срба, и оних на Косову и у БиХ. Ја сумњам у то. Пре ће бити да би се појавио додатни притисак на Београд у циљу наметања оних линија које повлаче вође алијансе.

Разуме се, постоје области у којима Србија може да развија сарадњу са НАТО-ом у свом интересу, што она и чини. Сматра се да за то постоје додатне могућности. Међутим, то не мења чињеницу да је за сада више неподударања него подударања. Влада земље то добро схвата. Сасвим недавно министар В. Јеремић је на конференцији о безбедности у Минхену поновио да Србија не планира да улази у било какав војни савез.

Намеће се питање – о чему је онда реч? О уласку у НАТО као циљу ради циља или о смиривању постојеће забринутости? И зар нема других начина да се она отклони? Има. То је иницијатива председника Русије Дмитрија Медведева о Споразуму о европској безбедности. Њен смисао је стварање хомогене средине безбедности на евроатлантском подручју. Јединствене за све. И за чланице НАТО-а и за оне које то нису. И за чланице других организација (ОЕБС, ЕУ, Организација споразума о колективној безбедности и др.) и за оне који нису чланице ових структура. Сви у једном. У једном недељивом безбедном пространству. Сви декларишу приврженост овом принципу. Ми позивамо да се његовом поштовању додели обавезујућа снага. И да се формира одговарајући механизам имплементације. Питање недељивости безбедности треба решити једном и засвагда, изјавио је С. Лавров на споменутом форуму у Минхену. После тога моћи ћемо да се у пуној мери усредсредимо на позитивни дневни ред.

Идеја је наишла на одазив. Она се разматра. Са њом се слажу, између осталих и Србија.

Али, као додиром (не)чаробног штапића, развила се велика дебата о чланству у НАТО-у.