11. јун 2010.

------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Да се не заборави 11 година од окончања НАТО агресије и потписивања Кумановског споразума

11 година од „Кумановског споразума“

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић својим тексто подсећа да је Војно-технички споразум, у јавности познат као Кумановски споразум потписан је 09. јуна 1999. године у Куманову. Тим споразумом окончана је 78-дневна оружана агресија НАТО снага против Србије, односно, тадашње СР Југославије.

Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе. Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од последица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити. Штета од економских разарања, својевремено је процењена око 100 милијарди америчких долара.

Агресији НАТО претходили су тзв. преговори у Рамбујеу и Паризу фебруара и марта 1999. Преговора, у ствари, није било јер се Српско-југословенска делегација коју је предводио потпредседник тадашње Владе Србије, Проф. Ратко Марковић и Делегација Албанаца са Косова и Метохије, коју је предводио Хашим Тачи, вођа терористичке ОВК, ни једном нису среле за преговарачким столом да преговрају. Улогу тзв. преговарача, посредника, вршио је амерички представник амбасадор Кристофер Хил, уз присуство и формално асистирање представника ЕУ, аустријског амбасадора Волфганга Петрича и руског амбасадора Бориса Мајорског.

Како није било преговора тако у Рамбујеу и Паризу није било ни споразума. Помињање тзв. Споразума из Рамбујеа, нарочито у дипломатским и политичким круговима у САД и на Западу, уствари, прикрива чињеницу да се радило о диктату и ултиматуму, а не о о основи за преговоре или папиру који би био резултат преговора.

Бивши Државни секретар САД Хенри Кисинџер је оценио: „Текст из Рамбујеа којим се захтева стационирање трупа НАТО на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за отпочињање бомбардовања. Докуменат из Рамбујеа је био такав да га ни један Србин не би прихватио. Овај ужасни дипломатски докуменат никада није требало да буде презентиран на такав начин“.

Амерички дипломата, шеф одсека за Југославију у Државном секретаријату, Џорџ Кени је рекао: „Намерно смо подигли лествицу високо како Срби не би могли да је прескоче и дају сагласност“. Упркос свему, српско југословенска делегација је чинила напоре да приближи ставове, ако не са делегацијом Хашима Тачија, са којом није ни преговарала, онда бар са америчким представником Кристофером Хилом. То није било могуће. Хил се служио непојмљивим методама. Иако је формално наступао у име Контакт групе и неколико поглавља текста из Рамбујеа предавао Српско-југословенској делегацији тек након што би претходно чланове Контакт групе упознао са текстом, најважније делове, позната поглавља 2, 5 и 7, предао је нашој делегацији без знања, увида и сагласности чланова Контакт групе и готово истог часа позвао на потписивање.

А шта се захтевало у тим поглављима?

·   То је, пре свега, неограничен приступ снага НАТО на целој територији СР Југославије – копну, води ваздушном простору, неограничено стционирање, маневрисање и бесплатно кришћење свих комуникација, инфраструктуре и објеката по слободној сопственој оцени.

·   Ту је затим, дипломатски имунитет и екстероторијалност која не допушта припаднике НАТО ни на једну врсту одговорности – ни кривичну, ни грађанску, ни административну, ни управну, без обзира на чињенице; Припадници страних снага - униформисани, или цивилним оделима – могу бити наоружани

·   Оно што је мање познато, текст који је Кристофер Хилл уручио нашој делегацији садржавао је овлашћење да стране снаге (САД, НАТО) могу, по својој слободној процени, преузети целокупни електро-магнетни спектар у држави, што практично значи све таласне дужине (фреквенције) које користе радио и ТВ станице, војска, полиција, пошта – без најаве, сагласности, или накнаде

·   Такође је мање познато да је текст из Рамбујеа садржавао и Неограничено овлашћење припадника страних војних снага да на нашој територији могу затворити нашег држављанина без ичије сагласности, олуке или одобрења.

Очигледно је да су се текстом из Рамбујеа за стране војнике на територији тадашње Југославије захтевала већа овлашћења и већа права не само од оних што их имају припадници домаћих оружаних снага, него већа права од држављана Србије (СРЈ). Такве ситуације у међународном праву називају се системом капитулација.

Све то што садрже поглавља 2, 5 и 7, није било познато Контакт групи, није било предато ради преговора, већ искључиво - ради потписа. По систему – „узми или остави“. Где је онда основ да се, макар и спорадично, говори оли пише о „преговорима у Рамбујеу“, или о „споразуму из Рамбујеа“? Да ли је неко могао да потпише капитулацију и сагласност за окупацију? Српско-југословенска делегација у Рамбујеу и Паризу то није учинила. Као ни руски представник Контакт групи Борис Мајорски.

Кумановски споразум

Кумановски споразум јесте споразум јер су га 09. јуна 1999. потписале југословенска страна и представник међународне заједнице (КФОР-а). Кумановском споразуму претходила је серија преговора председника СР Југославије Слободана Милошевића Мартија Ахтисарија и Виктора Ченомирдина који је наступао као лични представник председника Русије Бориса Јељцина, уз сагласност и по договору са САД, ЕУ. Серија тих преговора завршена је 2. и 3. јуна 1999, у Београду, договором Милошевић – Черномирдин - Ахтисари. Ахтисари је имао улогу представника ЕУ и Генералног секретара УН.

Након првог сусрета Милошевић - Ахтисари - Черномирдин 02. јуна, одржана је седница Народне скупштине Србије 03. јуна на којој је усвојена одлука:

1. да Скупштина усваја докуменат за постизање мира који су донели Ахтисари и Черномирдин;

2. да се документом потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље;

3. да се потврђује улога Уједињених нација.

4. да је докуменат, изнад свих важности, основ за мир.

После одлуке Народне скупштине о усвајању документа заседала је Савезна Влада СРЈ и такође донела одлуку о прихватању документа. Докуменат Милошевић - Ахтисари - Черномирдин и одлука Народне скупштине о усвајању тог документа, као и одлука Савезне владе СРЈ, представља основу за Кумановски споразум потписан 9. јуна и за резолуцију СБ УН 1244, усвојену 10. јуна 1999.

Стране потписнице Кумановског споразума су, представници Влада Србије и СР Југославије, с једне стране и представници Међународних безбедносних снага (КФОР), са мандатом Уједињених нација (под контролом Савета бвезбедности), с друге стране. То, дакле, није био споразум Србије и Југославије, на једној, и НАТО-а као агресора, на другој страни. У читавом тексту Кумановског споразума, НАТО се помиње само у једној одредби и то у контексту одређевиња тренутка за суспендовање „ваздушних напада“ (члан 2, тачка 2, под а).

У Споразуму се, поред осталог, наводи да југословенско српска страна даје сагласност на распоређивање међународних безбедносних снага, да је у њиховом мандату, поред осталог, гарантовање безбедносног окружења за све грађане (дакле и Србе и друге неалбванце), да се неће дозволити безбедносни вакум након повлаћења југословенско-српских снага, да ће КФОР обезбеђивати међународне границе Србије (СРЈ) према Македонији и Албанији, као и то да ће се делови Војске СРЈ и полиције Србије накнадно вратити на Космет.

Ове и низ других одредби јасно говоре да Кумановски споразум не може да се тумачи као капитулација.
Наредног дана, 10. јуна 1999. Савет безбедности УН усвојио је познату резолуцију број 1244. Пошто има неупућених, и једностраних интерпретација овог за Србију историјски битног документа, са циљем да се он обезвреди, или да му се бар умањи значај, сматрамо да треба указати на следеће:

Прво, резолуцијом СБ УН 1244 окончана је агресије НАТО, разарање и све друго што што је агресија донела. Као што знате, преко 2/3 жртава и циљева агресора били су цивилне жртве и објекти.
Друго, по резолуцији СБ УН 1244 проблем Косова и Метохије је пренет у руке Уједињених нација, Покрајина је стављена под мандат УН (не НАТО).

Треће, резолуцијом СБ је загарантован суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а за Покрајину је предвиђена „широка аутономија“ у оквиру Србије. Нема помена о референдуму о будућем статусу.

Четврто, прихваћено је да се делови војске и полиције Србије врате на Косово и Метохију, да би, поред осталог, били распоређени и на граници Србије-СРЈ (према Македонији, Албанији) што је показатељ признавања суверенитета и територијалног интегритета Србије (СРЈ) над Косовом и Метохијом.

Пето, резолуција СБ УН 1244 никако не значи жртвовање Срба са Косова и Метохије да би се, наводно, обезбедио мир у другим деловима Србије. Њоме су гарантована једнака људска права свим грађанима на Косову и Метохији као и право свим избеглицама и расељеним лицима на слободн и безбедан повратак (што значи и Србима, као и другим неалбанцима). У Србији се и данас налази око 200.000 Срба протераних са Космета. Озбиљно је питање шта је званична Србија предузела током протеклих 10 година према својим партнерима и међународним организацијама да протерани Срби остваре право на слободан и безбедан повртак кoje су својевремено оствариле избеглице и расељена лица других националности?

Ако истичем да је у Рамбујеу од српско-југословенске делегације ултимативно тражено да потпише докуменат којим се прихвата окупација целе СР Југославије, то је само зато што је у јавности дуго времена присутна теза да је тамо, наводно, тражено да НАТО уђе, да се стационира само на Космету. Ко и зашто представља искривљено садржину и карактер папира из Рамбујеа јесте питање које тражи одговор.

Резолуција СБ УН 1244 представља докуменат од изузетног, трајног значаја за Србију. Србија не само да никада не би смела да се одрекне, директно, или индиректно умањи вредност тог документа, да подлегне притисцима да се резолуција 1244 укине или замени, већ треба да изјави (Влада, Скупштина) да тај докуменат за Србију има трајни неизменљиви карактер и интегрални део извора међународног права.

Како, када и зашто је у пракси дошло до одступања, кршења или чак и до јавног одустајања од примене појединих одредаба резолуције СБ УН 1244, то би требало анализирати.

Текст Кумановског споразума

Куманово, 09. Јун 1999.

Члан 1.

Опште обавезе

1. Стране Споразума потврђују документ, који је председник Финске Марти Ахтисари представио председнику Југославије Слободану Милошевићу и који су 3. јуна одобрили српски парламент и савезна влада (СРЈ), укључујући размештај међународног цивилног и војног присуства на Косово под надзором УН. Стране даље примећују да је Савет безбедности УН спреман да усвоји резолуцију, која је представљена, о том присуству.

2. Државне власти СРЈ и Републике Србије схватају и слажу се да ће међународне снаге за безбедност (КФОР) бити размештене после усвајања резолуције Савета безбедности УН, поменутој у параграфу 1, и да ће на Косову да оперишу без ометања и са овлашћењем да предузму све нужне активности за остваривање и одржавање безбедног окружења за све грађане Косова и да своју мисију обављају на друге наћине. Даље прихватају да испуне све обавезе из Споразума и да олакшају размештање и операције тих снага.

3. У Споразуму, следећи изрази значиће оно што описују испод: а. "Стране" су потписници Споразума.

4. "Власти" су одговарајући одговорни појединци, институције или организације Страна.

а. "Снаге СРЈ" означава све људство и организације СРЈ и Републике Србије које могу војно да делују. То укључује редовне армијске и морнаричке снаге, наоружане групе грађана, удружене паравојне групе, ваздухопловне снаге, територијалну одбрану, пограничну полицију, обавештајне службе, јединице полиције - локалне, специјалне, против демонстрација и антитерористичке - и било коју групу или појединце које као такве наведе командант "КФОР"-а.

б. Зона ваздушне безбедности (ЗВБ) дефинисана је као зона од 25 километара од покрајинске границе Косова према унутрашњости СРЈ. Она се односи на ваздушни простор изнад те зоне од 25 километара.

в. Зона копнене безбедности (ЗКБ) дефинисана је као зона од пет километара од покрајинске границе Косова према унутрашњости СРЈ. Она се односи на терен унутар те зоне од пет километара.

г. Дан ступања на снагу (ДС) дефинисан је као дан потписивања Споразума. (Скраћеница "КФОР" у тексту се наводи у загради, иза "међународне снаге за безбедност. У преводу само скраћеница).

5. Циљеви тих обавеза наведени су испод:
а. Да се обезбеди трајан прекид непријатељстава, било какве снаге СРЈ, без претходног изричитог одобрења команданта КФОР-а неће ни под којим околностима ући, поново ући нити остати на територији Косова, ЗВБ и ЗКБ, описаних у параграфу 3. Члана И. Локалној полицији биће дозвољено да остане у ЗКБ. Параграф изнад не прејудицира договорени повратак особља СРЈ и Србије које ће бити предмет накнадног одвојеног споразума из параграфа 6 документа поменутог у параграфу 1 овог Члана.

б. Да се обезбеде подршка и овлашћење КФОР-у, а посебно да се КФОР овласти да предузме неопходне активности, укључујући примену нужне силе, да обезбеди испуњавање обавеза из Споразума и заштиту КФОР-а и да допринесе безбедности окружења међународном цивилном присуству за примену и другим организацијама, институцијама и невладиним организацијама (детаљи у Анексу Б).

Члан 2.

Прекид непријатељстава

1. Одмах по ДС, снаге СРЈ уздржаће се од свих нерпијатељских и аката провокације свих врста против било којег лица на Косову и наредиће оружаним снагама да прекину све такве активности. Неће подстицати на, организовати или подржавати непријатељске или акте провокације.

2. Постепено повлачење снага СРЈ (копно): СРЈ прихвата постепено повлачење свих снага СРЈ са Косова на локације у Србији изван Косова. Снаге СРЈ ће да обележе и рашчисте минска поља, замке и препреке. Како се буду повлачиле, снаге СРЈ рашчистиће све линије комуникација уклањањем мина, експлозивних замки и постављених средстава за уништавање. Обележиће све границе свих минских поља. Улазак и размештај КФОР-а на Косово биће синхронизован. Постепено повлачење снага СРЈ биће према редоследу наведеном испод:

а. До ДС + један дан, снаге СРЈ лоциране у Зони 3 напустиће, договореним путевима, ту зону да демонстрирају испуњавање обавеза (мапа у Анексу А Споразума). Када буде верификовано да снаге СРЈ испуњавају обавезе из овог одељка и из параграфа 1 овог Члана, НАТО ће да суспендује ваздушне нападе. Суспензија биће настављена под условом потпуног испуњавања обавеза из Споразума и под условом да Савет безбедности УН усвоји резолуцију о размештају КФОР-а довољно брзо да празнина може да буде избегнута.

б. До ДС + шест дана, све снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 1. Утврђивање тимова за везу са командантом КФОР-а у Приштини.

в. До ДС + девет дана, све снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 2.

г. До ДС + 11 дана, све снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 3.

д. До ДС + 11 дана, све снаге СРЈ на Косову комплетираће повлачење са Косова на локације ван Косова и не у пет километара ЗКБ. На крају периода (ДС + 11 дана) високи команданти снага СРЈ писмено ће да потврде да су снаге СРЈ комплетирале постепено повлачење. Командант КФОР-а мозе на конкретан захтев да одобри изузеће из постепеног повлачења. Кампања бомбардовања биће укинута (до тада суспендована) по комплетираном повлачењу снага СРЈ према Члану ИИ. КФОР задржава овлашћење да, ако буде неопходно, силом обезбеди испуњење обавеза из Споразума.

ђ. Власти СРЈ и Србије потпуно ће да сарађују са КФОР-ом у верификацији повлачења снага са Косова и иза ЗВБ и ЗКБ.

е. Оружане снаге у повлачењу према Анексу А, односно у договореним областима или на договореним путевима, неће бити мета ваздушних напада.

з. До доласка цивилне мисије УН, КФОР ће да обезбеди адекватну контролу над границама СРЈ на Косову према Албанији и Македонији.

3. Постепено повлачење ваздухопловних и противавионских снага СРЈ (РВ и ПВО):

а. До ДС + један дан, ниједна летелица СРЈ, са фиксираним крилима или ротором, неће летети над Косовом или ЗВБ без одобрења команданта КФОР-а. Сви системи ПВО, радари, ракетни системи земља-ваздух и летелице уздржаваће се од радарског праћења и сваког осветљавања летелица КФОР-а над Косовом или над ЗВБ.

б. До ДС + три дана, све летелице, радари, ракетни системи земља-ваздух (укључујући људством преносиве) и противавионска артиљерија повући ће се на друге локације у Србији изван 25 километара ЗВБ.

в. Командант КФОР-а контролисаће и координисаће употребу ваздушног простора над Косовом и ЗВБ од ДС. Кршење било које од горњих одредби, укључујући правила и процедуре команданта КФОР-а у управи над ваздушним простором изнад Косова, као и неовлашћене летове или активирање интегрисане ПВО СРЈ унутар ЗВБ, биће мета војне акције КФОР-а, укључујући употребу нужне силе. Командант КФОР-а може да пренесе контролу нормалних цивилних ваздухопловних активности одговарајућим институцијама СРЈ, да избегне конфликте са ваздухопловним саобраћајем КФОР-а и обезбеди сигуран систем ваздушног саобраћаја без застоја. Замишљено је да контрола над цивилним ваздухопловним саобраћајем буде враћена цивилним властима чим то буде изводљиво.

Члан 3.

Примедбе

1. Овај Споразум и писана наређења која захтевају испуњавање обавеза биће прослеђени свим снагама СРЈ.

2. До ДС + два дана власти СРЈ и Србије обезбедиће следеће конкретне податке о статусу свих снага СРЈ:

а. Детаљне податке, положаје и описе свих мина, неексплодираних пројектила, експлозивних направа, средстава за уништавање, препрека, замки... физичких и војних претњи безбедном кретању свог особља на Косову које су поставиле снаге СРЈ.

б. Сваку даљу информацију војног и аспекта безбедности о снагама СРЈ на територији Косова или ЗВБ и ЗКБ коју затражи командант КФОР-а.

Члан 4.

Формирање Заједничке комисије за примену (ЈИЦ) ЈИЦ ће бити формирана са разместањем КФОР-а на Косову према директивама команданта КФОР-а.

Члан 5.

Овлашћење коначног тумачења

Овлашћење конаћног тумачења овог Споразума и аспеката безбедности мировног споразума имаће командант КФОР-а. Његове одлуке обавезујуће су свим Странама и лицима.

Члан 6.

Ступање на снагу

Овај Споразум ступа на снагу потпсивањем.

АНЕКСИ:

А. Постепено повлачење снага СРЈ са Косова

Б. Операције КФОР-а

Анекс Б

Операције КФОР-а

1. У складу са општим обавезама из Војно-техничког споразума, власти СРЈ и Републике Србије схватају и прихватају размештај и операције без ометања КФОР-а на Косову, са овлашћењем да предузму све неопходне активности да установе и одрже окружење безбедно за све грађане Косова.

2. Командант КФОР-а имаће овлашћење, без ометања или одобравања, да учини све што оцени нужним и исправним, укључујући употребу војне силе, да заштити КФОР, међународно цивилно присуство и да примени све обавезе из Војно- техничког споразума и Мировног споразума што га подржава.

3. Ни КФОР, нити било ко из особља КФОР-а, неће бити одговоран за штету нанету јавној или приватној својини нанетих током извршавања обавеза повезаних са применом овог Споразума. Стране ће чим буде могуће договорити Споразум о статусу снага (СОФА).

4. КФОР ће имати право да:

а. Да прати и обезбеђује испуњавање обавеза из овог Споразума и да тренутно реагује и обнови испуњавање, употребом војне силе ако буде неопходно. То укључује нужне акције за:

(1) Спровођење повлачења снага СРЈ.

(2) Обезбеђивање испуњавања обавеза по повратку одобраног особља СРЈ на Косово.

(3) Пружање помоћи другим међународним ентитетима умешаним у примену или са овлашћењем Савета безбедности УН.

б. Да утврди везу са локалним властима на Косову и цивилним и војним властима СРЈ и Србије.

в. Да посматрају, прате и проверавају било које и све инсталације и активности на Косову за које командатнт КФОР-а верује да поседују војне или полицијске способности или да могу бити повезане са војним или полицијским способностима или да су на друге начине битне испуњавању обавеза из овог Споразума.

5. Не опирући се ниједној одредби овог Споразума, Стране схватају и прихватају да командант КФОР-а има право и да је овлашћен да нареди уклањање, повлачење или премештање конкретних снага и оружја и да нареди прекид било којих активности кад год процени да су оне потенцијална претња КФОР-у, његовој мисији или другој Страни. Снаге које се не повинују наређењу да се преместе, повуку или да прекину претеће или потенцијално претеће активности биће мета војне акције КФОР-а, укључујући примену силе ако то буде неопходно, да се обезбеди испуњење обавеза.
 

Живадин Јовановић је председник Београдског форума за свет равноправних и бивши министар иностраних послова
СР Југославије