22. јун 2010.

------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Проф. Др Дарко Танасковић на предавању "Неоосманизам - повратак Турске на Балкан"

Шта је то неоосманизам

Немојте мислити да је случајно када Израелци кажу да главни центар исламског тероризма није Блиски исток, већ Балкан. Турци су се окренули од сарадње са америчким савезником Израелом и приближавају се арапском исламском свету

Када нас је министар вањских послова Турске Ахмет Давутоглу у октобру шокирао тезама да су "Отоманска стољећа Балкана успјешна прича" и да их поврх свега сада треба обновити, српски политичари су још једном имали прилику да искажу своје неразумијевање политичке ситуације. Немушто су правили аналогије у стилу: Како би данашњи Бошњаци реаговали да тако нешто изјави предсједник Србије?. Тиме не само да Турској дају за право у ономе што желе на Балкану, већ стављају знак једнакости између страви које ни по чему нису за поређење.

Давутоглуа не би смјели заборавити, јер у његовим изјавама нема ничег новог, сем наставка политике неоосманизма. А један од ријетких који је одмах након спорних изјава знао шта је неоосманизам је и професор др Дарко Танасковић, српски оријентолог и некадашњи амбасадор Србије у Анкари.

Професор Танасковић јуче је у Бијељини одржао предавање "Неоосманизам - повратак Турске на Балкан", на коме је био у прилици да окупљенима појасни коријене и циљеве овог главног именитеља турске спољне политике. Танасковић је за присутне на самом почетку имао, само на први поглед, изненађујућу поставку: "То што је Давутоглу изјавио тако отворено је добро. Сад нико од турских званичника не може правити замјене теза и играти се глувих телефона говорећи да неоосманизам не постоји. На нама је да са схватимо шта је то, упознамо га, и одлучимо како најбоље да се поставимо. По мени, Давутоглуова процена да Турска има и снагу, ветар у леђа, и распоред снага који јој одговара, па да може да говори овако отворено османнистички, потпуно је погрешна".

Главни протагонисти неоосманизма су турски политичари који не припадају неком урбаном, цариградском миљеу, већ су поријеклом из Анадолије; они су конзервативци, исламисти, а њихов расадник је Бијкент универзитет, гдје је шеф одсјека за међународне односе био лик са почетка приче, Давутоглу. Главни "приручник" турске спољне политике је управо његова књига, Стратегијска дубина. Интересантно је да ова књига тек недавно преведена на енглески, иако је издата 2001. а и много мање значајне књиге турске спољне политике се врло брзо преводе на енглески.

- Она је практично била ван оптицаја изван Турске, и очигледно је требала да послужи за припрему јавног мнијења, нарочито у кругу политичког естаблишмента партије Тајипа Ердогана, а да се свет са њеним тезама не упозна одмах. А то су да Турска као наследница Отоманске империје не може бити епизодиста, већ протагониста на међународној сцени, и да поседује неке компаративне предности у односу на остале, а то је њен поливалентан карактер у културном, економском, геоплитичком смислу. Он је креирао појам стратегијске дубине, коју он дефинише као географску и историјску дубину. Док је први појам, као и географски положај Турске, познат, осврнућу се на појам историјске дубине. Историјска дубина се састоји у томе што је Турска баштиник свих векова османске прошлости, током које су постављене трајне основе у историјском, економском и менталном погледу, да Турска и данас има могућност и право да на тим просторима игра посебну улогу – каже Танасковић.

Турска је присутна и има утицај на Балкану, и то није ништа само по себи лоше, каже Танасковић, који тврди да Турци према нама немају формирана предубјеђења као ми о њима. Другим ријечима, не мрзе нас, али желе да остваре своје интересе, и једини проблем представља начин на који до њих долази, и како се то одражава по српске интересе. Предрасуда је да су Турци (и даље) пуки извршиоци америчких налога, као најистуренији члан НАТО пакта према Русији. Турци користе свој положај чворишта и воде све више независну политику.

Све је више примјера када су заболи прст у око САД: Договорили су са Русима око Јужног тока и његовог преласка преко турске територије, Давутоглу даје изјаве како нико не може заустављати ирански нуклеарни програм у коме нема ништа лоше, а у својој помиритељској улози на Блиском Истоку у сукобу између Израела и Палестине су се одрекли доброг пријатељства са Израелцима и приклонили Палестинцима.

- Немојте мислити да је случајно када Израелци кажу да главни центар исламског тероризма није Блиски исток, већ Балкан. Данас смо били сведоци покушаја обрачуна са делом таквих фактора у БиХ. Турци су се окренули од сарадње са америчким савезником Израелом, приближавају се арапском, исламском свету, и Израел је одмах реаговао - каже Танасковић. 

Иако играју све самосталније, на Балкану се њихови интереси још увијек нису сукобили, па повратак Великог брата (како Турци однедавно сами себи тепају, описујући улогу на Балкану) на ово подручје Американци гледају благонаклоно. Међутим, не иде све идеално по Турску. Приближавање једној од сукобљених страна изазива тензије оне друге. Све су бољи са Сиријом и Ираком, али су због Руса пружили руку Јерменима, што су њихова браћа из Азербејџана доживјели као издају.

Са друге стране, колико год се приближавали конзервативнијим исламским земљама, Турци су за САД прихватљиви као савезник на Балкану, јер њихов ислам по њима није толико опасан као вехабистички. Танасковић додаје да је ова реакција људска, али опасна, јер на њу рачунају они који спроводе ову политику. тврди да је он превара, или избор између два зла. Као примјер наводи новог предсједника Парламентарне скупштине вијећа Европе, Мевлута Чавушоглуа, који је одмах по сједању на функцију изјавио како Турска тежи уласку у ЕУ, али да су јој потребне промјене устава.

- Пазите то, Чавушоглу се из европских институција залаже за промјене устава своје земље. Да појасним, у том уставу се увек преносила одредба Кемала паше Ататурка, да турску секуларизам и републику на крају брани војска, па се сећате силних војних удара када исламисти сувише ојачају. Али Чавуоглу истиче да и у БиХ треба мењати устав, јер постоје проблеми које треба решавати, а можемо предпоставити шта он види као проблем.

На крају, Танасковић је истакао и српске адуте. Српска позиција је много боља него што је била почетком 90-их, мада је далеко од идеалне. Најјачи адут би требало бит јединство свих политичких фактора и јединствен циљ, а са државном политиком се не смије играти у вријеме предизборних игара. Брине свакако ћутање оних који су у истој ситуацији као Срби, а то су Грчка и Бугарска. Али Танасковић исказује нада да ће Русија чврсто стати иза српских интереса, јер има све разлоге за то. Турци и онако буде све више подозрења код многих у свијету.

Дарко Танасковић: Ни чуда овде нису немогућа

Услови за неки озбиљнији продор у смислу истинског помирења народа, успостављања поверења и покретања конструктивне сарадње, а зарад свеопштег добра, реално још увек нису стекли. За буђење сарадње у региону и отопљавање у односима Србије и Босне и Херцеговине, као и Србије и Хрватске требаће још времена - прокоментарисао је др Дарко Танасковић.

– Засад се углавном може рачунати на симболички ефекат, који у политици никако није занемарљив. Важни су, дакако, и ови први искораци, јер сваки пут почиње првим кораком. Али симболика, поготово у сложеним постјугословенским релацијама, потенцијално је вишесмислена, а самим тим је за политику и несигуран савезник – каже за „Дневник” наш бивши амбасадор у Турској и при Светој столици у Ватикану, оријенталиста и стручњак за балканске културе.

·   Да ли је ипак дошло време не само симболичних гестова него и за реалне промене?

– Уз резерву да нисам ни политичар ни политички аналитичар, а и да сам, по природи ствари, недовољно обавештен, рекао бих да ће на нивоу прагматичног политичког рационализовања, што не значи и дубинских емоција, бити лакше унапредити српско-хрватске него српско-бошњачке односе.

·   Колико истина, која је ружна, може да помирује?

– Не може бити плодоносног дијалога све док се апсолутизује властито виђење конфликтних димензија заједничке прошлости, укључујући и скорашњу, која још увек траје. Мора се учити од историје, што углавном не чинимо, а не би се смело постати њеним сужњем у осмишљавању садашњости и будућности, што већином још увек јесмо. Одсуство мере води у ћорсокак, ако не и у нова, стална сукобљавања. Негативне хипотеке прошлости неће се отклонити њеним фризирањем, а заправо „конструктивним кривотворењем“ кроз паритетна ауторства у „неконфликтним“ уџбеницима историје, већ само здравим ставом да прошлост, ма каква била, не може бити важнија од будућности.

·   Према вашим проценама, у којој је мери реалан утицај вехабија на прилике у БиХ и у широј околини, укључујући и новопазарски регион?

– Екстремни следбеници вахабизма, код нас познати као „вехабије“, никако нису апстракција, али нису ни тако велика претња миру и стабилности како се то понекад и понегде жели сугерисати. Вахабитски правац тумачења и примене исламског учења у друштвеној пракси стран је балканским муслиманима, али се успео запатити и донекле проширити услед поремећаја до којих су довели сукоби и рат на простору бивше Југославије, као и опште радикализације унутар муслиманског, односно бошњачког популацијског корпуса, уз финансијску и делом организациону подршку из иностранства. Радикални ислам ће на нашем терену имати утолико више шанси уколико спорије тече његова укупна стабилизација, а неке политике наставе да се руководе ратном, џихадском, а не мирнодопском логиком.

·   Као дипломата од искуства видите ли неку шансу да Београд и Приштина седну за преговарачки сто?

– За разне столове се и раније седало, па видимо докле се стигло. За столове ће се вероватно и убудуће седати. То је политички и дипломатски императив. Али изгледи преговарања – ако стварног преговарања уопште буде – зависиће од менија на столу, а он је засад обесхрабрујуће једноличан. Ипак, у политичким стварима није мудро употребљавати речи као што су „коначно“ или „никад“, без обзира на то иде ли ти у датом тренутку добро или лоше.

·   Ако је веровати актуелним политичким вођствима у кругу чији пречник није већи од 500 километара, њихов циљ је заједнички – европске интеграције. Како, међутим, наговорити сумњичаве националисте, чему уопште Европска унија?

– Евроскептицизам не бих везивао само за, како кажете, „сумњичаве националисте“, јер је он данас у порасту чак и унутар ЕУ. Уопште, зашто би неко с нормално развијеним националним осећањем начелно био против чланства у ЕУ, ако је то добра ствар? Лично верујем да је већина грађана Западног Балкана још увек за приближавање својих држава ЕУ, што поготово важи за владајуће политичке елите. Но, пут до циља биће дуг и тежак, сем, како изгледа, за Хрватску. На том путу би свакако било корисно, а за чланство у ЕУ ће бити неопходно, изгладити међусобне односе. За то је, међутим, потребно много искрености, добре воље и, нарочито, времена. А ако постоји нешто чега балканске државе немају довољно, онда је то време. С друге стране, скраћивати то време сумњивим пречицама није препоручљиво, јер постоји опасност да се изгуби и нешто важније од времена, па и чланства у Европској унији.

Јединствена прилика за молитву

·   Колико је реално да папа Бенедикт XВИ заиста дође 2013. године у Ниш?

– Мислим да се засад не може говорити о формалном позиву поглавару Римокатоличке црке да 2013. године у Нишу присуствује обележавању 1700. годишњице Миланског едикта којим је цар Константин дозволио слободно исповедање хришћанства у Римском царству. Нема сумње да се патријарх Иринеј залаже за то да Ниш, а самим тим и Србија, спремни дочекају тај значајан јубилеј за све хришћане и да се он претвори у истински велику екуменску манифестацију. Шта онда може бити прородније и лепше до да се у родном месту цара Константина, а и у Милану, окупе поглавари свих хришћанских цркава, укључујући и ону најбројнију, Католичку? Верујем да ће СПЦ, а и наша држава, благовремено предузети све што је потребно како би ова јединствена прилика да се, сред толиких подела, баш у Србији испољи општа хришћанска сједињеност у љубави и молитви, била што достојније искоришћена.

·   У једној студији тврдите да је “исламска/османска/оријентална компонента интегрални део културног идентитета балканских народа”...

– Оријент је присутан у нама, у нашој култури, навикама и менталитету. Ако се правилно схвати, та компонента је наше балканско богатство и цивилизацијска компаративна предност. Она постаје оптерећење и проклетство, ако се идеолошки и политички накарадно инструментализује с искључивим позитивним или негативним вредносним предзнаком. На жалост, управо је такав процес на бившем југословенском простору већ подуже у току, што производи штетне последице по међуљудске односе и нарушава равнотежу појединачних и колективних културних идентитета.

Аутори: Марко Шикуљак и Реља Кнежевић