29. јун 2010.

------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Поглед из САД: како ће Европу и свет променити безбедносни савез Немачке и Русије

Савез Немачке и Русије?

Када год су од 1871. до 1941. три главна европска играча – Француска, Немачка и Русија - мењале партнере, резултат сваке такве промене увек био један – рат

Министар иностраних послова Немачке Гвидо Вестервеле информисаће француске и пољске представнике о заједничком предлогу поводом питања руско-европске „сарадње у сфери безбедности“, саопштио је у понедељак представник пресс-службе немачког министарства. Тај предлог резултат је преговора између канцелара Немачке Ангеле Меркел и руског председника Дмитрија Медведева, који су се састали овог месеца, а темељи се на пројекту који је Русија припремила још 2008. године.

На том брифингу ће присуствовати и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров. Ево шта је изјавио званични представник министарства иностраних послова Немачке Андреас Пешке: „Ми желимо да детаљно размотримо тај предлог и да га размотримо у оквиру троугла, у саставу Француска-Немачка-Пољска, и у присуству руског министра иностраних послова“.

На први поглед, предлог који су разрадили Меркелова и Медведев чини се уопштеним. У њему се говори о дискусијама о питањима безбедности, која се тичу конкретних проблемских тачака, на нивоу министара, али не и амбасадора. Ту се покреће питање о стварању комисије у чијем саставу би били шеф спољнополитичког ресора ЕУ Кетрин Ештон и руски министар иностраних послова.

Све то делује веома пријатно док се не замислимо о три ствари. Прво, предлози о продубљивању узајамних односа између Русије и Европске уније леже на столу већ неколико година, али већег напретка нисмо видели. Друго, Немци су се латили те иницијативе у тренутку када се спољна политика Немачке налази у стању промена. И треће, одлука да се то питање размотри са Француском и Пољском говори да се Немци крајње осетљиво односе према разматраним геополитичким проблемима, који су веома важни и сложени.

Преиспитивање основне стратегије
Економска криза у Европи приморала је Немце, а такође и остале, да преиспитају своју темељну стратегију. Од завршетка Другог светског рата Немачка је увек следила два главна национална циља. Први је подразумевао одржавање тесних међусобних односа са Французима, а такође и са остатком Европе, како би се отклонила опасност од рата. Немачка је од 1870. године водила три рата са Француском и њен главни циљ био је да не започне још један. Други циљ био је благостање. Немачка се сећа дана Велике депресије и тежи да не допусти милитаризам, због чега се код ње појавила наметљива идеја о економском развоју и стварању друштва концентрисаног на процват. Она је схватила да стварање интегрисане економске структуре у Европи служи постизању оба циља јер таква алијанса помаже у стварању чврстих односа Немачке са Француском, уз истовремено формирање трговинског блока, који осигурава процват и раст.

Међутим, догађаји који су уследили после финансијске кризе 2008. године поколебали су поверење Немачке у Европску унију као инструмент процвата. До 2008. године Европа је преживљавала период огромног благостања, у коме се Западна Немачка могла истовремено ујединити са Источном Немачком и обезбедити свој дугорочни развој. Европска унија се чинила као магична машина која аутоматски производи благостање и политичку стабилност као додатак. После 2008. године те представе су претрпеле промене и осећање незаштићености појачало се са почетком кризе у Грчкој и средоземним чланицама ЕУ. Немци су открили да ће за спасавање евра и европске економије морати да пристану на грчко расипништво и да преузму на себе све трошкове. А то је изазвало не само значајан отпор у редовима немачког друштва него је довело и до покретања крупних питања у влади Немачке. Циљ Европске уније сводио се на осигурање благостања Немачке. А ако се будућност Европе своди на то да Немачка служи тој Европи као подршка – другим речима, ако богатства и материјална добра буду претакани из Немачке у Европу – онда аргументи у корист европске интеграције слабе.

Немци, наравно, нису спремни да одустану од европских интеграција, које су Немачкој донеле 65 мирних година. Истовремено, Немци су спремни да размисле о корекцији система у коме делује и живи Европа, нарочито на економском плану. Европа, у којој се немачки успех доводи у опасност због буџетске праксе Грчке, свакако захтева корекцију.

Руска тежа
Гледајући на своје реалне економске интересе, Немци се неизбежно сећају међусобних односа са Русијом. Русија обезбеђује испоруке Немачкој од скоро 40 одсто гаса који се троши у тој земљи. Без руских енергетских ресурса немачка економија би се нашла у сиромаштву. Истовремено, Русији су потребне технологије и стручна знања за развој економије и елиминисања примитивног статуса извозника сировина. Штавише, у Немачкој већ постоје хиљаде предузећа која инвестирају у Русији. И најзад, становништво Немачке се смањује, тако да се може смањити до тог нивоа када неће бити могуће осигурати функционисање економије земље. Немачка неће да повећава број имиграната плашећи се социјалне нестабилности. У Русији се становништво такође смањује, али тамо ипак постоји вишак у поређењу са економским потребама земље и таква ситуација може потрајати прилично дуго. Немачке инвестиције у Русији омогућавају Немачкој да добије потребну радну снагу и избегне при том имиграцију, преносећи производне капацитете на Исток.

Немци су развијали економске односе са Москвом још пре распада Совјетског Савеза, али их је криза у Грчкој приморала да поново преиспитају своје односе са Русијом. Ако се Европска унија све више претвара у западну, у којој ће Немачка константно помагати остатак Европе, и ако самодовољна и аутономна економија није могућа, онда је потребна другачија стратегија. Она би требало да се састоји из два дела. Први, залагати се за реструктуризацију Европске уније у циљу заштите Немачке од унутрашње политике других земаља. Други, ако се Европа креће према дугорочном застоју, онда је Немачкој, која снажно зависи од извоза и којој је потребна радна снага, неопходно да пронађе додатног партнера, а можда и - новог.

Истовремено, немачко-руско зближавање није само економско него је и питање безбедности. Од 1871. до 1941. године на европском континенту игра се одвијала уз учешће три играча – Француске, Немачке и Русије. Те земље су улазиле у међусобне алијансе, мењале партнере, и свака таква промена повећавала је шансе за настанак рата. Пруска је 1871. године била у савезу са Русијом када је напала на Француску. Французи и Руси су се 1941. године ујединили против Немачке. Годину дана пре Немачка се налазила у савезу са Русијом, када је напала на Француску. Таква игра три стране одвијала се у различитим варијацијама, али је резултат увек био један - рат.

Берлин најмање жели повратак на ту игру. Уместо тога, он полаже наде у укључивање Русије у европски систем безбедности или, у крајњој линији, на давање довољно места Русији у економском систему Европе, како Москва не би покушавала да доведе у сумњу тај европски систем безбедности и како му не би бацала изазове. А то ће одмах утицати на односе Француске са Русијом. Партнерство са Немачком за Париз је темељ француске политике и у сфери безбедности и економије. Уколико Немачка успостави тешње економске везе и односе у области безбедности са Русијом, онда ће Француска морати да проучи какав ће то утицај имати на њу. Тростране алијансе Француске, Немачке и Русије никада нису доводиле до успеха, зато што је Паризу увек у тој алијанси остајало место млађег партнера. Према томе, Немцима је веома важно да то не представе као тростране односе, већ као укључивање Русије у Европу, не концентришући се при том на економска питања, већ на безбедносна. Па, и поред тога, Немци морају бити крајње опрезни и пажљиви у својим односима са Француском.

Још је деликатније питање Пољске. Та земља је стиснута између Русије и Немачке. Историја Пољске је историја поделе између две земље или освајања једне од њих. За пољску психологију то је веома болно питање. Зближавање Немачке и Русије неизбежно ће у Пољској изазвати страх од катастрофе.

Зато је за среду планирани сусрет такозване групе троугла веома важан. Французи и Пољаци, а нарочито Пољаци, требало би да схвате шта се догађа. А питање је, поред осталог, и у томе, колико ће то утицати на обавезе Немачке према Европској унији. И то је делимично значајно за Пољску јер се поставља питање колико ће се променити обавезе Немачке у оквирима НАТО.

Ситуација са НАТО
Треба приметити: Руси наглашавају да оно што се дешава не ствара никакву опасност по НАТО. Русија се труди не само да умири Пољску него и САД. Међутим, проблем се своди на следеће: ако између Немачке и Европе постоје такви односи у сфери безбедности који захтевају прелиминарне консултације и сарадњу, онда Русија свакако утиче на НАТО. Уколико се Руси залажу против ове или оне акције НАТО, онда ће се Немачка и друге европске државе наћи пред избором између Русије и Северноатлантске алијансе.

Могло би се рећи и још оштрије: ако Немачка уђе у споразум са Русијом о сарадњи на питањима безбедности (заборавивши на тренутак на осталу Европу), онда остаје питање како ће она регулисати своје односе са САД, имајући у виду чињеницу да су Руси и Американци у свађи због земаља попут Грузије? И Немци и Руси сматрају да их САД веома присиљавају да пристану на ризик у питањима у којима за себе не виде никакав интерес. НАТО у стварности може да буде и не сасвим функционална организација, али је притисак САД тамо сталан. Немци и Руси заједнички могу боље да се супроставе таквом притиску, него појединачно.

На плану немачко-руских преговора веома је интересантан следећи моменат: на њима се разматра сасвим конкретно питање из области безбедности – питање Молдавије и Придњестровља. Молдавија је регион који се налази између Румуније и Украјине (која се граничи са Русијом и која је поново доспела у руску сферу утицаја). У различитим временима она је улазила у састав час једне, час друге државе. После краха комунизма, Молдавија је стекла независност, али је њен источни регион Придњестровље, уз подршку Русије, иступио из састава земље. Поле смене власти 2009. године Молдавија себе сматра прозападном, док Придњестровље себе сматра проруским. Руси подржавају статус Придњестровља као самопроглашене државе (и тамо држе своју војску), док Молдавија инсистира на враћању те територије у свој састав.

У меморандуму Меркелове и Медведева конкретно се указује да њихови међусобни односи у сфери безбедности могу да утичу на тај актуелни спор. Каква ће одлука с тим у вези бити донета није јасно, али, ако се у том питању појаве позитивни помаци, резултат ће бити први показатељ какви ће бити немачко-руски односи у области безбедности. За то су нарочито заинтересовани Пољаци, пошто свака акција Молдавије аутоматски утиче на Румунију и Украјину – две земље које играју кључну улогу у одређивању руске снаге и утицаја у региону. У корист које стране ће бити решен проблем – то ће одредити и баланс снага између три државе.

Неопходно је имати у виду, да Немци предлажу да се створи руско партнерство у питањима безбедности са Европом, а не само са Немачком. Истовремено, треба имати на уму да су управо Немци преузели на себе инцијативу за почетак преговора, да управо они једнострано воде преговоре са Русима обавештавајући друге европске земље о резултатима преговора. Такође је важно истаћи да они најпре желе да реазмотре то питање са Француском и Пољском, а не са свим државама Европе и да је француски председник Никола Саркози одобрио такву иницијативу 19. јуна. Ништа мање није важно ни то што Немци нису хтели да јавно о томе обавештавају САД. Није савим јасно ни шта ће учинити Немачка ако Французи и Пољаци одбаце те односе, а таква варијанта је могућа.

Немци не желе да изгубе општеевропску концепцију. Истовремено, они покушавају да је прилагоде сопственој користи. Са аспекта Немачке, укључивање Русије у такве односе помогло би постизању тог циља. Али Немци ће морати ипак да објасне какви ће бити њихови односи са осталом Европом, нарочито у делу финансијских обавеза пред економијама еврозоне које се налазе у невољама. Они ће такође морати да јасно одреде карактер својих односа са НАТО и, што је још важније, са САД.

Као и у свакој другој земљи, и у Немачкој може егзистирати много различитих ствари, али све истовремено ни она не може да добије. Веома је наивна мисао да ће она ујединити Европску унију, НАТО и Русију у јединствени систем међусобних односа, а да не изазове притом неприхватање бар најмање дела својих партнера. Али ни Немци нису наивни. Они знају да ће Пољаци бити ужаснути, а да ће се Французи забринути. И, ако Немачка концентрише сву своју пажњу на северни део Европе, онда ће се јужни Европљани осетити одбаченим. А САД, посматрајући зближавање Немачке и Русије, схватиће да се појављује алијанса велике тежине, која може довести у опасност њене глобалне интересе.

Овим предлогом Немци желе да значајно промене ток игре. Они раде лагано и опрезно остављајући довољно оперативног простора за повлачење. Али иду напред. Биће занимљиво чути шта ће рећи Пољаци и Французи. Њихову јавну подршку не треба оцењивати једноставно као одуство жеље да се изазове отуђивање Немаца и Руса до усаглашавања тог питања са Американцима. Биће такође занимљиво чути шта ће тим поводом рећи администрација Барака Обаме.