29. јун 2010.

------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Изливање нафте из бушотине Бритиш петролеума у море и на обале Мексичког залива, прети да се претвори у једну од највећих еколошких катастрофа која ће оставити дубоке политичке трагове али и финансијске на британску компанију

Обамин штап за британску стражњицу

Нафта која се излила из бушотине Бритиш петролеума и загадила америчке воде, била је изгледа само повод за политички сукоб најближих атлантских савезника – САД и Велике Британије. Колико ће овај „нафтни сукоб“ оставити дубоке бразде у америчко британским односима видеће се у наредном периоду, али започео је доста оштро.

Изливање нафте из хаварисане бушотине Бритиш петролеума у Мексички Залив ушло је у трећи месец са добрим изгледима да још дуже трује море, обале америчког југа и политику на обе стране Атлантика. Такозвана „специфична веза“ између два најближа атлантска савезника, САД и В. Британије, већ је контаминирана као ретко када у политичкој пракси две земље. Судар америчке ароганције и британске увређене сујете произвео је, такође, необично испољавање званичног америчког антибританизма и британског медијског антиамериканизма.

Шовинизам америчког председника

Митраљирање је отпочео Барак Обама „неуравнотеженом“ (Тајмс), „недржавничком“ (Телеграф), „ситном“ (Мејл), „шовнинистичком“ (Гардијан), „инфантилном“ (Ивниниг Стандард) изјавом да ће лично „испраштити извесну стражњицу“ због нанесене штете његовом Мексичком Заливу. У овом случају то би била британска стражњица, првенствено руководста Бритиш петролеума (БП). И још више: арогантни амерички син иначе високо осетљиве мајке Британије инсистира да британска компанија не сме да исплаћује дивиденде њеним инвеститорима и деоничарима док Обама не наплати Британцима штету „до последњег цента“. Поводом овог последњег цента, амерички југ је већ  крцат – како извештавају британски репортери отуда – стотинама правних саветника и адвоката који су се бацили на састављање рачуна који ће америчке корпорације, држава и појединци испоручити Лондону.

Према првим проценама, изливање нафте у море (са дубине од хиљаду и по метара) и на обале Залива коштаће БП најмање 40 милијарди долара. Ко ће, заиста, да плати тај рачун, ко је све крив и колика ће штета да буде, мерена у доларима и политичким последицама? Мултинационална компанија Бритиш Петорлеум запошљава само у В. Британији преко десет хиљада људи. Осамнаест милиона Британаца има деонице или уплаћује у пензиони фонд БП. Исплата штете, суспенизија или кресање дивиденди, погодиће стотине хиљада британских (али и америчких) инвеститора.

Још само пре неколико месеци БП је био најјача британска компанија (по капитализацији на берзи). Овог момента вредност деоница пала је већ за 40 посто са перспективом даљег губитка милијарди које би биле исплаћене за трошкове чију наплату сада ултимативно тражи Барак Обама. А све то док се десетине хиљада барела нафте дневно и даље изливају у море. У Лондону нико не оспорава одговорност БП, али је она, бар у Вајтхолу и у британској јавности, пала у сенку америчког званичног „шовинистичког“ и „антибританског“ реаговања на инцидент. Британски медији са обе стране политичких подела свирају на истој ноти у осуди Обаминог шовнизима, при чему се нашироко ескплоатише и његов лични мотив за „неподношење“ Британаца.

„Очигледно намеран да покаже како није ни слабић ни колебљивац, Обама је одабрао Бритиш петролеум да се покаже као мачо на јавној сцени. Уз то, а за разлику од његових претходника у Белој кући, код њега нема приватних симпатија које би га спутавале у његовим јавним антипатијама према Британији. Његов покојни отац (Кенијац) трпео је од британске колонијалне окупације, и то треба имати у виду… Један од његових првих потеза по уласку у Овалну собу било је уклањање бисте Винстона Черчила из Беле куће. А још свежији је показатељ да у протоколу за државну посету Краљице (Елизабете Друге) Америци (јул) нема традиционалне државне вечере“ (Сандеј тајмс).
 

Изливање нафте у море и на обале Мексичког залива коштаће британску компанију око 40 милијарди долара

Лорд Тебит, један од сениора владајуће Конзервативне партије, осуђује америчко реаговање на кривицу БП за изливање нафте као „сиров, задрт, ксенофобичан, политички мотивисан иступ Обамине дрскости“. И градоначелник Лоднона, Борис Џонсон, каже да све ово није само контроверза око економског и еколошког инцидента, него да је реч о Обаминој „анти- британској реторици“ и „шовинистичкој прозивци“.

Америчко тровање Индијаца

Ово су само примери из серије крупних речи, до сада ретко или никада вербализованих у Лондону на рачун једног америчког председника. Велики део британских медија са свих страна идеолошких линија бави се, управо, питањем Обаминог личног анимозитета према Британциима. Паралелно, напомиње се да је америчка сатанизација БП – уз сву његову одговорност у овој хаварији – у пуном контрасту са начином на који су Американци својевремено третрирали америчку корпорацију „Јунион карбајд“, одговорну за далеко већу катастрофу у индијском граду Бопал (1984), када је животе изгубило три хиљаде људи. Обама сада тражи на тацни главу Тонија Хајворда, директора борда БП, док Ворен Андерсон, својевремни извршни директор „Унион карбајда“ шета обалама Флориде и ужива у неколико својих палата.

Индијске власти гониле су Андерсона за „масовно убиство из нехата“. Америчка компанија била је занемарила серију безбедносних мера – баш као сада БП – што је довело до испуштања високо отровног гаса из фабрике пестицида америчке комапније. Поред три хиљаде мртвих, пола милиона становника Бопала остали су оштећеног вида, дисајних органа и ментално оболели. Цео случај је активиран прошле недеље када је, после толико година, седам бивших руководилаца „Јунион карбајда“ осуђено, сваки на по две године затвора. Андерсон, кључни кривац,није био међу њима. Још раније је, уз високу кауцију, пуштен до почетка судског процеса, али је измакао индијској правди и нашао безбедно уточиште у својој Америци.

Упркос очигледној кривици за масовну смрт људи, “Јунион карбајд“ се извукао релативно јевтино. Под политичким притиском из Вашингтона, индијска Федерална влада је 1989. године прихватила дил по коме је америчка компанија платила 400 милиона долара одштете настрадалим и њиховим породицама – по 500 долара за сваку жртву!.

Британци су и сами имали прилику да на својој кожи испробају ову „индијску медицину“ када је у Северном мору (1988) експлодирала нафтна платформа „Алфа Норд Си Ојл“, у власништву америчке корпорације „Оксидентал петролеум“. Приликом експлозије погинуло је 167 радника, већином Британаца. Потоња истрага открила је серију мањкавости у безбедносном систему (а ради уштеде трошкова), али Британци нису ишли даље од тога, и све се завршило у духу атлантског савезништва и „специфичних веза“.

Политички потрес у Лондону

На страну Обамин лични анимозитет према Британцима, у Лондону је питање без одговора: какав је политички мотив могао да руководи америчког председника да један нафтни инцидент, истина масовних пропорција и последица, произведе у тако јак политички потрес, на начин тако непримерен у саобраћају међу савезницима? Напокон, и сам Обама зна да је БП од почетка био спреман да плати свој део штете, и да је у стању да плати и више од 40 милијарди за компензацију и чишћење америчке обале од загађења. Обамини саветници знају, такође, да је само прошле године БП инкасирао 26 милијарди долара профита. Новац јесте примарна ствар и у односима међу савезницима, али и БП и британска влада мораће, међутим, да се пре тога забаве самим Бараком Обамом који је, како бележи „Сандеј тајмс“ (13.јуна), „очајнички наумио да испраши британску стражњицу“.

Колоквијални англо-саксонски наратив говори да су велике катастрофе каква је ова, најчешће као наручена прилика да се у јавној свести покопају непријатне вести. Ален Милс, репортер „Сандеј тајмса“ из Вашингтона, пише да је проблем БП и премијера, Дејвида Камерона у томе што се читав инцидент и љуљање специфичне везе одиграва у све тежем времену за Барака Обаму, па је и овај његов наступ покушај да покопа непријатне чињенице. „Проблем са Вол стритом, исцрпљујућа борба за реформу задравествног система, економија у дубокој кризи и неиспуњена предизборна обећања, потамнели су илузију о Обамином ‘историјском’ председничком терму“.
 

Вашингтон тражи на тацни главу Тонија Хајворда, директора борда Бритиш петролеума

 Сајмон Хефер, Телеграфов колумниста, размишља на исти начин: „Досадашњи председнички учинак Обаме је разочаравајући; Американци се спремају да на средњорочиним изборима у новембру гласају против његове партије; директор његове Централне банке упозорава га да 1,4 трилиона државног дефицита (9,4 бруто националног производа) прети ‘грчким случајем’; Авганистан му је скинуо ореол миротворца са главе… Ако Обама већ трпи критике да неспособно барата овом катстрофом, као што је Џорџ Буш катастрофално баратао последицама урагана Катарина, онда би му боље било да, или умукне, или, пак, да тражи неку другу стражњицу коју ће да испраши“. И онда: „Од сада па надаље, не треба га узимати сувише озбиљно“. Тешке речи усред Лондона.

Инфантилна реторика

Премијер Дејвид Камерон и Барак Обама прошле суботе подигли су слушалице и, према оно мало штурих вести из Даунинг стрита, „изразили забринутост“ даљим истицањем нафте у Залив. При томе, изражавајући „забринутост“, обојица су мислили на нешто друго. Обама, како ће да испраши стражњицу, наплати од Камерона штету до последњег цента и зауставити пад свог унутрашњег рејтинга. Камерон, како ће да сачува оно што му Обама мисли да испраши, како да умањи штету и, највише, како ће даље да барата са оваквим Обамом.

У том телефонском разговору који су обе стране – индикативно – супрпотно обичају задржале у приличној тајности од медија, Обама није, очигледно, „променио шаре“. Нити се Камерону исплатило да Великом брату у лице спочитава његов „шовинизам“ и даље руинира оно што је још остало од специфичних веза. Камерон, затим, није могао да већ у другом месецу свог манадата пита Обаму управо оно што су му у лондонским медијима масовно саветовали: „Да ли је Обама свестан последица његовог грубог, инфантилног и агресивног наступа према најближем савезнику. Према савезнику чији храбри војници, морнари и пилоти гину и бивају рањавани у америчким ратовима протеклих година“ (Радио ББЦ 4).

Садржај телефонског разговора између Дејвида Камерона и Барака Обаме брижљиво се скрива од јавности

Камерону је, такође, сугерисано да Обами пренесе да Британци нису „нимало импресионирани“ његовом очигледном намером да ради изборних поена, а „јевтином популистичком реториком“, жртвује добре односе са В. Британијом. И да при томе „не даје ни пет пара како ћемо ми на то да одговоримо“ (Телеграф). Коначно, у овој заиста ретко виђеној медијској атмосфери антиамериканизма у Лондону, Обаму подсећају да Британци сматрају како је Америка виновник текуће највеће „еколошке“ катастрофе у светској економији и финансијама. То „загађење“ је стотину пута више загадило другу обалу Атлантика, Европу и читав свет, него ова мрља Бритиш петролеума. Али, тада Британци нису умакали перо у жуч као што то сада ради Барак Обама и „шовинисти из његовог чикашког ганга“ (Хефер).

Све у свему, хаварисана бушотина Бритаиш петролеума у Мексичком заливу већ је контаминирала и политичку атмосферу две обале Атлантика, које као да се мало размичу. А сам Барак Обама могао би да зажали што му је икада пало на памет да испраши стражњицу до сада највернијег савезника и „америчког носача авиона на обалама Европе“. То му осетљиви Горди Албион неће лако да опрости.
 

Пише: Дејан Лукић