07. јул 2010.

------------------ Одавде можете копирати текст ------------------->

Шта нам се дешава!?

Реинтегрисана бивша СФРЈ - западни Балкан!?

Тек тако интегрисана - у ЕУ!?

Због тога што се крајње чудне ствари данас дешавају на политичкој сцени Балкана, принуђен сам да отпочнем овај напис, до сада ко зна који пут, од почетка. Конкретно, од Ворена Зимермана, тадашњег САД амбасадора у још живој Социјалистичкој федеративној републици Југославији (СФРЈ). Наиме, тек именовани амбасадор Зимерман дошао је у СФРЈ са мандатом да тадашњем југо-вођству саопшти неколико ствари.

Зимерман, фаталан по југо-народе, на свом злом путу

Прво, САД специјално благонаклона политика према комунизму („с људским ликом”), који је владао у СФРЈ, престаје; она је обавила свој посао - Совјетски Савез (СССР) тек што није пао - разбијајући монолитност совјетског „нељудског” типа комунизма. Друго, СФРЈ може и даље да постоји, под условом да се укине комунизам, а земља да се демократизује и уведе тржишна привреда.

Из ове две поставке, произашле су - као треће - Зимерманове практичне радње: обилазио је републичке центре у СФРЈ, проповедао „демократију”, а Словенци и Хрвати у Загребу као и они из Босне у заједници са Муслиманима, „погрешно” га схватили да он жели - рат!, који је и отпочео...

Да није било њега, рат у БиХ се вероватно не би ни догодио јер су главешине Срба, Хрвата и Муслимана, у задњем тренутку, потписали Лисабонски споразум. Зимерман је, међутим, при-нудио Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са тог документа.

Рат је букнуо. Трајао је три и по године уз огромна физичка и морална разарања: око 100 хиљада мртвих, још више рањених и неколико стотина хиљада избеглица. Рат се, пак, завршио тачно на оним политичким премисама које је гарантовао Лисабонски споразум, али без рата!? Толико о Зимерману.

Ововремене тежње ка југо-интеграцијама?
Назад на почетак. Које су то чудне ствари које се данас дешавају на политичкој сцени Балкана а због којих је био неопходан овај подужи сусрет са Зимерманом? Они исти који су разбили Југославију и задали неописиве боли и несреће њеним народима, сада хоће због неких њихових интереса, да је на брзину интегришу.

Почетком јуна одржан је у Сарајеву самит састанак који је требало да реши проблеме БиХ. Организовала га је Шпанија која је текући шесто-месечни председавајући члан Европске Уније (ЕУ). Овај састанак доживео је, међутим, свој фијаско. Директно су га бојкотовале северне и главне државе ЕУ (Немачка, Француска, Енглеска, итд; али, изгледа и САД) Зашто?

По коментарма у вези шпанског неуспеха у Сарајеву види се углавном због чега је до бојкота дошло. Лањске године су ЕУ и САД у Бутмиру код Сарајева у два маха покушале да реше тај БХ проблем, било је још неких покушаја, али, просто, није ишло. Зашто? Јер има и других ширих а регионалних проблема који су настали разбијањем СФРЈ. И њих треба решавати једновремено са проблемом БиХ. Помињу се ту, поред БиХ, Косово и македонски проблем са Грчком око имена, али и проблеми које Македонци имају са Шиптарима. Требало би укинути Високог представника ЕУ у БиХ - иде даље тај тренд - а на место њега створити сличну позицију, али за читав регион. Помињао се ту Педи Ешдаун, али му је одмах нађена и замена: својим диктаторским и недемократским наступом у БиХ, он је бар делимично одговоран за садашње забрињавајуће стање у њој.

Реинтеграција Југославије под именом Западни Балкан!?
У оваквим и сличним разматрањима изгледа да је код водећих држава ЕУ и САД створена и нова стратегија како решити проблеме настале разбијањем СФРЈ. Најкраће, измирити све народе бивше СФРЈ, али не на истини, већ на САД митовима. Тако помирене, реинтегрисати их у ЕУ, али не под именом Југославија (јер хрватски устав, на пример, стриктно забрањује реинтеграцију на југо-основи) већ под именом Западни Балкан (ЗБ).

Ова стратегија погодује САД јер коначно решава питање Косова, али и проблем БиХ, али није ни непријатељска према САД намери и жељи да Србију уништи као политички фактор на овим просторима. Напротив, регионализација Србије која је већ у току (спроводи је Тадић а по налогу ЕУ) веома много и убрзано доприноси том циљу. Гледано, пак, с друге стране, као реинтеграцију Југославије, САД (а по неписаном принципу да се злочинац увек враћа на место злочина) изгледају мање одговорне за ратове из Зимермановог времена. Али ова стратегија такође погодује и ЕУ. Истина, у овом тренутку, ЕУ ни сама није свесна огромних предности које јој произилазе из ње. У једном од следећих текстова (види крај), можда ће бити јасније и зашто.

Проблеми ЕУ и стварна остваривост југо-интеграција?
Са овом стратегијом, међутим, проблем је у томе што ни сама ЕУ није сигурна, колико су речене интеграције пре свега пожељне а затим и оствариве. Пре свега - а то је садашње стање - већ постоји привремени мораторијум на проширење ЕУ (тако, Хрватска, мада није обухваћена мораторијумом, још ни до данас, због нечег, није формално прихваћена у ЕУ?!) Па је онда дошао, грчки финансијски колапс. Сличне Грчкој, све медитеранске државе ЕУ - Португалија, Шпанија, Италија - имају финансијске проблеме). Дошло је у тзв. „евро-зони” ЕУ до срозавање евра у односу на долар (тренутно, 1Е:1.2$. Страхује се, да је срозавање евра незаустављиво, у ком случају, то би значило и крај ЕУ. При таквој, дакле, ситуацији у самој ЕУ, а кад се осврнемо на ЗБ, где су све државе не „жељне” већ буквалне „гладне” евра (који се неће нормално зарађивати већ бесплатно „пљуштати” кад се интегришемо - што је тренутно уверење бар 90% грађана ЗБ), сва је прилика да ће привремени мораторијум на проширење ЕУ постати, што се тиче ЗБ, перманентан.

То је натерало Милорада Додика, премијера РС, да се, кроз интервју у Пресу (аутор: С. Марјановић), критички осврне на Тадићев „безалтернативни” приступ европским интеграцијама. „Нико нема право да и даље прихвата стереотипе који долазе из Европе, који отприлике гласе овако: Ви само будите добри момци, а ми ћемо једног дана одлучити шта ће бити с вама. У Европу морамо да идемо потпуно свесни својих позиција. Ако једног дана не постанемо део ЕУ са свешћу о себи, својим капацитетима и ономе што уносимо у Европу, онда ћемо (у ЕУ) бити само објекат”. Још је додао: „Не можемо очекивати да је Европа некакав чаробни штапић који ће решити све наше проблеме, већ те проблеме морамо да решавамо тако што ћемо окупити све снаге и направити јасан план и консензус о томе како ћемо ка ЕУ”.

„Добри момци„ изгледа изабрани али и шире
Но, без обзира шта ће се, у крајњој анализи, са ЕУ и њеним „евром” - али и с нашом илузијом о уласку у ЕУ - догодити, ЕУ да би и даље ширила и одржавала ову илузију, спроводи у живот стратегију о којој је напред било речи. Изгледа да су изабрани - што рекао Додик - „добри момци” који ће је спроводити а што се конкретно односи на неопходне прелиминарне радње које предходе уласку у ЕУ.

Није прошло ни неколико недеље пошто је нови хрватски председник Иво Јосиповић устоличен у Загребу, кад се одједном тај исти господин, на згражавања свог ХДЗ вођства и премијерке Јадранке Косор, обрео у Сарајеву, извињавајући се Харису Силајдзићу, Сулејману Тихићу и Парламенту БиХ за злочине који су Хрвати починили према Муслиманима у ратовима у БиХ деведесетих година прошлог столећа. Занемесмо и ми Срби: Шта је ово? Откуд овај хрватски „Тадић”, одједном; дође и питање: Је ли Иво Јосиповић само Тадићев имитатор или, можда и - ривал?!

Подсетимо се. Тадић је још од почетка 2009. године пуштао на српском простору „пробне балоне” са Сребреницом да види како ће српска „раја” реаговати, али ништа конкретно није учинио на њеној имплементацији. Изгледа да му је с почетком ове године, из кругова који газдују над њим, речено: или ћете г. Тадићу изаћи са Резолуцијом о Сребреници или ми имамо бољег од вас „коња” кад је реч о „трци” помирења народа у региону. Ускоро по том Декларација Скупштине Србије угледала је света.

Није прошло дуго после Сарајева, кад ето Иве код Додика; састали се у Дервенти. Остало је у приличној тами о чему се тамо причало: зна се само да се Србима није онако гласно, као Муслиманима у Сарајеву, извињавао а да је извојевао од Додика да Хрвати избеглице из Бања Луке, могу да се врате у њу.

Турци поново на Балкану
Постоји још једна зачуђујућа новина на балканској политичкој сцени. С почетком ове године, почиње нагао успон Турске на овим просторима. Шта ће Турска на овим просторима? - питамо се ми Срби. Па, онда резигнирано, одмахујемо руком: шта нам вреди, јер они који се не питају, тј. САД, послали Турску овде. Кажу они ЕУ, којој су препустили Балкан, нек се Турци нађу ту, они су одлични у решавању проблема где постоје турске и муслиманске мањине. Невероватно су нам помогле приликом распада СССР, у контроли турко-муслиманских групација и држава у Средњој Азији, па ће и овде на Балкану. Ту су: Косово, Сандзак, БиХ. Овим крајевима су потребне лидерске државе. А Турска је то.

Знамо - настављају даље САД своју поуку ЕУ - да је ЕУ противна учлањења Турске у ЕУ, али ако се Турци наметну за господаре Балкана а нарочито као такви буду у контроли Срба - тог историјски познатог „реметилачког фактора” Балкана - онда је вредно прихватити Турску као лидера Западног Балкана. Најкраће, овом САД поуком, ЕУ је остала затечена. Пропао је овај састанак у Сарајеву од 02. јуна, горе од оног, такође организованог од ЕУ да реши све балканске проблеме, одржан на Брду у Словенији.

Како је Тадић, на нашу српску несрећу, задужен да у име Србије имплементира овај несвети нови однос према Турској, најбоље се да видети из већ поментог Додиковог интервју-а са Пресом. Додиков исказ је уопштен („у ходу” су поцртана места која се са сигурношћу односе на Тадића):

„Прво, наша политика није зависна ни од Србије ни од било кога. Ми желимо да имамо партнерски однос и ја разумем позицију Србије, као што желим да и руководство Србије разуме позицију РС. Проблем поједностављивања односа настао је зато што многи, чак и у Београду... покушавају да као примаран однос поставе релацију између Београда и Сарајева на однос Хариса Силајдзића, Сулејмана Тихића и некога у Србији. Али то није тачно, јер Сарајево припада и РС, јер је Српска (Република) трећина политичког капацитета Сарајева. Поједностављивање да је однос са Силајдзићем однос са БиХ јесте погрешан, јер је Силајдзић небитан уколико нема став органа БиХ (тј. њеног Председништва). Када се дозволи Силајдзићу да наступа или прави илузију о томе да је он важан [као, на пример, у Истамбулској декларацији три председника: Турске (Гула), Србије (Тадића) и БиХ (Силајдзића), стварно приватна личност, док нема потписе 2 члана Председништва које у Истамбулу није имао (моја примедба) онда имамо проблем. То покушавамо и да објаснимо људима у Србији”.

Резервна варијанта „Б”
Код САД - да парафразирам некадашњег британског премијера Дизраелија - „нема вечитих” (као код Тадића „безалтернативних”) дневних политика „већ само вечних интереса” који налажу да дневне политике да би биле успешне поред главне варијанте „А” морају да имају бар и резервну варијанту „Б” у случају да „А” негде затаји. Изгледа да су Турци, у нашем случају, варијанта „А”. Ко су или ко је, на нашим просторима варијанта „Б”?

Најкраће - Иво Јосиповић или Хрватска! Како знамо? Обамина администрација, по недавном загребачком Националу, ставила је у дужност Хрватској да уведе Србију у НАТО. То је потврдио и генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен, који је недавно боравио у Загребу и ту рекао да Хрватска, члан НАТО-а, „као водећа регионална сила” требало би да уведе Србију у НАТО. Одмах се ту и конкретно нешто урадило. Састали се министар одбране Србије, Драган Шутановац, и његов хрватски колега, потписали протокол о војној сарадњи. Хрватска је добила да по НАТО стандардима произведе нови тенк, Т-84, па је ова, у оквиру војне сарадње, дала Србији израду неких делова.

На ово, међутим, што је познато и јасно сваком, ко се иоле интересује политиком овог простора, остао је забезекнут једино српски председник Тадић: како то да су Хрвати „регионална сила”? Па зар то нисмо ми Срби увек били!? Једино смо ми, и то стално понављамо и говоримо, „безалтернативно” за европске, натовске и светске интеграције. Као ехо његовим јадиковкама, пробијају се до њега и европски гласови:

„Јесте, г. Тадићу, требало је да то и ви будете, нарочито кад вам је руски председник Медведев ту скоро доласком у Београд, утурио у руку најјачу безбедносну „карту”, а ви је прокоцкали за јефтине, практично безвредне „шенгенске” визе; па рачунамо „савезник” нам је онај који нам делом, а не речима, помаже: хрватски војници су већ у Авганистану.

ЕУ највећи корисник идеје Западног Балкана
Но да се вратимо на „варијанту Б” по којој је Иво Јосиповић односно Хрватска њен носилац на овим нашим просторима. Тек је овим открићем, ЕУ схватила праву вредност идеје обнављања „југо-пакета” под именом Западни Балкан. По наше интересе генијална идеја! – рећи ће они из Брисела. Самом чињеницом, по којој уместо да разговарамо на „равној нози” са седам дубоко завађених југо-ентитета (Хрватска, Србија, Војводина, Косово, БиХ, Македонија и Црна Гора) и евентуално још са Турском и Албанијом - што је већ премного - ми разговарамо само са једним, назовимо га, „Представник Западног Балкана” - да и не говоримо о томе, колика је то уштеда у времену, новцу и ефикасности! Најважније, пак, ми остајемо дубоко изолирани од менталне „атмосфере” створене разбијањем СФРЈ а која још увек доминира „југо просторима”. Нек, дакле, она остане у оквирима Западног Балкана.

Код ЕУ постоји још један проблем. Тренутно, Западни Балкан је само географски појам. Неопходно је да он, међутим, буде и политички појам да би и институционално постојао. ЕУ, зато налаже чланицама држава ЗБ да усвоје њихов модел политичког управљања. Наиме, спољну политику ЕУ води Савет министара спољних послова чланица држава ЕУ (а спроводи у дело Брисел), чији је шесто-месечни председник министар из земље која у том периоду председава ЕУ, а које се смењују по већ унапред утврђеном реду. У случају Западног Балкана, Савет министара чланица држава ЗБ би имао исту функцију као и онај у ЕУ, а „Представник ЗБ при ЕУ“ био би шесто-месечни председник Савет министара ЗБ. У том додатном својству, његова би функција била да усаглашене предлоге, информације, питања Савета министара ЗБ преноси ЕУ - и обратне, исте од ЕУ саопштава Савету министара ЗБ.

Н. Љотић