19. decembar 2011.

------------------ Odavde možete kopirati tekst ------------------->

Pjer Mari Galoa o prekomponovanju Sveta, novim izazovima i zajedničkoj Evropa ne može postati stvarnost

Evropa ne može postati stvarnost

 „Pečat“ ekskluzivno donosi odlomke iz šokantnog intervjua slavnog francuskog generala koji će se uskoro pojaviti kao DVD… U ovom do sada neobjavljenom intervjuu, general Galoa otkriva i javnosti nepoznate detalje o tome zašto je, kako, i ko je uništio Jugoslaviju. On govori i o pojedinostima iz svojih susreta i druženja, kao i tajnih razgovora sa generalom Ratkom Mladićem sa kojim se susretao u vremenu svoje tajne misije u Bosni…

General Pjer Mari Galoa srpskoj javnosti je dobro poznat iz vremena ratnih događanja i velikih lomova koji su obeležili kraj minulog veka na Balkanu i posebno na eks -Ju prostoru. Kao iskusni geopolitičar, ali i poznavalac ekonomije, vojne doktrine, istorije i sociologije, poslednji živi De Golov saradnik i osvedočeno veliki prijatelj Srba, tvrdio je da je srpski narod najveća žrtva globalne geopolitičke prekompozicije sveta.

·   U vašem članku objavljenom 1994. godine u „Mondu“ pišete o nadmoći Nemačke u Evropi. Srbija je žrtvovana, dakle. Odlazite nekoliko puta u Srbiju i Bosnu. Srećete se sa Miloševićem, Karadžićem i Mladićem. Stvarate dobar odnos sa Mladićem i tada čak dajete časove vojne nauke…

Smatrao sam da je Jugoslavija koja nije član Varšavskog pakta, koju je na početku pomagala Rusija, i koja nije članica NATO-a, relativno izolovana i da su joj strane neke koncepcije hladnog rata. S obzirom na to da sam dugo bio u NATO-u i poznavao njihovu strategiju mogao sam da im objasnim i da ih upoznam sa ruskom i američkom strategijom. Tako sam mogao da radim sa generalom Mladićem i tadašnjim ministrom odbrane RS. To je bio moj način da pružim uslugu zemlji saveznici i tako sam postao prijatelj sa Mladićem, a on mi je kasnije učinio ogromnu uslugu o kojoj ćemo govoriti.

·   Sada dolazimo do katastrofalne godine za Srbe zapadno od Drine, 1995. godine. Hrvatska koju finansijski, materijalno, vojno, medijski i politički pomaže Zapad ruši Republiku Srpsku Krajinu, a NATO započinje septembra 1995. godine bombardovanje Republike Srpske. Tokom tih operacija srušen je Miraž iznad Pala, dva francuska pilota su iskočila iz aviona i zarobila ih je vojska Republike Srpske. Francuska vlada koja vam u to vreme nije dozvoljavala da govorite na televiziji setila se vas i vaših dobrih odnosa sa Srbima, i šalje vas na tajni zadatak kod generala Mladića u cilju oslobađanja dva pilota.

Vrlo je važno da nam ispričate kako se sve to dogodilo jer su dve osobe, bivši prefekt Žan Šarl Balčijani i ruski oligarh Arkadi Gajdamak, koji je prebegao na Zapad i već tada imao sva četiri pasoša – francuski, kanadski, engleski i izraelski, godinama pričali svoju priču prema kojoj vaša uloga nije važna, da je Mladić predao pilote za novac, a prema filmu koji je nedavno prikazan na francuskoj televiziji novac koji je navodno tražio Mladić je prebačen na račune ove dve osobe.

Ono što znam, to je da sam petka 10. novembra 1995. godine, kada sam kretao na vikend u Normandiju, primio telefonski poziv. Nepoznat glas mi je rekao „Moram odmah da vas vidim“, odgovorio sam „Ne mogu, krećem na vikend“, na šta mi je ta osoba odgovorila „Radi se o državnoj stvari, moram da vas vidim“. Pristao sam i sačekao sam ovde u stanu tog gospodina koji mi je rekao „Poznato vam je da su dvojica vaših kolega taoci Srba. Ne znamo da li su živi ili mrtvi, strahujemo da ako su živi da će Amerikanci prvi uspeti da ih oslobode što bi za nas bilo poniženje. Znamo da poznajete generala Mladića. Da li možete da intervenišete kod njega?“

Upitao sam ga „Kako znate da poznajem generala Mladića“, a on mi je odgovorio da poseduju obaveštajne podatke. Rekao sam mu da je novembar mesec, da sam srčani bolesnik, da su Pale na planini i da u mom stanju nemam nameru da tamo putujem usred zime. On me je ubeđivao rečima da se radi o državnoj stvari, da moram da pomognem pilotima, da su u pitanju vazdušne snage Francuske. Toliko je insistirao da sam na kraju pristao, telefonirao zajedničkom prijatelju Aleksandru Radoviću koji odlično govori francuski i upitao ga da li bi krenuo sa mnom i bio moj prevodilac. U sredu smo bili u Beogradu i prvo smo se sreli sa predsednikom Ćosićem koji mi je rekao da ništa ne zna o tome, međutim dao nam je kao pratnju policijska kola. Krenuli smo za Pale da vidimo Karadžića. Put je bio veoma dug jer su bila bombardovanja i put je bio oštećen, bio je mrak. Posle šest sati putovanja stigli smo u 22.00 č na Pale. Primio nas je Karadžić koji mi je rekao da ne zna šta se dogodilo i da pretpostavlja da su pilote oteli seljaci koji su besni jer su ih bombardovali. Rekao mi je da zna da nije bilo pucanja, ali da je najbolje da vidim generala Mladića. „Organizovaću vam da ga vidite sutra ujutru“. Legao sam u 1.00 č ujutru i spavali smo u hladnom i praznom hotelu na planini, na -10 stepeni Celzijusa. U 7.00 č ujutru zazvonio je telefon i Karadžić mi je rekao da će Mladić da nas primi. Kolima smo odvezeni do jedne kuće u planini gde smo se našli sa Mladićem pored koga je bilo još 5-6 oficira. Mladić mi je prvo govorio o izdaji Francuske i o tome kako se osećaju Srbi zbog toga, a zatim mi je rekao „Znam zašto ste došli, ali pre toga želim da vam pokažem moje selo Kalinovik koje je general Žanvije bombardovao samo zato što je moje rodno selo“. Otišli smo u Kalinovik koji je bio u ruševinama, bilo je 80 mrtvih u tom bombardovanju…bilo je tužno. Posle toga smo otišli u neko drugo mesto gde je Mladić ostao sam sa mnom, Radovićem i još jednim prevodiocem. Tada mi je rekao „Mrzim ovaj rat. On je ubio moju ćerku. Ubila se jer nije mogla da izdrži laži izgovorene na moj račun. Međutim, moram da vodim ovaj rat jer napadaju moj narod i teraju ga sa njegovih teritorija da bi ih dali onima koji nisu nikada bili ustavotvorni narod. Moj zadatak je da ga vodim“. Pitao sam ga za dva pilota, a on mi je rekao da je prekinuo potragu onoga dana kada je Žanvije bombardovao njegovo selo. Pitao sam ga šta treba da učinim ili šta Francuska treba da učini kako bi se nastavila potraga za pilotima. Posle kraćeg razmišljanja rekao mi je „Vrlo jednostavno. Dovoljno je da jedan vaš visoki oficir dođe ovde gde će ga moji vojnici zvanično dočekati i pozdraviti, a nas dvojica ćemo se rukovati i zaboraviti tužan francusko-srpski spor“. Ja sam tada rekao „Ne želite valjda da dovedem tog oficira, a da mu vi predate dva kovčega“, na šta mi je Mladić odgovorio „Ne brinite. Živi su i zdravi i znam gde se nalaze“. Rekao sam da se vraćam za Pariz da podnesem izveštaj, a on mi je ponudio svoj helikopter naglasivši da mora jako nisko da leti jer general Žanvije, komandant francuskih vazdušnih snaga, uporno pokušava da ga obori. Tako smo se u Beograd vratili za samo 50 minuta. Tu smo otišli kod predsednika Ćosića koji nas je odveo na aerodrom gde je za pola sata trebalo da se ukrcamo u avion „Air France“, ali se pojavila Miloševićeva policija koja je htela da nas pretresa, jer su se pitali šta mi je to Mladić poverio. Pretresli su nas i pored Ćosićevog negodovanja. Na kraju smo ipak otputovali i stigli u Pariz.

U 20.00 č sam se javio čoveku koji me je poslao, on je radio za DST (Obaveštajnu službu) i odmah je došao. Rekao sam mu da su piloti živi i šta treba da se uradi za njihovo oslobađanje. Pitao me da li može da obavesti porodice i rekao „Uradili ste svoj posao, sada je na vladi da uradi svoj“.

Međutim, na moje veliko iznenađenje čitavih mesec dana ništa nije urađeno. Dve nedelje kasnije, 7. decembra, porodice dva pilota još uvek ništa nisu znale. Ništa im nije rečeno i otišle su kod g. Mijoa, ministra odbrane, koji im je rekao da ništa ne zna, ali ih je zato pozvao na ručak, na šta su se oni okrenuli i otišli. Zatim je usledila tišina i tek 12. decembra kada su se potpisnici Dejtona okupili u Parizu predsednik Republike je navodno postavio ultimatum generalu Mladiću i poslao, kao što je bilo dogovoreno, francusku vojsku da preuzme pilote. Po meni to je bio čitav manevar uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma kako bi vlast prisvojila sebi značaj njihovog oslobađanja.

To me se nije ticalo, ali mi se nije dopalo što je francuska štampa dobila tada instrukcije pa je u svim listovima – „Figarou“, „Liberasionu“ i ostalima pisalo kako je Mladić ovakav i onakav, kako je tražio zauzvrat oružje, novac, da ne bude kažnjen, a jedan novinar „Figaroa“ je imao toliko smelosti da napiše da sam mu lično rekao da su zahtevi Mladića neprihvatljivi. A tog novinara u životu nisam sreo! Sve je to bilo izmišljeno da bi se ocrnio Mladić. To je sve bilo tako odvratno, i sve da bi se diskreditovao Mladić.

·   Znači da je francuska vlada bila saučesnik u tome?

To ne znam, ali znam da je postojala „industrije taoca“, kako sam to nazvao. Neki ljudi su mislili da tu mogu zaraditi novac, pa su nudili da izvuku navodno taoce uz određenu svotu novca koja naravno nikada nije stigla u džepove Mladića, već je nestala. To zovem industrija taoca koja sada postoji sve više i to je način da se zaradi novac na jadnim taocima. Pričalo se i da su taoci oslobođeni zahvaljujući pritisku Rusa, a ruski ministar spoljnih poslova je rekao 11. decembra „Srbi treba da vrate taoce ukoliko su još živi“, što znači da mesec dana posle mog odlaska na Pale oni nisu znali ni da li su živi. Tako da je ta osoba sve to izmislila. Sve je bila prevara.

·   Sada prelazimo na rat na Kosovu. Suprotno onome što su govorili na Zapadu – Klinton, Bler, Širak i Šreder, da je sve učinjeno da se pronađe miroljubivo rešenje za krizu na Kosovu, sve je učinjeno, posebno od strane Madlen Olbrajt, da se sabotira i propadne mirno rešenje te krize. Da li su Srbi mogli da postupe drugačije nego što jesu?

Prilikom razgovora u Rambujeu 1999. godine, kada se ispostavilo da je teško osuditi srpski stav izmišljen je posebni aneks na sporazumu u kojem se zahtevalo da Srbija, kao da je pobeđena u ratu, pristane na potpunu okupaciju svojih teritorija i pruži okupatoru sve olakšice, aerodrome, pruge, puteve i sve to besplatno, kako bi se našla u položaju pobeđene, ponižene zemlje, u potpunosti u rukama okupatora. I naravno nijedan rukovodilac nije mogao da prihvati takav tekst. Srećom po dostojanstvo Srbije, Milošević je odbio taj aneks. Tada je rečeno „Vi sabotirate sporazum i zato ćemo vas bombardovati“. Tako je počelo bombardovanje, na sreću veoma loše jer je srpska odbrana bila gotovo netaknuta, međutim civilno stanovništvo je veoma propatilo. Ne znam da li je to bilo smišljeno ili se radilo o strateškoj nespretnosti.

·   Postojalo je osećanje poniženja unutar NATO-a jer se radilo o vojnom porazu.

To je bio poraz posle Dejtona, jer su zemlje kao što su Francuska, Nemačka, Velika Britanija i SAD, koje su govorile da su za multietničnost, kao prvo uništile Jugoslaviju, etnički očistile od Srba Hrvatsku, očistile Kosovo od Srba i razdvojile narode u Bosni načinivši male države etnički čiste. Sve to je u potpunoj suprotnosti sa njihovim tezama.

·   Jedino Srbija nije etnički čista…

Jeste jedino je Srbija bila i ostala multietnička sa nekoliko veroispovesti. Primila je Hrvate, muslimane, i sve ostale…

·   Sada ćemo preći na pitanje koje je krucijalno za sudbinu čovečanstva – Zapad ili preciznije SAD i Rusija. Od pada berlinskog zida prisustvujemo upornoj zaveri protiv Rusije, a od pre dve godine rušenjem režima u Gruziji, Ukrajini, Kirgiziji i posle pokušaja rušenja režima u Uzbekistanu, svi ti postupci protiv Rusije dobijaju novu dinamiku tako da možemo reći da se gotovo vodi rat protiv Rusije. Dokle mogu ići SAD bez da izazovu reakciju samoodbrane Rusije ili je možda već isuviše kasno za Rusiju? Postoji li nada za Rusiju pred tim opkoljavanjem Rusije čiji smo svedoci?

Od početka devedesetih godina i raspada Sovjetskog saveza, SAD su postale jedina svetska supersila i one to nameravaju da ostanu. Po koju cenu? Po svaku cenu. Za to je potrebno ulagati velike unutrašnje napore – naučne, političke, vojne i druge, ali je potrebno i kontrolisati fosilno gorivo, snabdeti se istim radi sopstvenog razvoja i istovremeno sprečiti da ta energija pređe u ruke rivalskih zemalja – što znači prevashodno u ruke Rusije i Kine. Ta ideja je dovela u SAD na vlast naftnu vladu, Bušovu vladu, koja je 1991. godine pokrenula prvi rat u Zalivu, čiji je cilj bio da njihovi tadašnji prijatelji i saveznici, Saudijci, preuzmu iračke proizvođačke kvote. Irak je bio muslimanska zemlja, ali napredna koju nisu mnogo volele druge muslimanske zemlje jer je bila laička. Nepredviđena posledica tog prvog rata bilo je razmeštanje u Saudijskoj Arabiji više stotina hiljada američkih i evropskih vojnika – snaga koalicije, što je izazvalo šok civilizacije. Stanovništvo je loše prihvatilo prisustvo zapadnih baza, što je od njega napravilo Osamu bin Ladena. Došlo je do strašnih atentata u Americi, u Saudijskoj Arabiji, u istočnoj Africi, zatim na brodu Kol u Jemenu. Amerikanci su izvesno vreme to tolerisali, a kada je došlo do afere 11. septembra 2001. godine, koja je prevršila čašu, bilo je jasno da je Saudijska Arabija igrala dvostruku igru i da se u nju ne može imati poverenja. Amerika je promenila politiku i rekla „eksploatisaćemo sami naftu tamo gde je ima. Jedina zemlja gde to možemo lako da radimo je Irak – jer ima naftu, jer smo je uništili 1991. godine i oslabili je u svakom pogledu“. Tako je došlo do drugog rata u Zalivu, a pre toga do napada na režim talibana u Avganistanu, što je omogućilo Amerikancima da se stacioniraju u Avganistanu. I samo porazi, svuda. U Avganistanu gde se pobuna nastavlja, u Iraku gde svakog dana ima tridesetak mrtvih i Amerikanci shvataju da je njihov arapsko-naftaški krstaški pohod bio neuspeh i da imaju mnogo lakše operacije - Rusiju, odnosno ostatke Sovjetskog Saveza, jer ih ne privlači da zagovaraju demokratiju u arapskim zemljama kojima je dovoljan Kuran, kojima ne treba ni parlament, ni razgovori, i kojima je sasvim dovoljno da samo čitaju Kuran koji predstavlja istovremeno način življenja i način verskog i duhovnog obrazovanja. Dok u Rusiji stanovništvo ima samo dva izbora – autokratiju ili demokratiju i Amerikanci shvataju da tamo treba da šire demokratiju, što će ići sporo, ali je moguće. Treba ići po etapama. Zahvaljujući EU koja je naoružala NATO, NATO se proširio na baltičke zemlje do granice sa Rusijom. Sada treba zadobiti nove teritorije i stići do Kaspijskog mora preko Gruzije, oterati Ševardnadzea, izvršiti pritisak na predsednika Azerbejdžana, pokušati odvojiti Ukrajinu od Rusije.

Tako smo imali narandžastu revoluciju u Ukrajini i ružičastu revoluciju u Gruziji, a nedavno kada je Buš išao na proslavu 60. godišnjice pobede pozvan je u Moskvu, ali umesto toga on je prvo otišao u baltičke zemlje, u Rigu, da bi objasnio da je to njegova teritorija i to na samoj granici sa Rusijom. U Rigi je održao govor u kojem je objasnio da Rusi ne treba da ometaju razvoj demokratije. Bio je na vojnoj paradi u Moskvi, otišao je u Gruziju gde su ga trijumfalno dočekali i tamo rekao isto, a pre toga je gospođa Rajs bila u Vilniusu, u Letoniji, i pričala to isto, čak pozvala protivnike režima u Belorusiji da bi ih ohrabrila da ga sruše jer je bio proruski. Velika ideja bila je da se stvori od Baltika do Crnog mora tampon zona u kojoj bi bile baltičke zemlje, Belorusija, Poljska, Ukrajina, Gruzija i Azerbejdžan, pa bi Baltičko more bilo američko more kao i Crno more, tako da Rusija ne bi imala izlaz na topla mora već samo na ledeno Severno more. Rat u Avganistanu omogućio je Amerikancima da naprave vazdušne baze u Uzbekistanu, Tadžikistanu i Kirgiziji. Interesantno, gvozdena zavesa koja je nekada prolazila posred Berlina je pomerena 5.000 km na istok u obliku isturene demokratske zavese koja prolazi granicom sa Kinom. Opkoljavajući Rusiju Amerikanci bi jednoga dana mogli da se suprotstave Kini.

·   Da li će Amerikanci uspeti?

Oni bi mogli da uspeju, ali smetaće im jedna stvar – prosperitet Kine jer će kineska proizvodnja revolucionisati svetsku ekonomiju, pa i američku. Kinezi će polako preuzimati čitave sektore proizvodnje ukidajući proizvodnju drugih zemalja, i sve to mirno. Amerikanci moraju da ratuju da bi ostali supersila, a Kina postaje supersila u miru.

·   Da li je Rusija ugrožena?

Rusija ima izuzetan adut, a to je Sibir, jedinu svetsku rezervu koja nije u potpunosti eksploatisana. Stanovništvo Kine zavisi u potpunosti od rezervi koje se nalaze u Sibiru, znači Rusija je arbitar spora koji će postojati između Amerike i Kine.

·   Za kraj nešto o Evropi o kojoj se baš danas glasa na referendumu. Da li je Evropa neka vrsta kule osuđene da se kad-tad sruši?

Zapravo Evropa je ideja, ali ne može da postane stvarnost. Toj ideji smo žrtvovali pola veka naših aktivnosti. Rezultat te polovine veka je jasan. Životni standard je generalno pao, Evropa je polako izašla iz istorije i nije više važna jer da bi bila važna morala je postojati suverenost. Međutim kada je stvarana ta Evropa, dogovoreno je da nigde ne bude suverenosti. Postoji samo Brisel koji je delimična vlast.
U izgradnji Evrope kako ju je osmislio Žiskar D’Esten ustanovljene su potpuno apsurdne institucije, ni federalne, ni autoritarne. One su rezultat različitih kompromisa. Kako da se upravlja Evropom u takvim okolnostima? Na primer, ministar inostranih poslova Evrope bi trebalo da vodi računa o mišljenju 35 različitih ministara spoljnih poslova. To ne ide.

Moje mišljenje je da će taj Ustav kada bude izglasan biti toliko smešan i slab da ćemo se automatski vratiti federalnom sistemu koji u svemu liči na američki i u kojem će evropske države postati provincije, a Francuska kao Luizijana, neće imati nikakav autoritet, ni suverenost. Predstavljaće 8 do 10 odsto te celine, a to je skoro ništa.

„Pečat“