01. januar 2012.

------------------ Odavde možete kopirati tekst ------------------->

Po Tadiću, barikade na Kosovu su nepotrebne

Barikade u Beogradu - neophodne!

Barikade u Beogradu? Ta reč ne sme da plaši. Pogotovo, jer ove beogradske neće biti kao one u Jarinju i Brnjaku. One su u beogradskoj verziji čisto psihološkog karaktera. One treba da budu slične onima protivu Miloševića kada su hiljade Beograđana svake večeri išle Beogradom kao u šetnju, sve dok Milošević nije popustio svoj čuveni „lex specialis“ Na takve barikade popustiće i Tadić.

„Barikade!“ - čudna je to reč. Uopšteno, vezana je za vanredna stanja - pobune, pučeve, nemire... U srpskoj verziji nije sve tako. Za kosovske Srbe, to je sveta reč - sam simbol njihovog opstanka i slobode; na barikadama je vredno i poginuti! Za one vladajuće u Beogradu i njihove prirepke, ona je u najboljem slučaju nezgodna reč - smeta da se široko razviju krila u pravcu bezalternativnih evro-integracija. Za međunarodnu zajednicu koja se bavi Srbijom -to je strašna reč - zbog nje već skoro pune tri godine kosovsko se pitanje ne može staviti ad acta. I tu Zapad i vladajući Srbi nađoše zajednički jezik - barikade treba uništiti; Tadić je taj diktat pretvorio, za srpske uši, u manje bolan usklik - barikade su nepotrebne. Hteo je reći: na njima se ne može boriti za Kosovo, dok se u EU može.

Protivurečnost otkrila istinu
Poslednji susreta između Borislava Stefanovića i Albanke Edite Tahiri urodio je plodom te je postignut dogovor o integrisanim carinskim ispostavama između Srbije i Kosova. Povodom dokumenta o tome, koji je sam potpisao i overio, pored Srba i Albanaca, Robert Kuper, predstavnik EU, pristigavši u Srbiju reći će Borko slavodobitno: U tom dokumentu nema pomena državnosti.

Pomenuta Šiptarka, Tahiri, je na to odgovorila: Srbija je priznala nezavisnost Kosova. Kome verovati? G-đa Tahiri, verovatno pretpostavljajući da će doći ovo pitanje, citira onda tačku 6 ovog dokumenta pa kaže da se ona odnosi na integrisani prostor koji je državno neutralan. Nije precizirala dimenzije tog prostora, ali jeste da je on podeljen na dva dela: prema srpskoj strani biće srpski carinici i eventualno policija; albanski carinici i eventualno policija biće na kosovskoj strani. Predstavnici EU će se naći između, kao posmatrači. Vlada Kosova, međutim, na prvom santimetru posle neutralnog prostora, daje sebi pravo da istakne natpis „Republika Kosovo“ sa, naravno, grbom i zastavom Kosova. Šta će Srbija uraditi, izvan neutralnog prostora - to je njena stvar.

Sudeći po gornjem, može se slobodno pretpostaviti, da je Borko Stefanović, stavivši svoj potpis na ovaj dokumenat, čak i formalno, mada neslužbeno, priznao nezavisnu državu Kosovo, a pošto je još ugovoreno da ove ispostave počnu da funkcionišu 26. decembra 2011. ovo nam kaže da je Borkov potpis izvršnog karaktera za ovaj inače protiv ustavni akt.

Tadić je na taj način zaobišao ne samo vladu već i Skupštinu, pa je tako počinio duplu veleizdaju - em, što je priznao nezavisnost Kosova, on je taj akt svesno sakrio od Skupštine. Da ne beše Srba sa severnog Kosova i njihovih barikada, koji povodom Stefanovićeve ujdurme rekoše - prihvatamo taj dogovor samo kad ga ratifikuje Skupština Srbije - ostala bi i najšira javnost Srbije u totalnom mraku povodom ovog protivustavnog akta. Što su državne službe Srbije koje su zadužene za praćenje i reagovanje na povrede Ustava Srbije, ostale neme, ima se najverovatnije pripisati Tadiću koji je ceo svoj predsednički autoritet („ne može se protiv predsednika“) stavio iza ove veleizdaje, pa bi to, onda bio i treći njegov veleizdajnički čin.

Nije zaboravnost...
Gornji Stefanovićev akt (koji je naravno odobrio Tadić) mogao bi se jedino braniti zaboravnošću. Ali ako je to u pitanju, onda bi to bio medicinski slučaj. Srećom po Srbiju, u smislu istine - nije! Radi se o svesnom i namernom potiskivanju istine u zaborav. Tačno u skladu sa Frojdom - nema slučajnog zaborava! Namernim zaboravom se iz svesti izgone u podsvest nepoželjni sadržaji, a na mesto njih u svest dolaze poželjni sadržaji podsvesti.

Konkretno, Stefanović već je jednom ranije potpisao takođe priznanje nezavisnosti Kosova u korist Šiptara (duboko svestan da je učinio zlo po Srbiju) ali je odmah tu grižu savesti sakrio iza bezalternativnih EU integracija - što je, po njemu i Tadiću, nesravnjeno veća sreća po Srbiju od izgubljenog Kosova.

Kad se to Borkovo prvo potpisivanje dogodilo? Nije dugo vreme prošlo od tada. Svega nekoliko meseci. Sećate se: bio je to 16. septembar 2011; Kfor je helikopterima zaobišao srpske barikade i u Jarinju i Brnjaku instalirao tamo šiptarske carinike, policiju i EU personal. Uspostavivši na taj način državnu granicu sa Srbijom, a tačno po Borkovom potpisu neki dan pre toga, kojim je carinski „pečat“ – izgubio „državni“ (Republika Kosovo - carina) a dobio „neutralni“ naziv „Kosovo - carina“. I tačno se ponovila ista situacija kao ovom prilikom. Borko reče „neutralnost“ je ostvarena. Ista, gospođa Tahiri, reče i tada istinu: Srbija je priznala nezavisnost Kosova.

Izdajom Kosova Srbija „kupuje“ veliku varku
Došao je najzad i taj 09. decembar 2011. godine. Kandidatski status za ulazak u EU, Srbija nije dobila. Nije ga doduše ni izgubila, već kako rekoše u EU, samo odložila do negde u februaru ili martu 2012. To, naravno nije novo uslovljavanje, već da bi Tadić doslovno ispunio obaveze koje proizilaze iz Borkovog sporazuma sa Tahirijevom. A taj sporazum je zato vremenski tempiran tako da se njegova bruka - izdaja Kosova - dogodi svega nekoliko dana pre 09. decembra za koji se pripremalo ogromno zaglušujuće slavlje, sa obaveznim TV ispijanjem šampanjca, na račun naravno već bankrotskog budžeta Srbije, ne samo za vrhušku već i za niže ešalone vlasti i druge uz nju prirepke, kao Vuk Drašković, na primer, a sve to radi nadjačavanja kosovske bruke. Pošto je rečeni status otpao, bruka je pukla svom žestinom.

Pored, dakle, šanse da se devetim decembrom pokrije izdaja Kosova, šta su Tadićevci stvarno izgubili odlaganjem kandidatskog statusa. Odgovor je prost - ništa! Ako je to tačno za vladajuće Srbe, koliko li je to „ništa“ tek umnoženo za one nevladajuće tj. srpski narod. Jer od dobijanja kandidatskog statusa do stvarnog ulaska u EU, treba, u najbolju ruku, čekati 5 do 6 godina. Konkretno, u srpskom slučaju to automatski znači – „najbolji slučaj“ se množi sa dva.

Ta specijalna „ljubav“ Tadića prema kandidatskom statusu datira unazad bar 5 godina. Tada je EU za ozbiljne kandidate imala tzv. „predpristupne fondove“, koji su služili da bi se zemlje-kandidati ekonomski podigle na nivo EU članica. U novija vremena, specijalno posle grčkog finansijskog fijaska, to je otpalo, a na mesto njega uvedeno je jedno novo uslovljavanje: zemlje-kandidati moraju da dokažu svoju ekonomsku spremnost da bi ušle u EU. Kako se ta „spremnost“ meri zaduženošću kod MMF-a, (Srbija oko $30 milijarde), to praktično znači da će Srbija večito čekati u predsoblju EU.

I da nije tih najnovijih uslova, srpsko pro-EU vođstvo, kao da ne vidi da ga Evropa bukvalno neće. Pre neki dan, Tadić je, međutim, izjavom da uprkos činjenici po kojoj Evropa ima svojih „unutrašnjih problema“, on i dalje stoji na EU politici, u stvari priznao da je on svestan mogućnosti da ga Evropa neće, pa je onda ostalo izrekao po inerciji, jer „unutrašnje probleme“ Evrope nije želeo malo dublje da sagleda. Njih je, izgleda, nedavno najjasnije objasnio predsednik Francuske, Nikola Sarkozi. Podelio je države Evrope na one koje su „prave“ i one koje su - da tako kažem – „manje prave“. EU ima da se stara prvenstveno ovim prvim, dok je za druge rekao da bi trebalo da se samo-organizuju uz možda neku pomoć EU. Srbija, tako, bez sumnje, po Sarkozijevom kriterijumu, spada u drugu kategoriju, a da i ne govorimo o uslovljavanju „ekonomskom spremnošću“ (iz prethodnog paragrafa) po kome je Srbiji već predodređeno da „večito“ čeka u „predsoblju EU“. Prevedeno na razumljiviji jezik, ove EU ujdurme (varke) se bukvalno svode na istinu - Evropa Srbiju za sada ne želi u EU.

Barikade - u Beogradu!
Uprkos stvarnog srpskog neformalnog priznanja nezavisnosti Kosova a EU stvarnog odbijanja Srbije od sebe, Tadić i dalje čvrsto stoji na poziciji da se Srbija nikad neće odreći svog EU nastojanja, dok čujemo, kao njegov „eho“ i slogan, Jeremića kako uzvikuje da Srbija nikad neće priznati nezavisno Kosovo.

U pogledu ovog drugog tj. Jeremićevog usklika, istinitost njegovu su svedočile barikade Srba sa severa Kosova. Dokle god su one postojale, Kosovo se nije skidalo sa udarnih vesti u celom svetu. Znači, Kosovo jeste nerešeno pitanje. Bez službenog, „de jure“, priznanja nezavisnog Kosova od države Srbije, Kosovo, uprkos Borkovog neslužbenog, ostaje uvek nerešeno pitanje, kritično zavisno od Srbije. Tadić je svojom izjavom da su barikade nepotrebne u stvari dezavuisao kosovske Srbe, a pošto, s druge strane, objektivno, EU Srbiju za dogledno vreme ne želi, znači da je Tadić svestan rizika da će se barikade za, očuvanje, Kosova neminovno uzdići u Beogradu.

Ovo, međutim, nije nikakva sprdnja ili neka bombastična reklama. Jedini način da se zaista kosovsko pitanje još i dalje drži neizvesnim jeste ako se Beograd odnosno Srbija - da tako kažem – „barikadno“ opredeli. Nebitno je od koga će inicijativa poteći, mada bi bilo idealno, da Beograđani ili Srbi, na to dođu samoinicijativno. Sigurno je, međutim, samo jedno: ako tih inicijativa ne bude - Kosovo je, izgubljeno za Srbiju i Srbe.

Barikade? Ta reč ne sme da plaši. Pogotovo, jer ove beogradske neće biti kao one u Jarinju i Brnjaku. One su u beogradskoj verziji čisto psihološkog karaktera. Sećati se možda treba tzv. Miloševićevog lex specialis-a. Hiljade Beograđana su svake večeri išle Beogradom kao u šetnju i urnebesno lupali u lonce, šerpe ili već u što god da su našli da proizvodi gužvu i galamu. To je bilo pravilo svake večeri nekih možda tri meseca, dok i Miloševiću nije dozlogrdilo, te i on popusti svojim čuvenim „leksom“.

Takve, slične onim iz Miloševićevog vremena, trebalo bi da budu ovovremene beogradske barikade, sa bitnom razlikom što one protiv Miloševića bile vođene i inspirisane od CIA-treniranih i plaćenih „Otpotraša“ - ove savremene, da bi bile na dobrobit naroda i države Srbije - treba da predvode istinski patriotske snage i ljudi. Da, šerpe i lonci i sve što pravi nervnu gužvu i buku, trebalo bi da se čuju svake večeri, pred stranim ambasadama. SAD specijalno, uz horsko skandiranje hiljade ljudi - Kosovo je Srbija. Za razliku od Miloševića koji je popustio posle tri meseca, ovi protesti će možda morati da traju i do tri godine. Jeste premnogo, ali činjenice su takve da neke rezultate, odnosno neko popuštanje Zapada i SAD, od ovih barikada ne može se očekivati brzo.

Pitanje je onda: šta konkretno treba barikadama „izvući“ od Zapada? Idealno bi bilo vraćanje Kosova na njegov status proklamovan Rezolucijom UN 1244. Ali hajde da budemo realisti. I to se eventualno može postići, ali beogradske barikade bi bile neophodne sigurno više od 6 godina.

Da bi, dakle, ostali u domenu realnosti, to znači da bi se status Kosova morao vratiti bar na onaj iz jula ove godine, kad su Srbi severnog Kosova bili sastavni deo republike Srbije - dok nije postojala Borkova državna granica između Srbije i Kosova.

Sve u svemu, jedno je sigurno: dokle god tih protesta bude, Kosovo nikada stvarno ne može da bude nezavisno. Samo na dva načina je moguće da Kosovo bude stvarno nezavisno: da ovi protesti na duže vremena izostanu, onda ono po inerciji stvarno postaje nezavisno, ili da zvanična Srbija službeno prihvati tu činjenicu.U poslednjoj, krajnjoj analizi, dakle, sudbina Kosova zavisi od Beograda; ako on obmane, Kosovo je za navek izgubljeno.

U prošlosti, Beograd je bio taj koji je slične izazove prvi prihvatao. Nadajmo se da će ovovremeni Beograd biti dostojan sledbenik svojih predaka. Ako bi, uz to, predsednik Tadić - a pošto je izgleda i sam postao svestan potpunog kraha svoje „EU i Kosovo“ politike - zauzeo tolerantan stav prema patriotskim „barikadama“, okajao bi delimično svoje antisrpske grehe i ostavio mogućnost da ga istorija zabeleži bar nekim dobrom učinjenim za Srbiju.

N. Ljotić