Predhodna strana

Živadin Jovanović,
predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

«Konstruktivne» nejasnoće i niz pitanja

Beograd, 18. avgust 2006.

Srpsko-američki odnosi na marginama jednog pisma

Nedavno pismo 24-voro američkih senatora predsednku Bušu da podrži «predsednika Tadića i demokratski izabranu vladu u Srbiji» predstavljeno je srpskoj javnosti pompezno, kao dugo očekivani jednopotzni preokret u američkoj politici prema Srbiji. Gotovo, kao istorijski događaj. Pojedini pisani mediji na udarnim stranicama objavili su integralni tekst pisma, a neki, verovatno da bi pojačali utisak verodostojnosti, značaja i izuzetnosti, nisu čak izostavili ni adresu predsednika Buša, pa ni kurtoaznu frazu «Dragi Predsedniče». Raskošna oprema teksta, krupni slog, fotografije senatora, faksimili njihovih potpisa pa čak i teksta pisma na engleskom... Kao da su i urednici hteli po svaku cenu da ubede i ono malo preostalih «nevernih Toma» i da poruče: da, i to je, eto, moguće – Amerika konačno staje na stranu Srbije! Zahvaljujući demokratski izabranoj vlasti, posebno predsednku Tadiću (i njegovom diplomatskom timu) Amerika je odložila štap i odsad će s one strane Atlantika stizati samo, konvoji šargarepa.

Nije li sve to, ipak, malo preterano, neozbiljno i neukusno?

Podrška je poželjna. Pogotovu ako je iskrena i ako dolazi od uticajnih političkih faktora. Ali, osećaj za meru i samopoštovanje predpostavljaju nešto više skromnosti, suzdržanosti pa i stila u načinu primanja podrške iz inostranstva i njene javne prezentacije. Tu potrebu ne otklanjaju čak ni letnja žega i opuštenost bar dela populacije koje pogoduju preterivanjima raznih vrsta.

Da li je sadržina pisma američkih senatora bar delom doprla do američke javnosti, zasad je nejasno. To ne zanima ni urednike medija ni savetnike koji su, bez mere požurili da zasluge za ovaj neviđeni diplomatski uspeh pripišu sebi i svojim šefovima. Sigurno je, međutim, da sve te ode u pismu senatora, upućene liderima «začuđujuće uspešne tranzicije», naročito Predsedniku Tadiću, ne mogu prikriti surovu stvarnost da ogroman broj građana Srbije, sedam godina nakon demokratskih promena, reformi i tranzicije, jedva sastavlja kraj s krajem živeći u bedi, siromaštvu, besposlici, apatiji. Preterani publicitet pismu u beogradskim medijima, teško mogu biti uteha, još manje zamena, za odsustvo pozitivnog tretiranja Srbije u medijima na Zapadu, posebno u SAD. A upravo je to ono što Srbiji nedostaje. Ispada, međutim, da je priča o posvećenosti naporima da se konačno promeni medijska slika o Srbiji u svetu samo pokriće, da se reši problem na domaćem terenu – da se Srbija uveri da su joj lideri pravi, evropski, i najbolji, sa mnoštvom prijatelja i u centrima svetske moći kao što je Vašington.

Medijska prezentacija pisma, svakako pobuđuje u srpskoj javnosti očekivanja konkretnih pozitivnih koraka Vašingtona u stvarima koje su bitne za Srbiju. A to su očuvanje Kosmeta u okviru Srbije, ekonomsko-tehnološki napredak, razvoj, zapošljavanje, standard... Prezentacija je do te mere napadna i neodmerena, da se malo ko uopšte upušta u analizu same sadržine pisma. Pažnji umiče čak i činjenica da se, ipak, radi o pismu-mišljenju, ne o predlogu zakonskog akta, još manje o nekoj odluci SAD. Uzmimo čak i da se radi o jasnoj, bezrezervnoj podršci Srbiji, što iskreno govoreći, teško može biti slučaj. Čak i tada put do eventualnih pozitivnih odluka je dug i neizvestan. Šta će o pismu reći savetnici Bele kuće, šta Državni sekretarijat i Pentagon, da li će, šta će i kada predsednik Buš odlučiti? Kome je u interesu euforičnost u prezentaciji pisma? Zar su rezerve domaćeg strpljenja, kreativnosti i poverenja u institucije i reforme toliko nisko pale da je potrebno da američki senatori založe svoj prestiž da u srpskoj javnosti podignu posrnulo samopouzdanje i poverenje? Nema sumnje da je mnogo razložnije ispoštovati zrelost sopstvene javnosti, prigušiti euforična reagovanja, i pustiti da vreme pokaže koji će biti konkretni rezultati delovanja «srpskog kokusa» u Vašingtonu kome, valjda pripadaju i senatori čije je pismo povod za ove glase.? Nagle promene u američkoj politici, pa i (posebno) prema Srbiji, bez obzira na predznake, nisu realne, kao što velike sile uopšte  ne čine nagle zaokrete u svojim politikama.

Senatori se zalažu za opštu podršku Predsednku Tadiću i Vladi Srbije «dok nastavljaju njihovu začuđujuće (!) uspešnu tranziciju ka stabilnoj demokratiji». Oni su nešto konkretniji jedino o dva pitanja – Kosovu i Metohiji i reformama vojno-odbrambenog sektora.

U vezi sa Kosmetom senatori smatraju da «ekstremističke grupe na Kosovu pokušavaju da izvrše pritisak na Srbiju na način koji bi vodio destabilizaciji». Upadljivo je, međutim, da senatori ne kažu čije ekstremističke grupe imaju u vidu – albanske, ili srpske. Ostavljaju, dakle, mogućnost da to svako tumači kako mu odgovara – albanske, srpske, ili i jedne i druge. Pismo je, dakle, pisanom stilom  «konstruktivnih nejasnoća», što su američka politika i diplomatija posebno, doveli do savršenstva. Ali, ostaje nejasno zašto bi američki senatori koristili stil „konstruktivnih nejasnoća“ u obraćanju svom predsedniku od koga očekuju konkretne korake?! Ne odaje li ovakav stil utisak da je pismo ipak namenjeno srpskoj javnosti i onim političarima u Srbiji koji podcenjuju „srpski ekstremizam“?

Život i stvarnost, na sreću, ili nesreću, ipak,  jasno govore da jedni, albanski ekstremisti ubijaju, sprečavaju povratak proteranih, pale njihove kuće i crkve, oduzimaju im njive, evo, sedam godina, a drugi, srpski, ne izlaze na izbore, ne ulaze u institucije, odbijaju nezavisnost Kosmeta i status manjine u sopstvenoj državi jer, kažu, ne žele da budu pokriće za antisrpsku politiku i strategiju, za sve to što se protiv njih čini punih sedam godina. Kako, zaista, shvatiti neodređenost u pismu senatora - prijatelja!? Ili je verovatno ono za njih vrlo precizno, pisano jezikom američkih interesa. Problem je po ko zna koji put, opet u nama jer ne shvatamo da i srpski prijatelji najčešće  svoje interese tako lepo upakuju i nude kao «iskrenu» podršku Srbiji. Nije baš najprikladnije poređenje, ali i slovenački ministar spoljnih poslova gospodin Rupel nedavno se u Beogradu ponudio da u vezi sa statusom Kosmeta pokrene formiranj grupe evropskih zemalja «prijatelja Srbije» koja bi, podržala «uslovnu nezavisnost» Kosmeta! Što kaže narodna mudrost – «sačuvaj me Bože od (takvih) prijatelja, a od neprijatelja ću se sam čuvati».   

Senatori u pismu iznose da «srpske vlasti traže da ne povlačimo pomoć (sa Kosmeta, prim. aut.) u ovom ključnom momentu. KFOR, predvođen NATO-om, mora ostati na Kosovu dok ne bude potpuno jasno da kosovske vlasti mogu zaštititi sve građane». Ovakav stav mogao bi da se protumači i kao svođenje američke pomoći Srbiji u vezi sa Kosmetom, na zadržavanje «KFOR-a predvođenog NATO-om». Jasno je, međutim, da se ta vrsta dosadašnje pomoći KFOR-a i NATO-a nije pokazala naročito efikasnom u zaštiti Srba od albanskog terorizma i etničkog čišćenja. O tome govore činjenice da je tokom sedmogodišnjeg perioda prisustva «KFOR-a predvođenog NATO-om» sa Kosova i Metohije proterano blizu 300.000 Srba i nealbanaca, ubijeno ili nestalo preko 2.500 ljudi, prevashodno Srba, porušeno i popaljeno preko 50.000 kuća, 150 srpskih crkava i srednjevekovnih manastira. O KFOR-u i NATO-u na svoj način govori držanje tokom pogroma Albanaca protiv Srba 17. do 19. marta 2004. godine, kada su KFOR i NATO, dobrim delom, bili posmatrači događanja, a ne faktor zaštite ugroženog srpskog stanovništva.  

Srbija s pravom očekuje da američka pomoć bude iskrena i efikasna, da bude oslobođena predubeđenja, ucena, dvostrukih standarda i licemerja. Činjenice o povezanosti albanskog terorizma tzv. OVK sa islamskim ekstremizmom i terorizmom Al Kaide, američka  iskustva od 11. septembra 2001. godine i saznanja nakon toga, upućuju na zaključak da bi bilo u najboljem obostrnom interesu da američka administracija zauzme konstruktivniji prilaz Srbiji, uopšte, i posbno kada je reč o Kosmetu. U tom smislu, sasvim je logično da Srbija traži i očekuje angažovanje SAD da se pre odlučivanja o statusu Pokrajine ostvare zadaci  utvrđeni u rezoluciji SB 1244 voljom SAD i drugih stalnih članica SB UN, kao što su, na primer,  garantovanje ljudskih prava, sloboda kretanja, vladavina prava, bezbedan povratak svih izbeglica i proteranih, razoružanje svih ekstremističkih grupa i pojedinaca, kao i  standardima.

Zašto i čemu bi služila nova rezolucija Saveta bezbednosti UN, o čemu povremeno govore američki predstavnici, kada je potpuno jasno da važeća rezolucija SB 1244 nije ni približno ostvarena, posebno u delovima koji se tiču  ljudskih prava Srba, prava i interesa Srbije kao države! Da li je moguće da bi  cilj nove rezolucije bio da oslobodi albansku stranu njenih neizvršenih obaveza, pa čak i da nagradi one koji su sabotirali celovitu primenu odredaba tog dokumenta? Da li, zaista, neko želi da u novoj rezoluciji izostavi garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i da, zaobilaznim putem, gotovo trikom liši Srbiju ogromnog dela njene državne teritorije?

Poučena dosadašnjim iskustvima, Srbija ima više nego dovoljno razloga da bude obazriva prema savetima i savetnicima koji najčešće dolaze upravo iz SAD i Velike Britanije, ili u njihovo ime - da je daleko važnije «kako ljudi žive», da budu «garantovana prava manjina», prava Srpske pravoslavne crkve i slično, nego «teritorijalna pitanja», odnosno,  sam status Kosova i Metohije! S tim u vezi potrebno je poći od bar tri činjenice. Prva, da status Pokrajine, teritorija i ljudska prava, „prava manjina“ («kako ljudi žive») nisu suprotstavljene, već međusobno uslovljene i tesno povezane vrednosti. Druga, ljudskih prava nisu predmet nečije darežljivosti, još manje nagodbe, ili ustupka u pregovorima. To je univerzalna međunarodna obaveza svake vlasti - lokalne ili centralne, što, pored ostalog, garantuje i Konvencija o zaštiti ljudskih prava Saveta Evrope. I treća, garancije specifičnih ljudskih prava svih građana na Kosmetu, dakle i Srba su već sadržane u rezoluciji SB 1244. Nema nikakve potrebe da se one dupliraju, dakle, da se ponovo nude Srbima i Srbiji ili da se od postojećih garancija ide unazad tako što bi se o njima pregovaralo (ponovo). Sve što je potrebno to je da se prava i  garancije iza kojih je 1999. godine stao Savet bezbednosti UN ispoštuju i izvrše. Suvišne bi, zaista, bile garancije na garancije, ili nova potvrđivanja prava Srba na ljudska prava.

Srbija pregovorima o statusu Kosmeta brani svoje pravo na celovitost državne teritorije, nepromenljivost međunarodno priznatih granica i poštovanje osnova međunarodnog poretka. Ona brani odredbe rezolucije SB UN 1244, a ta rezolucija je izraz volje i svih stalnih članica SB, uključujući SAD. Ponaša se kao što se ponaša, ili bi se u sličnim okolnostima ponašala svaka evropska, američka, ili druga zemlja na svetu. Takva pozicija Srbije ne ugrožava jednaka prava bilo koje druge države. Naprotiv. Njeno zalaganje je deo napora za učvršćivanje vladavine prava u evropskim i međunarodnim odnosima uopšte. Koliko bi bila kredibilna politika Evrope ili SAD koja se sa toliko upornosti bori za poštovanje principa vladavine prava unutar svake države, a koja bi dopustila, ili čak i nametnula kršenje međunarodnog javnog prava u slučaju suvereniteta i teritorijalne celovitosti Srbije? Otuda je maliciozno povremeno spočitavanje Srbiji da je zarobljenik prevaziđenih pojmova suvereniteta i teritorijalnog integriteta. To licemerje ide tako daleko da joj se čak savetuje da se odrekne «teritorije (Kosmeta) radi razvoja»! Kakav bi to razvoj bio na milostinji kao nagradi za otuđenu državnu teritoriju, na razorenom državnom i nacionalnom identitetu, dostojanstvu i duhovnosti! Zašto se albanskim liderima sa Kosmeta ne bi savetovalo po sličnoj recepturi – da je važnija sadržina suštinske autonomije i kako će se razvijati i živeti u okviru Srbije, nego sama teritorija i nezavisnost - uslovna, ili bezuslovna, svejedno, što je njihova, navodno,  jedina opcija? A šta tek reći o karakternosti najbližih američkih prijatelja koji oružanom silom štite svoje «preko-morske posede» udaljene hiljadama milja, a Srbiji savetuju da napusti zastarela shvatanja, da bude moderna, evro-atlantska i da se, shodno tome, odrekne svoje postojbine, Kosova i Metohije!?

Srbija bez odlaganja i kolebanja treba javno da saopšti da ne može i neće odustati od dosledne, celovite primene rezolucije SB 1244 i da neće prihvatiti ni izričitu ni zaobilaznu reviziju tog dokumenta koji je izraz volje međunarodne zajednice i saglasnosti ondašnje SRJ.  

Sve u svemu, Srbiji bi bila značajnija američka podrška u Kontakt grupi i Savetu bezbednosti da se prilikom rešavanja pitanja statusa Kosova i Metohije ispoštuje princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta, odnosno, suštinske autonomije prdviđene rezolucijom SB 1244, nego ona koju pominju senatori u svom pismu predsedniku Bušu. Na stranu, da se čak i senatorska  podrška ostanku «KFOR-a predvođenog NATO-om» kvalifikuje na način koji izaziva nedoumicu: «dok ne bude potpuno jasno da kosovske vlasti mogu zaštititi sve građane». Takva formulacije vuče na zaključak da i senatori iz «srpskog kokusa» više naginju varijanti «uslovne nezavisnosti» koja je bliska liderima Albanaca, nego suštinske autonomije, što je jedina legitimna platforma Srbije i njenih najvažnijih institucija.

U, inače, kratkom tekstu pisma, senatori su pokazali izrazitu, konkretnu pažnju vojno-odbrambenoj tematici. Oni predsedniku Bušu predlažu: «SAD bi trebalo da daju punu podršku reformama koje su u toku u vojnom i odbrambenom sektoru, da ohrabre vojnu saradnju SAD sa vojskom Srbije i da pomognu da srspki oficiri pohađaju vojne akademije i vojne programe u SAD».

Reforme vojno-odbrambenog sektora teku već nekoliko godina. One su domaćoj javnosti predstavljene kao izgradnja manje, modernije i efikasnije vojske. U toku šest proteklih godina, koliko je javnosti poznato, realizovan je samo prvi od tri pomenuta cilja – drastično je smanjena vojska, kako u pogledu broja ljudstva tako i u pogledu vojne tehnike i naoružanja od čijeg su uništavanja povremeno pravljene čak javne manifestacije bliskosti sa SAD i NATO. Pritom, u žurbi da se smanji brojno stanje Vojske Srbije, prešlo se i preko otvorenih ambicija albanskog rukovodstva na Kosmetu da izgradi sopstvenu vojsku koja bi brojčano bila blizu planiranog broja Vojske Srbije. Prisutna su tumačenja da se reduciranje Vojske SCG, sada Srbije, odvija pod direktnim pritiscima NATO-a, u prvom redu SAD i Velike Britanije. U tom smislu, potseća se i na činjenicu da su reforme Vojske SCG, sada Srbije, koncipirane uz direktni uticaj i učešće britanskog generala kao savetnika Borisa Tadića, u to vreme ministra odbrane. Šta je postignuto u ostvarivanju druga dva cilja – modernizacije i efikasnosti – javnosti, ne samo da nisu poznati rezulti, već je vrlo često bila izložena šokantnim informacijama  suprotnih proklamovanim ciljevima. Na primer: pošto vojni avioni godinama nisu remontovani lansirana je ideja da se kontrola vazdušnog prostora Srbije poveri nekoj stranoj zemlji (vojsci); vojna tehnika (tenkovi) je zastarela, ne koristi se čak ni za standardno uvežbavanje ljudstva jer nema dovoljno sredstava ni za gorivo; razmatra se prodaja vojnih helikoptera policiji, jer policija očigledno ima para kojih vojska nema zbog navodnih budžetskih restrikcija; vojska može računati na poboljšanje svog finansijsko-materijalnog položaja u meri u kojoj bude rasprodavala vojnu imovinu, uključujući najatraktivnije zgrade i lokacije u Beogradu; tragični incidenti u vojsci i naročito njihova medijska eksploatacija, kao da hotimično, ruiniraju ugled vojske. Pri svemu tome javnosti se ostavlja da sama zaključi kako  Vojska Srbije kotira kao faktor odvraćanja u zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteteta, kao partner u borbi protiv terorizma.

Imajući to u vidu, posebno, očigledan zastoj u modernizaciji i opremanju Vojske Srbije, jasno je da je toj vojsci, pored školovanja oficira i vojnog kadra uopšte, potrebna i nova, moderna vojna tehnika, uključujući delove naoružanja, posebno onog za borbu protiv terorizma. Da li bi se zalaganje američkih senatora za podršku «reformama u toku u vojno-odbrambenom sektoru» moglo shvatiti i kao znak sklonosti američkih senatora da podrže i američko otvaranje za isporuke specifične vojne opreme Srbiji, kao pomoć, ili pod povoljnim uslovima? Da takvo pitanje nije bez osnova poizilazi iz ocene američkih senatora, većinom republikanaca, da se Srbija «razvila u jakog regionalnog partnera SAD» i postala faktor «od vitalnog značaja za budućnost jugoistočne Evrope i za naše regionalne interese». Inače, što se tiče zalaganja senatora da «srpski oficiri pohađaju vojne akademije i vojne programe u SAD», to nije sporno – pahađali su, pohađaju i pohađaće. U većem, ili manjem broju. Naše, domaće vojne škole, ipak ne zaostaju toliko za američkim, koliko sadašnja vojna tehnika i naoružanje.

U vreme kada teku pregovori o statusu Kosmeta, Srbiji je sudbonosno važna podrška suverenitetu i teritorijalnom integritetu, rešenju zasnovanom na međunarodnom pravu i rezoluciji SB 1244 (1999.). Takva podrška SAD bila bi u skladu sa inače tačnom ocenom iz pisma senatora da je «Srbija od vitalnog značaja za budućnost jugoistočne Evrope i za naše regionalne interese». Srbija takvu ulogu može igrati sa Kosmetom kao suštinskom autonomijom u svom sastavu. Teritorijalno smanjena, obogaljena i ponižena otimanjem Kosmeta da bi se zadovoljio deo apetita nosilaca ideje o «Velikoj Albaniji» – ne. Svaka druga vrsta podrške predstavlja zamagljivanje suštine, zavaravanje i pripremanje terena za dil (nagodbu) - za trgovinu državnom teritorijom. To, pak, teško da bi mogao biti put ka dobrim srpsko-američkim odnosima, ka stabilnosti i razvoju u jugoistočnoj Evropi, a najmanje pomoć «uspešnoj tranziciji ka stabilnoj demokratiji» u Srbiji. Stoga nije suvišno reći da je liderima Srbije danas ispred i iznad svake druge podrške životno potrebna podrška da bi uspešno zaštitili državni suverenitet i itegritet. Podrška da se toga odreknu, direktno, ili prećutno, činjenjem ili propustom, uz pokušaj prebacivanja odgovornosti na drugoga ili bez toga, teško da bi mogla biti išta više od pukog (samo)zavaravanja.

«Podrška predsednku Tadiću i demokratski izabranoj Vladi u Srbiji», u vreme rešavanja statusa Kosmeta kao najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja, može biti delotvorna samo ako ide preko podrške suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Svaka druga podrška, ma koliko poželjna, dobronamerna i laskava, je kratkog dometa i zamagljivanje suštine. Svi su razlozi da danas toga treba da budu svesni inostrani prijatelji Srbije, lobisti, srpski lideri i njihova okruženja.  

  Štampa