Predhodna strana

Zločin i nagrada

Kosovo i Metohija je po svoj prilici jedina tačka na svetu gde se zločin ne kažnjava i gde zločinci mogu biti i nagrađeni

Piše: Duško M. Čelić

Od kad je sveta i veka organizovana društva su kažnjavala zločince. Od difuzne i osvetničke, kazna je prešla dug put do današnje kontrolisane i resocijalizatorske. Uprkos promeni obima i karaktera kazne, čovečanstvo još uvek nije pronašlo delotvornije sredstvo za suzbijanje zločina i drugih kažnjivih dela. Ipak, privremena uprava Ujedinjenih nacija i privremene albanske vlasti na Kosovu i Metohiji kao da se trude da daju sopstveni "doprinos" penologiji: namesto kazne, zločince najčešće čeka svojevrsna nagrada u vidu nekažnjivosti, slobode da ponove nove zločine ili pak da počinjenim zločinima zavrede neku od javnih ili neformalnih "funkcija ili priznanja". Istina, i u civilizovanom svetu dešava se da zločince ne stigne zaslužena kazna. Taj izuzetak, koji dugujemo ljudskoj nesavršenosti, u južnoj srpskoj pokrajini, od kada se ona nalazi pod privremenom upravom Ujedinjenih nacija, preti da postane pravilo. Da nije tako, zar bi počinioci najtežih zločina nad kosovsko-metohijskim Srbima od sredine juna 1999. godine do današnjeg dana, bili ne samo nekažnjeni već i "nepoznati"? "Krvava Bistrica", "krvave zadušnice" i "krvava žetva" samo su paradigme najtežih zločina počinjenih nad kosovsko-metohijskim Srbima samo zato što su Srbi.

Martovski pogrom 2004. nad Srbima i srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji, u kome je, prema podacima Unmika učestvovalo više desetina hiljada Albanaca, dobio je simboličan "pravosudni" epilog. Sudeći po broju pravosnažno osuđenih i po visini efektivnih zatvorskih kazni, pre bi se moglo zaključiti da je reč o nešto ozbiljnijoj kafanskoj tuči nego o organizovanom etnocidu!?! Umesto da porade na "prevrtanju svakog kamena" ne bi li otkrili i pravdi priveli zločince, visoki predstavnici Unmika javno demonstriraju ljutnju na svako podsećanje da zločinci još ostaju nekažnjeni. Međunarodna uprava, pod kojom su se brojni zločini i dogodili, bila je dužna da profesionalnim istragama i pravednim sudskim presudama, makar delom ublaži sopstvenu odgovornost za stvoreno stanje bezakonja. Nemuštim saopštenjima, nečinjenjem i bežanjem od realnosti u očekivanju izlazne strategije, ona je sebe dovela u tužnu poziciju asistenta albanskih zločinaca.

Gde je u svemu tome odgovornost većinske zajednice kosovsko-metohijskih Albanaca? Može li se civilizovano društvo graditi na etničkom čišćenju i zločinima nad kosovsko-metohijskim Srbima i mogu li ih u to društvo uvesti moralno i pravno opterećeni vođi? Da li se i u kakvu to "državu" može konstituisati društvo u kome zločinci ne bivaju pravedno kažnjeni i moralno prezreni, već nagrađeni i počastvovani? Da li se na tom temelju može (iz) graditi međuetničko pomirenje na Kosovu i Metohiji? Da li se cena opstanka Srba u takvom društvu ogleda u tome da budu poniženi kao građani i kao nacija, ili da u suprotnom budu proterani a svedočanstva njihovog civilizacijskog prisustva na Kosovu i Metohiji uništena i izbrisana?

U prošlosti su se na ovim prostorima relativno često smenjivale civilizacije.

Ponekad i brutalno. Sudeći ne samo po nekažnjivosti i privilegovanju zločinaca, već i po nepoštovanju elementarnih ljudskih prava Srba, u ovom slučaju nije reč o smeni civilizacija već o glibu iz koga će teško iznići iole normalno društvo.

Srbi predložili više opcija za Kosovo i Metohiju

Beogradski zvaničnici i predstavnici kosovskih Srba dali su proteklih godina
više predloga za rešenje statusa Kosova i Metohije.

Srpski politički zvaničnici iz Pokrajine prvi su pomenuli ideju o kombinacijama administrativnog i teritorijalnog preuređenja Kosova posle dolaska međunarodnih civilnih i vojnih misija u junu 1999. godine. U oktobru te godine, podseća Beta, predstavnici Srba na Kosovu odlučili su na Saboru srpske zajednice u Gračanici da formiraju kantone u Pokrajini i svoje zaštitne snage. I regionalno Srpsko nacionalno veće severnog Kosova pridružilo se istim zahtevima. Te odluke, međutim, nisu sprovedene.

U ekspozeu u Skupštini Srbije 2001. godine tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić je, predstavljajući program vlade, rekao da će prioriteti na Kosovu biti nalaženje modaliteta suživota Srbije i Kosova.

Bivši vicepremijer Srbije i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo Nebojša Čović ponudio je u aprilu 2001. godine da u Pokrajini budu stvorena dva entiteta - srpski i albanski, objašnjavajući taj stav pomirenjem istorijskog prava Srba i etničkog prava Albanaca.

Đinđić je nekoliko meseci kasnije najavio da će Beograd tražiti od međunarodne zajednice "teritorijalnu autonomiju za Srbe na Kosovu i specijalan pravni status, uz formiranje posebnih srpskih institucija".
U avgustu 2001. godine srpske i jugoslovenske vlasti su usvojile Plan za sprovođenje Rezolucije 1244 SB UN na Kosovu. U tom dokumentu prevladava stav da Kosovo bude podeljeno na dva entiteta - srpski i albanski, ali ne da bude i kantonizovano.

Kantonizaciji se prvi usprotivio Čović, kada je 2002. godine demantovao da se u SAD zalagao za takvo rešenje Kosmeta.

Za kantonizaciju Kosmeta poslednji se založio predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, rekavši da je tu ideju početkom februara 2004. godine izložio u Vašingtonu na molitvenom doručku i da je ona naišla na dobar prijem među zvaničnicima SAD.

Zoran Đinđić je početkom 2003. godine ponovo pokrenuo inicijativu za rešavanje statusa Kosova, ocenivši da tamo "nastaje jedna nezavisna država". Đinđić je tada naglasio da Beograd ima strategiju za Kosmet i da je prva stavka u njoj da Srbi budu priznati kao konstitutivni element poretka na Kosovu i Metohiji, s pravima koja su kolektivna. Đinđić je zatražio od Evropske unije da Srbiju uzme u zaštitu. Krajem 2004. godine vladika Artemije je u SAD predstavio više varijanti konačnog uređenja Kosova. Među opcijama nezavisnosti Kosova, ponovnog uspostavljanja direktne srpske uprave na Kosovu po ugledu na period pre 1999, teritorijalne podele Kosova i suštinske autonomije Kosova u okviru Srbije i SCG, vladika se izjasnio za poslednje rešenje.

Predlog iz Tirane da se albanizuje sever Kosova (ne) plaši Srbe

Albanci bi da kupe sve do Raške

Đurđević: Oni to puštaju kao probni balon jer je njihova kost u grlu status severnog Kosova
Jakšić: To me podseća na onu staru srpsku poslovicu "što je babi milo to joj se i snilo"

BEOGRAD - Poziv koji je javno upućen iz Tirane, preko albanskog dnevnog lista Metropol, na "albanizaciju severa Kosova", ističući da u tome "ne treba da deluju institucije Kosova ... već mi ostali" i da treba "momentalno delovati" jer će to doneti stabilnost Kosovu, među srpskim predstavnicima sa severa Kosova izazvao je poprečna mišljenja. Dok jedni veruju da je takav scenario moguć, pre svega "lošom privatizacionom politikom Srbije", drugi smatraju da je takav plan nerealan.

Predloženu strategiju, koja se sastoji u tome da Albanci sa juga Srbije kupuju ili menjaju kuće sa Srbima sa severa pokrajine, ali i da albanski biznismeni kupuju srpska imanja u tom delu Kosova, lider Srpske liste sa Kosova, Oliver Ivanović ne isključuje, ali smatra da "bi takav prodor kapitala na sever bio bitno otežan političkim razlozima".

 - Takav plan je dosta uspešno sproveden u najvećem delu Kosova, ali na severu nije bilo puno rezultata tako da ne bi isključio tu mogućnost. U svakom slučaju mislim da će biti jako teško da se takav plan ostvari jer ovo je kompaktno stanovništvo i takav prodor kapitala na sever bio bi bitno otežan političkim razlozima - smatra Ivanović koji u takvom pozivu prepoznaje "romantičarske ideje".

Prema pisanju lista, "Albanci iz različitih gradova i sela Preševske doline mogu sebi da obezbede svetliju budućnost ukoliko budu zainteresovani da kupuju i zamenjuju kuće sa Srbima koji žive na severu Kosova koji, bez obzira na razloge, ne žele više da žive na nezavisnom Kosovu". Na taj način, prema pisanju lista iz Tirane, Albanci iz Preševske doline došli bi "u zemlju gde slobodno mogu da govore svoj maternji jezik, bez ikakvih posledica, ali koristi bi imali i oni Srbi koji ne žele da žive na Kosovu, gde vlada demokratija". U takve najave, poučen ranijim iskustvima, veruje lider Srpskog pokreta otpora, Moma Trajković.

- To su oni već uradili na centralnom Kosovu, a ako su to radili na centralnom Kosovu i ispod Ibra, siguran sam da će kupovinom velikih firmi i privatizacijom u tome i uspeti - prokomentarisao je Trajković, dok je član srpskog pregovaračkog tima sa Kosova, Marko Jakšić potpuno siguran da od te priče nema ništa.

- Držaću se one stare srpske poslovice koja kaže "što je babi milo to joj se i snilo", tako je i sa ovom albanskom inicijativom - uveren je Jakšić koji smatra da je to bilo moguće tamo gde Srbi ne žive, odnosno odakle su proterani.

Da je reč o "probnom balonu" siguran je Nenad Đurđević, koordinator Centra za nenasilni otpor i bivši savetnik ministra LJajića za jug Srbije.
- Albanci to puštaju kao probni balon jer je njihova kost u grlu status severnog Kosova - ističe Đurđević.

T.Urošević

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/T06081503.shtml

  Štampa