Predhodna strana

Sekte kao društveni problem

Čudovišni zločin izvršio je dvadesetčetvorogodišnji žitelj grada Kiržača, u Vladimirskoj oblasti, član jedne od savremenih totalitarnih sekti. Kad je, zbog lošeg uspeha, udaljen sa Orehovsko-zujevskog pedagoškog fakulteta, ubio je majku i babu, i kao odgovor pedagozima, posalo im, u paketu, majčinu odrezanu glavu.

Primera pretvaranja članova totalitarnih sekti u životinjske zločince ima množina. Zbog toga je pravedna potreba ruskog društva, da se, neizostavno, zabrani duhovni otrov u Rusiji. Veoma karakteristična je, u vezi sa tim, bila nezadovoljna reakcija američkog predsednika Klintona, kada je tadašnji sekretar državne bezbednosti A. Lebed, izjavio da je neophodno preseći zločinačku aktivnost sekti u Rusiji.

„Prevladavnje boljševizma“ označava se ne samo odricanjem od te ideologije, već i prevladavanje fobija koje izazaivaju teorija i praksa boljševizma. Dok čovek živi „nasuprot“ boljševizmu, postupajući mu u „inat“, on nije od njega slobodan, on mu još uvek u potpunosti, robuje. Tako pečatirani trag, mada i suprotstavljen starim pečatima, ipak je njegovo delo i njegov otisak .

Boljševizam je u svojoj praksi, i kasnijoj teoriji, bio radikalno etatističan. Postsovjetsko mišljenje, naravno, nasledilo je, zbog toga, alergičnu reakciju na ideju „jake države“. I mada je odavno poznato da samo jaka država može odista da zaštiti prava čovekova, državofobija (mada njena vlast nad umovima postsovjetske inteligenije slabi), ni izdaleka nije rezultat filosofsko-socioloških refleksija, već je, prosto, na strani očevidne kriminalizacije društvenog života.

Budući da je boljševizam bio ateističan i etatičan, postsovjetsko mišljenje izvalači otuida zaključak da u „civilizovanoj zemlji“ država ne mora da se zanima za delatnost nikakvih konfesija, i da podjednako dobroćudno treba da se odnosi prema svim grupama.

Ujedinjenje tih dvaju dogmi postsovjetskog mišljenja dovelo je dotle, da je religiozni „bum“ poslednjih godina proglašen izuzetim ne samo iz državne već i od društvene kontrole. Država je srušila prepreke za normalno funkcionisanje religioznih zajednica. Pri tom, međutim, mije predvidela mahanizme za zaštitu ljudi od delatnosti totalitarnih sekti, ni obezbedila sredstva za zaštitu tradicionalne duhovne kulture Rusije. U drugim zemljama dolazak stranih misionara i uvlačenje sekti prihvata se ka ispoljavanje „fanatizma“ koje treba na sve moguće načine blokirati.

Kao rezultat toga, U Rusiji se danas, različitim tempom i sa različitom dubinom, događaju tri različto usmerena religiozna procesa.

Prvi – neproporcionalano tretiran (kako pozitivno, tako i sa negativno intoniranim komentarima) – jeste obnavljanje crkvenih struktura Ruske Pravoslavne Crkve. Broj pravoslavnih objekata, u celini, u Rusiji, porastao je od 1988. godine približno četiri puta. Broj stvarnih parohijana povećao se sa još većom proporcijom. Ipak, značajno je porstao krug ljudi koji „osećaju“ Pravoslavlje i koji se, u kulturno-etničkom smislu, poistovećuju sa njim ( za taj krug ljudi, karakteristično je, međutim, izostajanje povratnog dejstva Crkve, njenih zapovesti i doktrina, na njihov karakter života i mišljenja).

Drugi proces – je neuporedivo brži razvoj protestantskih grupa, kojim rukovode inostrani (pre svega američki i južnokorejski) propovednici, i koji dobijaju moćnu finanskijsku, političku i kadrovsku podršku iz inostranstva. Na kraju veka, misionarski centri se trude da broj svojih članova u Rusiji povećaju do 1.000.000. ljudi. Za njihovu delatnost je karakteristično da je praktikuju u institucijama koje im ustupaju državne strukture – u bioskopima, pozorištima, školama, bibliotekama, domovima kulture.

Naporedo s tim, svoj pogled na svet, i svoju religioznu (tačnije pseudoreligioznu praksu), ovi ljudi danas ne povezuju sa hrišćanstvom (u ma kakvim njegovim konfesionalnim oblicima), vać sa neopaganstvom. Nije teško priznati da su raširenost i raznolikost religioznih i pseudoreligioznih predrasuda, mitova i sujeverja, u godinama ateističke vlasti, postale daleko veće nego što su bile pre revolucije. Istiskivanje razvijenog bogoslovlja i religiozne filosofije iz života društva vodi ka tome da se najdivljiji oblici religioznih težnji počinjiu širiti bez teškoća. Zemlja „pobedničkog ateizma“ kroz nekoliko pokoljenja neizbežno će postati zemlja pobedničkog okultizma.

Borba sa najvišim oblicima religioznosti pre svega nezaustavljivo vodi ka rascvatu najarhaičnijih i najprimitivnijih oblika religioznog osećanja.

Zbog toga je religiozna renesansa Rusije počela od renesanse najprimitivnijih oblika religioznosti. „Crni točak“ valja se po ruskim gradovima; u „domovima kulture“, neprestanim redom, smenjuju se šamani, „kontakteri“, „mesije“, „ezoterici“, „narodni iscelitelji“, i tome slični. Na jednu knjigu o Pravoslavlju, koja se prodaje na uličnim tezgama, dolazi najmanje dvadeset knjiga iz okultizma i paganstva (da i ne nabrajamo romane „mističkih strahota“). Horoskopi, udžbenici iz joge i meditacije, mističke rasprave od Drevnog Egipta do Kastanede, i još neopaganai, tipa Rona Habarda (sajentologija) ili Rerihovaca.

Šta za društvo znači masovna paganizacija Rusije?

1. Gubitak opšte religioznog i opštenacionalnog jezika komunikacije. Svaki narod izgrađuje svoj jezik, svoj sistem graničnih prirodno-religioznih vrednosti i termina, koje prihvataju svi slojevi društva. Danas se u Rusiji događa otvorena promena tog jezika, umesto hrišćanskih termina – „pokajanje“, „greh“, „opraštanje“, „ličnost“ – dolazi na svoje apsolutno drugi žargon – „karma“, „astral“, „kosmos“, i tome slično.

2. Zapadna Evropa nastavlja da se udaljuje od hrišćanske tradicije. Ako Rusija i dalje bude tonula u more okultizma, ona ne samo da neće vaspostaviti svoju prirodnu vezu sa opšteevropskom kulturom, nego će se još više udaljiti od nje. Posebno je pitanje: hoće li odgovarati prestižu Rusije u Evropi, ako se ona iz iemlje Dostojevskog i Čehova. Pretvori, u svesti zapadne inteligencije, u otadžbinu Blavacke i Reriha?

3. Religiozne doktrine, koje su u današnje vreme najaktivnije šire u Rusiji, spadaju u najnekulturnije i najnetradicionalnije. To se tiče i protestantizma (jer nisu nemački luteranci ili anglikanci došli da Rusiju preobraćuju u svoju veru, već netalentovani američki fundamentalisti – predstavnici konfesija koje se ne mogu pohvaliti ni jednim krupnijim filosofom, slikarom ili pesnikom, izraslim u krilu njihovih konfesija). Isto se može reći i o pseudoorijentalnim kultovima, koji jedva deklarišu svoju vezu sa „drevnom civilizacijom Idije“, ali su došli kod nas, zbog nečega ne iz Indije, već iz iste te Amerike (sekte tipa „Hari Krišna“ ili pokret Radžniša).

4. Skreće na sebe pažnju ratno-istorijski nihilizam sekti. Okultisti odbacuju, ili odlučnoj preradi podvrgavaju celokupnu hrišćansku kulturu: „Posle Origena – lažna hrišćanska vera počela je da buja“ („Pisma Jelene Rerih 1929 – 1938, Minsk 1992, str.276, tom prvi). Za otvorene neopagane, Hrišćanstvo je jedan od oblika jevrejstva, i vreme je da bude zamenjeno iskonskim „arijevskim paganstvom“, „ruskim vedama“. Za protestante, u Pravoslavlju je neprihvatljiva upravo njegova kultura: ikone, hramovi, liturgijska umetnost i simvolika. U protestantskoj istoriosoifji, između apostola i Bili Grema u suštini, stoji provalija od dve hiljade godina. Ruski protestanti će svoju duhovnu genealogiju voditi, zaobilazeći prepodobnog Sergija Radonješkog i kneza Vladimira. Drugim rečima, čak i privremena pobeda protestantizma u Rusiji označiće još jedan raskol u vezi među vremenima.

5. Ako je neukorenjost američkih protestantskih sekti u kulturnoj i duhovnoj tradiciji Evrope moguće prihvatiti, prosto, kao njihov nedostatak, onda je netradicionalnost psihičkih tehnika, koje predlažu pseudoorijentalni i neopaganski kultovi, već krcata ozbiljnim opasnostima. Nemoguće je prenebreći antropološku, arhetipsku neprihvatljivost jogijskih puteva za našu, sredozemnu kulturu. Evropejac, po ideji najvećeg psihologa dvadesetog veka K.G. Junga, može samo da imitira metode jpoge, izrađene za potpuno drugkčije psihičke uslove. „On može da nauči ideje i termine, ali na kraju krajeva ne može neposredno da izrazi svoje spihičko i duhovno iskustvo kroz termine indijskih tradicija. Mi, Evropejci, jednostavno, nismo tako sazdani, da bismo pravilno upotrebljavali te metode“ (K.G. Jung, „Joga i Zapad“, str. 229) Broj ljudi koji pribegava najrazličitijim i najsumnjivijim praksama „izmene“ ili „širenja svesti“ postaje toliko veliki, da će se, u najskorije vreme, ozbiljno postaviti pitanje o najelementarinjem psihičkom zdravlju našeg društva (vidi, na primer, mišljenje ekspertne komisije Ruskog psihijatrijskog društva „Hipnoza sekti“, u „Ruskim Novostima“, od pseudonauke – kao dug naučnika“, u „medicinskim novinama“, od 18. januara 1995). Ako se sekte slične vrste ne predstavljaju religioznim, već čisto kulturnim ili obrazovnim, i aktivno dolaze kod učitelja u škole (reč je pre svega o rerihovskim pokretu, i o „valdorfskoj pedagogici“ R. Štajnera), to je, zapravo, ozbiljan razlog da se zabrinmemo za psihičko zdravlje stotiuna hiljada dece.

6. Kad narod menja svoju religiju – to uvek dovodi do kulturne katastrofe. Ponekad te katastrofe mogu, na kraju krajeva, da budu blaže (kad je reč o prihvatanju humane religije ili jedne više kulture). Ako u Rusiji protestantskim misionarima pođe za rukom da preobrate religiozni deo našeg naroda (nije isključeno, s obzirom na to da su pravoslavni sveštenici primorani da se bave isključivo obnavljanjem razrušenih pravoslavnih hramova) – to će biti globalna kulturno-religiozna katastrofa. Pravoslavlje je, tokom poslednjih vekova, u velikoj meri zavisilo od Rusije. Bez Rusije Pravoslavlje možda i može da postoji kao zajednica, ali neće moći da stvori visoku kulturu. Zadatak stranih misionara potpuno je jasan: umnogome izgubivši uticaj u sopstvenoj Otadžbini, oni teže da ga, u svoju korist, uprave na još uvek neiscrpljenu duhovnu energiju pravoslavnih naroda. Mogu li oni sa sobom doneti kulturu mišljenja i osećanja, višu od one koju je sazdalo Pravoslavlje_ Ako znamo da je osnovna odlika njihovog bogoslovlja primitivni bukvalizam u shvatanju Biblije; ako se podsetimo da je osnovna razlika protestantizma od katoličanstva i Pravoslavlja u suprotstavljenosti Bibliji i kulturi hrišćanskog sveta („crkvenom miru“); ako dodamo da baptisti nisu svetu dali nijednog velikog filosofa, a advenitisti do sada nisu stvorili sopstvenog Baha ili Čajkovskog – onda je odgovor očigledan. Možda je iz Amerike moguće pozajmiti kafansku industriju „mekdonaldsa“, ali sopstvenu duhovnu kulturu Amerika nikada nije stvorila, već se i sama hranila emigrantskom kulturom Evrope i Rusije. Nadati se da đe američki misionari Rusima podariti dublje tumačenje Biblije, plastičnije i dublje ispoljenje osećanja čovekove duše, nego što je to, već, učinilo Pravoslavno Predanje, nije realno.

7. Za većinu sekti (kako protestantskog, tako i okultnog pravca) karakteristično je naglašeno odbijanje vojne službe i korišćenje sile radi razrešenja konflikata. Budući da je Rusija otvoreno stupila u epohu regionalnih koflikata, uspeh sektaških propvednika (ponovo podvlačim: koji dejstvuju pre svega u omladinskoj sredini) može neposredno da se odrazi na njenu budućnost. Njihova misija, može, s jedne strane, ozbiljno da suzi krug vojnih obveznika, a sa druge – da posreduje formiranju uporno principijelnih anrtiarmijskih tendencija u društvu.

8. Sekte (i protestantske i okultne) obraćaju se, pre svega, studentima. Pri tom, u mnogim sektama se praktikuje način života, nespojiv sa produženjem učenja. Kao rezultat, hiljade mladih ljudi napuštaju studiranje (čak i pred svršetkom studija). Mnogi od njih će, možda, i dovršiti studije, ali izgubivši pri tom svaku simpatiju za naučni rad i usvojivši okultna shvatanja o svetu. Sa sociološke tačke gledišta, to znači da su sekte postale svojevsrtsan kanal „unutrašnje emigracije“, još jedan oblik „odliva mozgova“.

9. Sve novoobrazovane države ispoljavaju naglašenu zabrinutost da masovne religiozne konfesije u njihovim zemljama ne dobiju svoja, potencijalno opoziciona uporišta. U Pribaltiku, na primer, državne strukture vrše ozbiljan pritisak na pravsolavne ljuide da istupe iz Moskovske patrijaršije i postanu ili autonomni, ili formalno povezani sa Konstantinopoljskom patrijaršijom (koja se nalazi u Turskoj). Ovakovo njihovo ponašanje može se nazvati ciničnim, ali ono je, u svakom slučaju, prilično racionalno. Međutim, ruske državne strukture vode poreklo iz utopijskih predstava po kojima za „demokratsku Rusiju“ nema i neće biti nikakvih oponenata u svetskoj političkoj igri, kao i da politički lideri drugih zemalja ne koriste i neće koristiti religiozne organizacije za postizanje svojih ciljeva. ( Meni su, uostalom , poznati slučajevi da su, u poslednje vreme, američki misionari bili proterivani iz Rusije zbog njihove špijunske delatnosti. Na primer, u Sevastopolju, jedna od misija zahtevala je od dec sa kojom je radila, da donesu odgovor na anketu – gde i na kakvoj dužnosti rade njihovi očevi).

10. Okultne doktrin imaju apsolutno antinaučni karakter,. Naučna slika sveta mogla je da ponikne samo u jednom regionu sveta – hrišćanskom. Sa istorijsko-kulturne taččke gledišta dovoljno je jasno da je hrišćansko shvatanje sveta poslužilo kao okrilje za rođenje naučnih metoda istraživanja sveta. Dvadeseti veko nije poznavao ni jedan konflikt crkvenog pogleda na svet sa savremenom naukom (što se ne može reći o okultizmu Blavaceke ili Reriha). Neće li širenje okultizma u Rusiji naneti veliku štetu budućoj ruskoj nauci i tehnologiji, veću od savremene krize u finansiranju naučnih programa?

11. Potpuno destruktivna može biti delatnost sektaša u malim i zatvorenim socijalnim grupama (u školama, zatvorima, kasarnama). Istovremene pojave različitih religioznih propovednika u njima, lako može da izazove stanje unutrašnje nestabilnosti i konflikata.

12. Sektaški aktivizam može da postane detonator za muslimansku eksploziju u Rusiji. Pravoslavlje i islam se danas obraćaju svako svom, strogo ograničenom, auditorijumu. U njihovim odnosima nema misionarskih izleta i nema prozelitizima. Međutim, kako za pagane, tako i za protestante – ljudi drugih vera nisu više nego predmet za misionarsku pažnju. I ako se Ruska Crkva radi zaštite od misionarske nasrtljivosti pre svega obraća štampi i Državnoj skupštini, a ne kozacima – onda islam, koji ne zna za odvojenost svetovnog i religioznog života, može da pozove na daleko odlučnija dejstva radi zaštite svojih regiona od nezvanih gostiju. Treba se prisetiti da, po šerijatskim zakonima, svaki čovek može da se pridržava svoje vere, one vere u kojoj je rođen, ali musliman koji pređe na hrišćanstvo, kao i hrišćanin ili Jevrejin koji prihvati paganstvo, podležu smrtnoj kazni. Pravoslavni ljudi naučili su da žive zajedno sa drugim verama u istoj zemlji, čak i u jednoj ulici sa muslimanima. Ali, umeju li to da rade inostrani protestantski propovednici? U srednjoj Aziji su se već događali slučajevi da je muslimanska mladež (po rođenju), prepustivši se stadionskim afektima, proglašavala sebe novim hrišćanima, a da je, rasrđena uvredom, masa starijih muslimana išla da se razračuna – ne sa strancima koji bi brzo otputovali – već sa najbližim pravoslavnim hramom.

Moguće je, na kraju krajeva, smatrati da su subjektivne namere određenog „evangelizatora“ – jedno, a realne socijalne posledice njegove delatnosti – nešto drugo. U svakom slučaju, administrator ili političar, koji dozvoli sektašima da koriste zgrade ili sredstva komunikacije u državnom vlasništvu, treba da se zamisli nad tim vredi li nacionalnim i socijalnim raskolima dodavati još i religiozne raspre?

R. Hazbulatov je, svojevremeno, potpisao dozvolu po kojoj su radio-stanica „Svetionik“ i Televizija počeli da prenose svakodnevne propovedi japanske sekte „Aum Šinrikjo“. Nema sumnje, rukovodioci te sekte su, veoma biranim, humanim rečima, opisali ciljeve svoje delatnosti u Rusiji. Ali, karijera ove sekte se završila trovanjem hiljada ljudi u japanskom metrou i propadanjem stotina porodica u Rusiji...

  Štampa