Predhodna strana

Rusija i NATO agresija na SRJ

I deo

Moj prelazak u obaveštajnu službu dogodio se u vreme sve većih i kaleidoskopski promenljivih obrisa sukoba u Jugoslaviji, a posle 1991. godine u bivšoj Jugoslaviji. Reći ću nekoliko reči o tome šta je odredilo odnos Sjedinjenih Država i niza evropskih zemalja prema tom sukobu.

Prvi susret sa Miloševićem

Godine 1990. u Jugoslaviji su prvi put posle rata održani izbori na višepartijskoj osnovi. U Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini - Savez komunista Jugoslavije pretrpeo je poraz. Komunisti su sačuvali vlast samo na preostaloj teritoriji bivše Jugoslavije - u Srbiji i maloj Crnoj Gori. Godine 1991. iz Jugoslavije su izašle i proglasile nezavisnost Slovenija, Hrvatska, a nešto kasnije Makedonija i Bosna i Hercegovina - tu su komunisti izgubili na izborima. Tako je rukovodilac Srbije Slobodan Milošević za mnoge na Zapadu stekao čisto ideološku "boju". "Ideološki pristup" prema njemu od američkog rukovodstva i rukovodstva nekih zapadnoevropskih zemalja postao je izraženiji kada je Milošević došao na čelo Socijalističke partije Srbije, koja se smatra naslednicom Saveza komunista Jugoslavije.

RAZLAZ U KRVI

RASPOLOŽENJE protiv Miloševića na Zapadu još više se pojačalo kada je Srbija ispoljila težnju da, u okviru zajedničke države, zadrži delove Jugoslavije koji su se izdvojili. Prvo je došlo do sukoba Jugoslovenske narodne armije (JNA) s vojskom slovenačke Teritorijalne odbrane, još žešći i dugotrajniji bio je sukob između JNA i hrvatskih oružanih formacija. Deset hiljada ljudi je ubijeno, a među njima nekoliko hiljada civila. Preko 700.000 ljudi postali su izbeglice. I samo je intervencija četrnaest hiljada vojnika iz kontingenta Ujedinjenih nacija omogućila da se zaustave vojne operacije.

Sredinom 1992. zaoštravanje jugoslovenske krize povezano je sa situacijom u Bosni i Hercegovini. Srbi koji su naseljavali Bosnu i Hercegovinu odbili su u proleće 1992. da učestvuju na referendumu, na kojem je većina glasala za stvaranje nezavisne države na čitavoj teritoriji BiH. Umesto toga, Srbi su proglasili stvaranje svoje države - Republike Srpske, prirodno tesno povezane sa Beogradom kojim je rukovodio Milošević. U Bosni i Hercegovini počeli su krvavi sukobi koji su doveli do eskalacije nasilja bez presedana. Sedamdeset procenata teritorije BiH bilo je u rukama Srba, što se takođe neposredno povezivalo sa politikom Slobodana Miloševića.

Naravno, uz sve to postojali su određeni razlozi. Ali istovremeno su zapadni mediji, prikazujući događaje jednostrano, stvarali neraspoloženje svetske javnosti prema Srbima, i na kraju krajeva, prema "komunisti Miloševiću".

Evo nekoliko primera. Istina o ubistvu 20 stanovnika Sarajeva, dok su stajali u redu za hleb, od muslimanskih boraca, objavljena je tek posle nekoliko dana, kada su za ovaj zločin već bili optuženi Srbi. Zapadni televizijski kanali u decembru 1992. godine preneli su reportažu o sahrani muslimana - "žrtava srpskog genocida", ali pogrebnu povorku predvodili su pravoslavni sveštenici. Usledilo je izvinjenje zbog netačnosti.

PRETNJE NATO-A

DVADESET sedmog aprila 1992. Srbija i Crna Gora osnovale su Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) i donele nov Ustav zemlje. SR Jugoslavija je bukvalno odmah bila podvrgnuta sankcijama (maj 1992), prema odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dvadesetog decembra u Srbiji i Crnoj Gori održani su višestranački izbori za poslanike republičkih skupština i savezne skupštine. Istovremeno su birani i predsednici dveju republika. Osobita pažnja bila je posvećena, naravno, izborima za predsednika Srbije, ličnosti koja je određivala politiku nove federacije. Izbore je pratilo 175 posmatrača iz raznih međunarodnih organizacija i 20 zemalja. Pobedila je Socijalistička partija Srbije. Za predsednika Srbije izabran je Milošević.

Uoči izbora, u Briselu je održano zasedanje Saveta NATO, na kome su se mogli čuti pozivi da se protiv Srba primeni sila. Mnogi su to povezivali s predstojećim glasanjem, s pokušajem da se utiče na izbore. Ali to nije bila smo propagandna akcija. Spoljna obaveštajna služba imala je sve osnove da smatra kako se, sa dolaskom demokrata u Belu kuću, američki stav zaoštrava u odnosu prema SR Jugoslaviji, a to bez sumnje utiče na stavove NATO.

U takvim uslovima trebalo je pokušati prelomiti situaciju. Određene šanse za to pružao je plan mirnog rešenja krize u BiH, koji su 2. januara 1993. predložili kopredsednici Konferencije za bivšu Jugoslaviju Sajrus Vens i Dejvid Oven. Prvi je predstavljao Ujedinjene nacije, a drugi Evropsku zajednicu. Na pregovore u Ženevu bile su pozvane delegacije tri strane u sukobu - muslimanska, hrvatska i srpska.

Četvrtog janaura 1993. uputio sam predsedniku Jeljcinu belešku u kojoj sam postavljao pitanje odlaska direktora obaveštajne službe ili njegovog zamenika u Beograd, radi susreta sa predsednikom Srbije Miloševićem. U belešci je bilo navedeno i sledeće: "Na osnovu postojećih podataka, Slobodanu Miloševiću moglo bi se ukazati na realnu mogućnost snažne i široke akcije protiv Srbije, kao i na njene posledice. Trebalo bi mu, takođe, predložiti da preduzme značajne političke korake koji bi smanjili napetost. Konstruktivna pozicija u političkom rešavanju krize koju je aktivno zauzeo predsednik Srbije može da olakša našu delatnost u Ujedinjenim nacijama u domenu pravednog rešenja krize u Bosni i Hercegovini. Takav razgovor s Miloševićem bio bi poželjan i sa gledišta političke situacije u Rusiji. Predsednik Ruske Federacije treba da ima mogućnost da kaže kako je učinio sve da predupredi udar po Srbiji". Saglasnost Borisa Jeljcina dobio sam već sledećeg dana, 5. januara.

BOŽIĆ U BEOGRADU

POSLE prepiske, specijalnim kanalom dogovorili smo se da susret sa Miloševićem bude održan u Beogradu 8. januara u 20 časova, sat posle sletanja aviona. Jugosloveni su podvukli da je vreme razgovora neograničeno. Ali, takav dogovor pokazao je da je urađeno samo pola posla. Beogradski aerodrom bio je zatvoren, jer su na snazi bile sankcije protiv Jugoslavije. Zatražili smo od Specijalnog komiteta za sankcije Ujedinjenih nacija da nam dozvoli let. Dobili smo povratno pitanje: "A ko leti?" Odgovorili smo: "Grupa ruskih diplomata." Opet pitanje: "Ko poimence?" Odgovorili smo kako ne smatramo obaveznim da nabrajamo sva prezimena - to nije predviđeno nikakvim pravilima. Tada su javili: "Let nije zabranjen ali imajte u vidu da aerodrom Surčin (Beograd) ne prima avione." To smo i osetili. Spuštali smo se po mraku na sopstveni strah i rizik. Kapetan aviona TU 134 Sergej Nikolajevič Fifilov - divan pilot, u šta sam se uverio više puta, izvukao je avion iz snažne izmaglice iznad piste. I spustili smo se bez problema. U rezidenciji nas je već čekao Milošević. Iako smo se tada sreli prvi put, sve je pokazivalo da će to biti otvoren i prijateljski razgovor. Na putu do Miloševića razgovarao sam sa veoma simpatičnim kolegom - rukovodiocem srpske obaveštajne službe, koji je rekao da Slobodan mnogo očekuje od ovog susreta i da je spreman na najozbiljniju razmenu mišljenja. Padalo je u oči odsustvo kitnjastog protokola koji, na izvestan način, u svakom slučaju kod mene, sputava svaku želju da odmah pređem na poslovni ton sa sagovornikom. Milošević je predložio da se odmorimo posle puta, da nešto pojedemo, učinio je to nenametljivo i bez lažne ljubaznosti. Odgovorio sam da je bolje da prvo razgovaramo, a zatim ćemo prihvatiti njegovu gostoljubivost.

Razgovor uoči Ženeve

RAZGOVOR se odvijao u četiri oka uz prisustvo prevodioca. Dopadalo mi se i to što Milošević nije počeo razgovor mnogobrojnim pozdravima rukovodiocima naše zemlje i vatrenom zahvalnošću za podršku. U nekim istočnjačkim zemljama taj deo razgovora znao je da se otegne ili čak da preovlada nad čitavim ostalim delom. Uzdržan, bez užurbanosti, polako je izlagao svoje misli, umeo je pažljivo da sasluša partnera - eto takav mi je u sećanju ostao Slobodan Milošević. Ova karakteristika, kako mi se čini, potkrepljena je i njegovom spoljašnošću: mirno lice, visoko čelo, živahne oči koje su direktno gledale dok sam razgovarao s njim. Rekao sam Miloševiću da, po našem mišljenju, stabilna situacija u Srbiji može da se nađe na probi, ukoliko se ne pronađe mirno rešenje za Bosnu i Hercegovinu. Postoji spoljna opasnost i postoji unutrašnja. Izbori su pokazali jačanje pozicija krajnjih nacionalista. Za ponekog je to bilo neočekivano, ali ne i za nas, jer su se njihove partije hranile krvavim sukobima u Bosni i Hercegovini.

TAKTIČKI O PLANU

UČINILO mi se da je Miloševiću imponovala direktna primedba o neophodnosti da delom precrta svoj, nažalost već ustaljen, lik čoveka kome mir nije blizak. Upitao sam da li se sprema da ide u Ženevu na trilateralne pregovore o planu Vensa i Ovena. On je odgovorio negativno. Ja se nisam složio sa tim, naglasivši da bi učešće Miloševića bilo najzapaženiji događaj i da će na kraju krajeva rešiti rezultat pregovora. - Sa čim da idem u Ženevu, kad antisrpsko raspoloženje dominira u odnosu prema Bosni i Hercegovini, Jugoslaviji i naročito prema meni? - Eto, to treba pokolebati - primetio sam. - A s čim da idete? U svojim govorima često ste pominjali ispravne ideje koje mogu da trasiraju put prema miru, ali ste ih iznosili na mnogim mestima. Čak i ako izaberete i objedinite te već izrečene ideje u jedan isti stav, dobićete jedinsten stav koji će, u to sam siguran, doprineti prihvatanju plana Vensa i Ovena. - Ali, protiv tog plana su muslimani. - Utoliko je više potrebno da srpska strana podrži plan. Prvo, kod označavanja na mapi deset zasebnih oblasti Bosne i Hercegovine, Srbima će, prema tom planu pripasti više od polovine teritorije. Drugo, zašto Srbi treba da stanu u isti red sa onima koji žele da torpeduju projekat koji podržava praktično cela svetska zajednica? Uz postojeći odnos prema Srbima, svi će reći da su ga onemogućili upravo oni, a ne neko drugi. Dalje se vodio razgovor o planovima "Velike Srbije". Podvukao sam da su oni u sadašnjim uslovima apsolutno neostvarivi, čak i po cenu velike krvi. Milošević se složio s tim.

PODRŠKA KREMLJA

REKAO sam Miloševiću: sviđalo se to nekom ili ne, ali takva je realnost - da je on ključna ličnost i da od njega umnogome zavisi razvoj događaja na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, a sada naročito u Bosni i Hercegovini. Ipak, takva realnost mora da bude sa predznakom "plus". Drugim rečima, svi treba potpuno jasno da shvate kako je Milošević ključna ličnost mirnog rešenja krize. Naravno, nismo zaobišli odnose između naše dve zemlje. Govoreći o čvrstim temeljima, primetio sam da Rusija ne može automatski da sledi nekoga - neophodno je da to naši partneri, ma koliko da smo bliski, imaju u vidu. Razgovor, čije sam osnovne elemente izložio, nije naravno, bio prvi razgovor ruskog predstavnika s Miloševićem. S njim se odvijao intenzivni dijalog na nivou rukovodstva Ministarstva inostranih poslova. Ipak je očigledno da je njegov susret sa direktorom Spoljne obaveštajne službe bio od značaja. Milošević je odlučio da ide u Ženevu.

To je imalo odlučujuću ulogu. Radovan Karadžić, šef srpske delegacije, upravo je odbacio predložene principe ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine. Zbog toga je praktično bio blokiran prelazak na razmatranje pitanja teritorijalnog razgraničenja. Situacija se drastično promenila dolaskom Miloševića u Ženevu. Srpska delegacija je prihvatila plan ustavnog uređenja nezavisne Bosne i Hercegovine, razrađen u Ujedinjenim nacijama i Evropskoj zajednici, uz uslov da ga odobri parlament bosanskih Srba. Milošević je u intervjuu beogradskoj televiziji ocenio postignute dogovore kao "veoma važan i neophodan korak na putu prema miru". On je posebno izdvojio dva principa u projektu budućeg ustavnog uređenja Bosne i Hercegovine: priznavanje ravnopravnosti tri naroda i rešavanje svih važnih pitanja putem konsenzusa. Četrnaestog januara predstavniku Spoljne obaveštajne službe u Beogradu bilo je naloženo da Miloševiću prenese kako je predsednik Rusije pozitivno reagovao na njegov stav o rešavanju bosanskog problema i dao direktivu našim službama i institucijama da preduzmu niz mera čiji je cilj da neke zemlje Zapada, kao i neke muslimanske zemlje, napuste negativna odnos prema Beogradu. To bi doprinelo napretku i kompromisnom rešenju krize u Bosni i Hercegovini.

NEODGOVORAN ČIN

SLEDEĆEG dana Milošević je preko predstavnika naše obaveštajne službe poslao poruku u Moskvu, u kojoj se govorilo o potpunoj identičnosti njegovih pogleda i stava ruskog rukovodstva, kao i zahvalnost za ideje koje su mu prenete, "čiji je značaj i vrednost potvrdio dalji tok događaja". "Srpsko rukovodstvo" pisalo je u poruci, "zainteresovano je za najskorije susrete sa rukovodstvom Ruske Federacije, na svim nivoima koji su prihvatljivi za naše prijatelje u Moskvi". Karakteristično je da je Milošević sačuvao svoj stav, bez obzira na to što su hrvatske oružane snage počele aktivno da deluju u Srpskoj krajini. On se nije odrekao svoje podrške Vens Ovenovom planu ni kad je krajem aprila parlament bosanskih Srba taj plan odbacio i odlučio da se sprovede referendum o konačnoj odluci. Vlada Srbije je, nazvavši ovu odluku "neodgovornim činom" objavila obustavljanje glavnih oblika ekonomske pomoći bosanskim Srbima. Mislim da je podršci ove linije, koja je služila mirnom izlasku iz krize u BiH u interesu sva tri entiteta, doprineo i drugi zatvoreni sastanak sa predsednikom Miloševićem u Beogradu marta 1993. godine. Ostale otvorene susrete s njim, koje sam imao u svojstvu ministra inostranih poslova, opisaću u sledećem delu knjige. Rezimirajući, želeo bih da kažem sledeće. Rusija je uvek težila da iskoristi svoj uticaj na Beograd za prestanak krvoprolića i uspostavljanje mira. U svojim kontaktima na Zapadu mi smo stalno podvlačili mogućnost konstruktivnog dogovora s Beogradom o mirnom rešavanju sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. Nažalost, naš savet i preporuke zapadni partneri nisu uvek prihvatali. Očigledno, potcenili su i pozitivan doprinos Miloševića u razradi Dejtonskog sporazuma, koji je stavio tačku na krvave sukobe u BiH. Ne bih želeo da se stvori utisak kao da su Rusija i Milošević bili jedinstvena celina. Imali smo razloge da mu iznesemo i svoje primedbe, ponekad veoma ozbiljne, povodom pojedinih njegovih akcija, što smo i činili. A ni on nije uvek bi zadovoljan stavom Rusije. Ali, glavno je bilo to da se, ukoliko želimo, stabilnost na Balkanu, ne sme prilaziti sa predubeđenjem prema pojedinim narodima, niti prema njihovim rukovodiocima.

Krvavi udar Alijanse

PONOVO sam čitao prethodno poglavlje o teškim i dugotrajnim pregovorima, koji su na kraju doveli do potpisivanja Osnovnog akta i mislio: Vredi li da ga unesem u knjigu? Jer od onog trenutka odigrali su se događaji bez presedana. NATO je izvršio višednevno bombardovanje Jugoslavije. Prvi put u istoriji Severnoatlantska alijansa upotrebila je silu ne za odbranu svojih saveznika, radi čega je, kako se stalno tvrdilo i bila stvorena. Prvi put je iskorišćena ratna mašinerija van granica savezničkih država. Prvi put je NATO upotrebio vojnu silu bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a nisu raketirani i bombardovani samo vojni, nego i civilni objekti. Takva "neprobirljivost", koja je podsećala na praksu Drugog svetskog rata, služila je jednom cilju - da zaplaši Jugoslaviju i primora je na kapitulaciju. I sve to skupa predstavljano je kao neophodnost u okolnostima "etničkog čišćenja" koje je Milošević sprovodio na Kosovu. Nemam nameru da opravdavam antialbanske akcije u toj jugoslovenskoj pokrajini. Štaviše, ruski predstavnici, uključujući i mene, više puta su ukazivali predsedniku Jugoslavije na neophodnost davanja široke autonomije Kosovu. Našim apelima nije poklonjena pažnja.

"MIROVNA" OPERACIJA

NO, ipak: približno dve godine, ili godinu i po pre toga, upravo su zvanični američki predstavnici tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova smatrali terorističkom organizacijom. Samo tokom prve dve nedelje NATO bombardovanja, najmanje sedam puta više Kosovara je izbeglo, nego za sve vreme "etničkog čišćenja" koje je, kako se objašnjavalo, dovelo do bombardovanja. Nakon početka "mirovne" operacije, Kosovo počinju da napuštaju, spasavajući se od terorista, desetine hiljada Srba. Bombardovanje Jugoslavije nanelo je najozbiljniji udarac odnosima Rusije i NATO. Možda bi u takvim okolnostima trebalo uzeti za grešku one ogromne napore koje smo preduzimali radi postizanja konstruktivnog uzajamnog razumevanja sa Severnoatlantskim paktom? Jednoznačno odgovaram na takvo pitanje negativno. Pre svega, zbog toga što je krvava operacija NATO prekinuta zahvaljujući, u odlučujućoj meri, ulozi koju je odigrala Rusija. Smem da tvrdim da Rusija ne bi mogla s takvom snagom i tako efikasno da se potvrdi na mirovnom planu, da u istoriji njene diplomatije nisu postojali iscrpljujući i, konačno, potpuno opravdani pregovori u cilju izrade i potpisivanja Osnovnog akta. Mogućnost za kompromis Rusije i NATO, dokazane potpisivanjem akta, nesumnjivo su povećale broj onih koji su operaciju NATO protiv Jugoslavije smatrali grubom greškom. A neminovnost perspektiva naglog pogoršanja odnosa sa Rusijom, posebno prekid aktivnosti Saveta za stalnu saradnju, doprinela je, kako se čini, obuzdavanju eskalacije vojnih akcija i sprečila kopnenu operaciju NATO protiv Jugoslavije. Napokon, ne treba zaboraviti da su događaji oko Jugoslavije ona "polazna tačka" koja će odrediti razvoj međunarodne situacije, u svakom slučaju u prvoj deceniji 21. veka, prema jednom od dva scenarija. Scenario 1. Ma kako tumačili rezultate vojne operacije NATO protiv Jugoslavije, evropske države članice NATO, a za njima i Amerikanci, shvatiće da se samo na osnovu odluke Ujedinjenih nacija i njenog Saveta bezbednosti mogu preduzimati oružane akcije. U NATO će se dešavati pozitivne promene koje će se odraziti, između ostalog, na jačanje evropskog elementa i veza s regionalnim organizacijama, pogotovo sa OEBS.

POTISKIVANJE UN

NASTAVIĆE se proces smanjenja nuklearnog naoružanja. Posle ruskog ratifikovanja Sporazuma SALT-2, biće potpisan Sporazum SALT-3, koji će znatno smanjiti broj bojevih glava u Sjedinjenim Državama i Rusiji. Približiće se granica kada će se smanjenju nuklearnog naoružanja priključiti Engleska, Francuska i Kina. Biće stvoreni povoljni uslovi za uključivanje tzv. nezvaničnih nuklearnih država u Ugovor o neširenju nuklearnog oružja i Ugovor o opštem prekidu nuklearnih proba. Svetska zajednica ujediniće napore za regulisanje sukoba i izgradiće snažnu branu ekstremizmu u svim njegovim oblicima - terorizmu, organizovanom kriminalu i narko-biznisu. Ali, postoji i drugi scenario i bilo bi netačno i opasno da zatvaramo oči pred takvom mogućnošću.

Scenario 2. Nakon jugoslovenskih događaja, Vašington više računa na "natocentrizam". Sa manjim ili većim pristankom evropskih članica NATO, ova organizacija potiskuje Ujedinjene nacije ili ih neutrališe kao najvažniji mehanizam u sistemu međunarodnih odnosa, koji se u svojim aktivnostima oslanja na univerzalne principe međunarodnog prava. Kao rezultat američke izgradnje protivraketne odbrane zemlje, a to direktno krši odredbe Sporazuma o protivraketnoj odbrani, biće usporen ili zaustavljen proces smanjenja ofanzivnog nuklearnog naoružanja. Biće veoma otežano vraćanje na plodan pregovarački proces u toj oblasti.

Ne raspolažući dovoljnim finansijsko-ekonomskim mogućnostima, i u okolnostima međunarodne neizvesnosti, Rusija će povećavati borbenu sposobnost, delujući asimetrično. Opšta nepovoljna situacija odraziće se na političku situaciju u zemlji, otežaće demokratizaciju i reforme, doprineće izolacionističkim tendencijama, suprotnim interesima Rusa i svetske zajednice u celini. Biće usporeni procesi demokratizacije u Kini, Indiji i drugim zemljama, i ispoljena težnja ka zajedničkoj odbrani od nove uloge NATO zbog natovskih pretenzija na mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja. Sasvim je prirodno da se Rusija borila i da će se boriti za to da se događaji razvijaju po prvom scenariju. A u okvir takve borbe organski spadaju i pregovori radi zaključivanja Osnovnog akta o kojima sam detaljno pisao. Kosovo na nišanu.

GODINE 1996. rekao sam predsedniku Slobodanu Miloševiću: "Obratite pažnju na Kosovo, tamo nastaje eksplozivna situacija koja će teško biti prevladana." Uveren sam da nisam bio usamljen u takvom zaključku. Mnogi su upozoravali predsednika Srbije na potencijalnu kosovsku opasnost. On nije primećivao tu opasnost ili je, jednostavno, prelazio preko upozorenja. Možda se Miloševiću donekle zavrtelo u glavi od tadašnjeg koketiranja Amerikanaca koji su shvatali da bez njega niko ne bi mogao da na svet donese Dejtonski sporazum koji je označio kraj rata u Bosni i Hercegovini. Milošević je lako mogao da vidi u sebi svemogućeg političara i iz tog razloga što, praktično, niko u Srbiji i u celoj Jugoslaviji nije mogao da mu se suprotstavi. Rečju, Kosovo ga tada nije puno brinulo. Međutim, zaoštravalo se stanje stvari na Kosovu. Na početku malo istorije. Kada se početkom devedesetih godina, odvajanjem Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Bosne i Hercegovine, prepolovila posleratna Jugoslavija, svetska zajednica, uključujući, nažalost, i Rusiju, nekako odmah je, bez posebnog naprezanja i strahovanja za budućnost, ne samo priznala, nego i sve to pozdravila. Međutim, nož podele raskomadao je narode. Međuetnička razdrobljenost postala je razlog za krvave sukobe.

ZAJEDNIČKI KORENI

IZUZETNO oštro se to ispoljilo u vojnim akcijama velikih razmera između Srba i Hrvata i početkom rata između Srba, Hrvata i Bošnjaka u Bosni i Hercegovini, jer te tri narodnosti, čak ne znam da li je ispravno tako ih nazivati, imaju praktično zajednički jezik, zajedničke etničke korene. Na početku ih je delila samo vera: Srbi su pravoslavci, Hrvati katolici, Bošnjaci muslimani. Nakon razgraničenja, verske razlike su opet uticale na način života. Ali koliko žestoke oblike je poprimio rat među njima, koliko je nezaceljivih rana izazvao, koliko veliki broj ljudi je napustio svoja rodna ognjišta, koliko je uništeno ljudskih sudbina! Uz ogromne napore, uspelo je pomiriti strane u Bosni. Na osnovu Dejtonskog sporazuma i akcijom međunarodnih snaga, u koje je ušla i ruska brigada, uspelo je očuvati prekid vatre, pokrenuti stvari u pravcu izbora za organe vlasti i započeti stvaranje struktura vlasti u Republici Srpskoj i u hrvatsko-muslimanskoj Federaciji Bosni i Hercegovini, kao i na nivou zajedničke državne tvorevine u Bosni. Daleko je još bilo do kraja tog procesa, kao i do povratka izbeglica. Ali, postupno, situacija je počela da se stabilizuje. Postupno, mada polako, dolazi do normalizacije odnosa između Beograda i Zagreba, Beograda i Ljubljane. No, na Kosovu se situacija razvijala drugačije. Sukob je prvo tinjao, zatim planuo. Još u vreme Josipa Broza Tita, Kosovo je, s većinskim albanskim stanovništvom, bilo u sastavu Jugoslavije. Istovremeno, po Ustavu Jugoslavije iz 1974. godine, Autonomna Pokrajina Kosovo imala je široka prava - direktnu zastupljenost u rukovodećim strukturama jugoslovenske federacije, pravo veta na promenu saveznog Ustava i druga prava, imala je sopstveni parlament, vladu i Ustavni sud. Posle komadanja Jugoslavije, stvari su se brzo razvijale i na Kosovu.

CENTAR SRPSKE DUHOVNOSTI

JULA 1990. pokrajinska skupština donosi tzv. Ustavnu deklaraciju kojom je Kosovo proglašeno ravnopravnim subjektom nove jugoslovenske federacije. Međutim, istog tog jula 1990. Skupština Srbije, koja počinje da igra glavnu ulogu u novoj Jugoslaviji, donosi specijalne zakone kojima ukida kosovski parlament i vladu. Na Kosovu je uveden tzv. režim posebne uprave. Rukovođenje pokrajinom prelazi u ruke Posebne direkcije na čelu s potpredsednikom Vlade Srbije. Događaji su dalje tekli nekako uporedo. Septembra 1990. novi Ustav Srbije znatno smanjuje prava pokrajine, ali zadržava njen autonomni status. Kao odgovor na to, tzv. skupština Kosova, formirana 1990. godine od Albanaca iz pokrajine, prihvata deklaraciju o nezavisnosti, kao i Ustav samoproglašene "Republike Kosovo". Maja 1992. održani su "izbori za predsednika" i "parlament" tzv. Republike Kosova. "Predsednik" je postao Ibrahim Rugova, lider Demokratskog saveza Kosova, vodeće partije kosovskih Albanaca. Nastupilo je, praktično, dvovlašće u Pokrajini Kosovo i Metohija, koju Srbi smatraju istorijskim centrom svoje državnosti i duhovnosti (još u 12. veku tamo su izgrađeni najstariji srpski manastiri) i tvrde, ne bez osnova, da su Albanci većinsko stanovništvo postali zbog nasilnih akcija, prvo tokom petovekovne turske vladavine, a zatim tokom Drugog svetskog rata.

SLUŽBENO U TIRANI

BEOGRAD je priznavao svoje strukture vlasti. Priština je odbijala da im se potčinjava i stvarala je svoje organe vlasti. Ali Rugova se držao umerene linije. Albanski ekstremizam još je bio u začecima. Jugoslovenska ili, tačnije, srpska policija kontrolisala je, u suštini, situaciju, dok je Milošević, kako je već istaknuto, odbacivao upozorenja o mogućoj eskalaciji. No, u susedstvu je Albanija, i Albance sa Kosova i Albance u toj susednoj zemlji deli samo državna granica koja uopšte nije svugde bila "zaključana". Kada sam 1957. kao novinar "Moskovskog radija" (ne znam iz kojih razloga su upravo mene, glavnog urednika emisija za arapske zemlje, poslali na taj službeni put, možda je neko pomislio kako je Albanija jedna od tih zemalja) bio u pratnji Nikite Hruščova u Tirani, pokazali su nam Staljinov spomenik i objasnili da ga Albanci poštuju, jer je on spasao nezavisnost Albanije od Titovih nasrtaja.

Tito je stvarno pripremao pripajanje Albanije Kosovu, a ultimativno Staljinovo upozorenje zaustavilo je planiranu operaciju. Sada su neki iznosili planove o Velikoj Albaniji, ali u obrnutoj varijanti - pripajanjem Kosova Albaniji. U prvoj polovini devedesetih godina takvih, uglavnom, nije bivalo puno. Rugova, na primer, na početku nije razmišljao o odvajanju od Jugoslavije, kamoli o pripajanju Albaniji. Stvar je u tome što je standard na Kosovu bio znatno veći nego u susednoj državi. Međutim, nepostojanje želje Beograda da se ozbiljno pozabavi kosovskim problemom, verovanje da će se sve samo od sebe srediti, objektivno je jačalo pozicije albanskih separatista koji su protiv srpskih vlasti i policije počeli da koriste terorističke metode. Uzgred, u prvo vreme, o tome sam već pisao, Amerikanci su tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) smatrali terorističkom organizacijom. Članak je u formi feljtona objavljivan u "Večernjim novostima" tokom oktobra 2002. godine

Rusija i NATO agresija na SRJ

II deo

POLAKO se menjao odnos Zapada prema događajima na Kosovu. U početku je ulogu prve violine igrala Nemačka, koja je stvarno bila zabrinuta zbog naglog porasta broja albanskih emigranata, među njima i onih sa Kosova, gde je sve češće dolazilo do oružanih sukoba, i pošto su se albanski gerilci pritajili u svojim selima, počelo je da strada i civilno stanovništvo. Nisu baš razumno delovali ni srpski policajci koji su u mnogim slučajevima "pročešljavali teren". U međuvremenu, krajnje se uzburkala i situacija u samoj Albaniji, pa su u talasima krenuli dobrovoljci i naoružanje kao pomoć "braći" na Kosovu. Metamorfozu su doživeli i stavovi Tirane. Na zasednju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku imao sam susrete s albanskim ministrom inostranih poslova koji je, odgovarajući na moje pitanje, odlučno rekao kako njegova zemlja mogućnosti za rešenje kosovskog problema vidi samo u okvirima i granicama Jugoslavije. Ubrzo su albanski lideri napustili takav stav, čak uprkos tome što se Amerikanci i jedna evropska zemlja nisu izjasnile, barem ne otvoreno, za odvajanje Kosova od Jugoslavije. Već tokom raspada prethodne Jugoslavije i u jeku ratnih akcija na njenoj teritoriji, formirana je tzv. Kontakt-grupa, u koju su ušle Rusija, Sjedinjene Države i niz vodećih evropskih zemalja. U okviru 52. zasedanja Generalne skupštine UN 24. septembra 1997. godine održan je ministarski sastanak te grupe, kom sam i ja prisustvovao.

NAPAD OVK NA POLICIJU

NA tom sastanku je Klaus Kinkel prvi put predložio da se prihvati posebna izjava o Kosovu. Poradili smo na tekstu. Konačno je tekst dobio prilično objektivan karakter. Jednoglasno je prihvaćena izjava u kojoj je izražena zabrinutost zbog mogućeg razvoja događaja koja je pozivala na pomirenje i sadržavala apel Beogradu, koji je snosio odgovornost za bezbednost u pokrajini. Glasali smo za tu rezoluciju, pošto je ista polazila od toga da je kosovski poblem unutrašnje pitanje Jugoslavije i izražavala samo zabrinutost zbog nerešene situacije. Svoj stav koji se, uglavnom, sastoji od tri elementa, Rusija je dosledno zastupala tokom cele kosovske krize: prvo, Kosovo je unutrašnja stvar Jugoslavije; drugo, ne može biti govoro o izlasku pokrajine iz Jugoslavije; treće, neophodna je obustava neprijateljskih dejstava i početak pregovora o statusu Kosova unutar Jugoslavije. Ista tačka gledišta izražena je u završnom dokumentu Saveta za realizaciju mirovnog soprazuma za BiH, usvojenom na sastanku održanom 9. i 10. decembra 1997. godine u Bonu. Zbog zabrinutosti povodom povećanja etničke zategnutosti na Kosovu, Savet je pozvao dve strane da se uzdrže od akcija koje bi mogle da povećaju postojeće teškoće i da ulože sve napore za postizanje obostrano prihvatljivog rešenja na osnovu odgovornog dijaloga. Krajem februara 1998. godine, naglo je pogoršana situacija u Pokrajini. Povod za to bio je napad grupe terorista iz redova tzv. OVK na patrolu srpske policije. Ta akcija, kao i uzvratna dejstva specijalnih policijskih snaga, izazvali su ljudske žrtve na obe strane. Od tog trenutka na Kosovu ne prestaju sukobi različitog intenziteta.

RAZGOVORI U "ČETIRI OKA"

U TIM okolnostima održan je 9. marta 1998. u Londonu sastanak Kontakt-grupe. Sjedinjene Države, Velika Britanija i mnoge druge evropske zemlje iznele su predlog o uvođenju ekonomskih i drugih sankcija protiv Jugoslavije. Na sednici i u kuloarima vođena je otvorena razmena mišljenja. Ubeđivao sam svoje kolege da odustanu od radikalnog postavljanja pitanja prema Beogradu. U tome smo videli obnavljanje pokušaja da se Milošević "ponizi" ili skloni. Rusija je izdvojila poseban stav prema nizu neprihvatljivih momenata i prihvatila je samo one odredbe koje su predviđale vremenska ograničenja za isporuke Jugoslaviji oružja i tehničkih sredstava vojne namene, polazeći od toga da će ograničenjima biti obuhvaćena i teritorija Kosova na koju se iz raznih zemalja slivalo oružje za albanske gerilce. Bilo je apsolutno neophodno ubediti Zapadnjake da nepromišljenim akcijama ne zaoštravaju situaciju na Kosovu, ali to, očigledno, nije bilo dovoljno. Sastao sam se s Miloševićem u Beogradu 17. marta, u okviru radne posete u četiri bivše jugoslovenske republike. Bio je to vruć razgovor u "četiri oka". Markarjan se, zajedno s drugima, nalazio u susednoj prostoriji i kasnije mi je rekao da je jedan pomoćnik jugoslovenskog predsednika prišao vratima i pokušao da ih bolje zatvori kada smo počeli da govorimo povisivši ton. Ubeđivao sam Miloševića da pokrene inicijativu u pogledu autonomnog statusa Kosova, da povuče vojne jedinice na lokacije redovnog razmeštaja, da na sebe preuzme odgovornost za početak pregovora s Rugovom i to javno saopšti, kao i da dozvoli dolazak posmatračke grupe OEBS na Kosovo.

SLOBA PROTIV GONZALESA

MILOŠEVIĆ se prepirao i nije se saglašavao da grupu predvodi bivši španski premijer Felipe Gonzales koji je pre toga već bio u Jugoslaviji kao emisar OEBS kada se zaoštrila situacija između Miloševićevog rukovodstva i opozicije. Glavni Miloševićev argument protiv Gonzalesa sastojao se u tome što je, nakon boravka u Jugoslaviji od samo nekoliko dana, Gonzales podneo OEBS izveštaj o stanju u više od dvadeset gradova. No, on je bio zajedno s timom i to sam pokušao da objasnim jugoslovenskom predsedniku. Uz to, Gonzales je bio objektivan. U ovom slučaju dokazi nisu pomagali, ali me je ohrabrivalo da je Milošević sve vreme pravio zabeleške. Na večeri, koju je u našu čast priredio tek izabrani predsednik Srbije Milan Milutinović (pre toga je bio ministar inostranih poslova i imali smo česte susrete, tako da su postojali svi uslovi za otvoren razgovor), Milutinović je priznao kako je srpsko rukovodstvo "potrošilo vreme" i ako je sve trebalo ranije raditi. On je došao na mesto Miloševića, izabranog za predsednika Jugoslavije, koji je na novi položaj preneo i svu moć kojom je raspolagao. Milutinović nam je rekao i kako je Milošević prihvatio naše predloge. Međutim, saopštenje o namerama da se započnu pregovori s albanskom stranom ujutro je objavljeno sa ptpisom MIlana Milutinović. Milošević kao da je ostao po strani, naznačivši svoje učešće time što je u pregovaračku delegaciju bio uključen potpredsednik Savezne vlade. Uprkos tome što mnoge naše ideje nisu izražene u Milutinovićevoj izjavi, bili smo zadovoljni rezultatima jer je Beograd učinio korak napred. Mada se zategnutost na Kosovu donekle smanjila, naši zapadni partneri u Kontakt-grupi zahtevali su da se pojača pritisak na Beograd. Pri tome su nam govorili kako ne žele da se na Kosovu "ponovi Bosna" u kojoj krvavi događaji nisu sprečeni "zbog pasivnosti svetske zajednice" koja je tek kasnije odigrala svoju ulogu.

Zapad protiv Srba

ISTOVREMENO su započele paralelne misije - američka na čelu s Ričardom Holbrukom i Robertom Gelbardom i ruska na čelu sa Nikolajem Afanasjevskim. Paralelna "šatl" putovanja u Beograd i Prištinu, ali uz dosta tesnu saradnju, donela su plodove. Milošević i Rugova dogovorili su se 15. maja u Beogradu da pregovore o političkom rešenju kosovskog problema započnu delegacije predstavnika srpskog i jugoslovenskog rukovodstva i albanske zajednice na Kosovu. Na sastanku Kontakt-grupe u Birmingemu 16. maja saopštena je namera zapadnih zemalja da suspenduju ostvarivanje prethodne odluke o ekonomskim sankcijama prema Jugoslaviji i Srbiji. U Prištini je 22. maja održan prvi radni sastanak delegacija dve strane. Ali tačno kroz nedelju dana situacija na Kosovu je ponovo eksplodirala. Ne postoji nikakva sumnja da su eksploziju izazvali albanski gerilci iz tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, koji su pokušali da na nekoliko mesta preseku putni pravac Peć - Dečani - Đakovica i uspostave kontrolu u delu uz granicu sa Albanijom. Kao odgovor na to, Srbi su preduzeli policijsku operaciju širokih razmera na području zapadnog Kosova. Bilo je žrtava među Albancima i među Srbima, uključujući civilna lica. Znatno se povećao broj raseljenih lica i izbeglica u Albaniju. Lideri kosovskih Albanaca odbili su dalje učešće u pregovorima.

OPASAN SCENARIO

KAO i u prethodna vremena, televizijske stanice zapadnih zemalja emitovale su snimke srušenih kuća i nesrećnih izbeglica. Javnost je nedvomisleno usmeravana protiv Srba. Takvo raspoloženje predodredilo je činjenicu da je u Luksemburgu 8. juna Savet ministara Evropske unije anulirao prethodnu odluku o suspenziji embarga na strana ulaganja u Srbiju, a krajem juna doneo odluku o zabrani letova jugoslovenskih avioprevoznika u zemlje Unije. Ministri inostranih poslova zemalja članica Kontakt-grupe doputovali su na sastanak u London 12. juna. Beogradu je predočen niz zahteva - da obustavi sve akcije snaga bezbednosti protiv civilnog stanovništva, da omogući ostvarivanje efikasnog i stalnog monitoringa na Kosovu, da u saradnji sa Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) i Međunarodnim komitetom Crvenog krsta (MKCK) doprinese povratku izbeglica i raseljenih lica, da humanitarnim organizacijama i humanitaroj pomoći obezbedi slobodan i neometan pristup Kosovu, kao i da postigne napredak u dijalogu sa rukovodstvom kosovskih Albanaca.

Istaknut je značaj započinjanja misije specijalnog predstavnika aktuelnog predsednika OEBS radi uspostavljanja dijaloga o celom spektru odnosa Jugoslavija - OEBS, uključujući povratak stalne misije te organizacije. Upravo u to vreme naglasak u ruskom stavu stavljen je na to da se ne dozvoli primena sile NATO protiv Jugoslavije. Opasnost takvog scenarija bila je sve uočljivija, mada smo shvatili da ga nije moguće baš lako ostvariti. Kolebale su se mnoge evropske države, među njima i članice NATO. Mnogima uopšte nije bilo jasno kako, protiv koga i sa kakvim rezultatom primeniti silu? Gađati Kosovo iz vazduha? Izvršiti desant? Činilo se da nije baš bilo mnogo onih koji su želeli da idu na neizbežne gubitke (u slučaju kopnene operacije). Neki evropski političari nisu mogli da se ne zamisle nad tim da bi korišćenje natovske sile moglo da ojača pozicije onih koji su maštali o Velikoj Albaniji, u čijem sastavu vide ne samo Kosovo i Sanxak, nego i muslimanski deo Bosne i albanski deo Makedonije. Ranije sam rekao Olbrajtovoj: "Rusija je prisutna na Balkanu mnogo godina. Ako Amerikanci žele da Balkanu nametnu svoje preporuke ne savetujući se sa nama, ili da na svoj način rešavaju tamošnje sukobe, onda bi se to moglo uporediti sa tim, kao kada bismo mi, na primer, preduzimali nekakve napore u pogledu, recimo, Meksika, ne uzimajući u obzir ili potpuno ignorišući iskustva Sjedinjenih Država."

POZIV JELJCINA

U TRENUTKU usijanja strasti, Jeljcin je uputio poruku Miloševiću i hitno ga pozvao u Moskvu. Susret dva predsednika održan je u Kremlju 16. juna 1998. godine. Na kraju posete, prihvaćena je Zajednička izjava, čiji su tekst odmah u Kremlju pripremili Milošević sa saradnicima i ruski ministri inostranih poslova i odbrane sa saradnicima. Postigli smo da jugoslovenska strana potvrdi spremnost da nastavi pregovore po svim pitanjima, uključujući i oblik autonomije za Pokrajinu, da ne pokreće represivne akcije protiv civilnog stanovništva, da u cilju uspostavljanja poverenja obezbedi slobodu kretanja na celoj teritoriji Kosova, da humanitarnim organizacijama, uključujući Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) i Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), garantuje nesmetan pristup Pokrajini, da diplomatskim predstavnicima stranih država akreditovanim u Jugoslaviji, kao i međunarodnim organizacijama, ne ograničava mogućnost za upoznavanje sa situacijom.

Takođe je istaknuta neophodnost slobodnog povratka svih izbeglica i raseljenih lica na osnovu programa usaglašenih sa UNHCR i MKCK. Najbolnije je bilo pitanje povlačenja specijalnih jugoslovenskih jedinica sa Kosova. Na naše uporne molbe Milošević je odgovarao: "Shvatite da bi, bez obustave intenzivnih dejstava "Oslobodilačke vojske Kosova", i sama najava povlačenja izazvala novi talas, ovog puta srpskih izbeglica sa Kosmeta." Konačno smo se zaustavili na sledećoj formulaciji: u mere obustave terorističkih aktivnosti, bezbednosne snage smanjivaće svoje prisustvo izvan punktova stalnog lociranja. Takođe je potvrđena spremnost Jugoslavije da počne pregovore sa OEBS o prihvatanju misije na Kosovu, istovremeno sa obnavljanjem članstva Jugoslavije u toj organizaciji. To je bio značajan prodor. Svi objektivni posmatrači došli su do zaključka da je Rusija diplomatskim sredstvima uklonila perspektivu primene sile protiv Beograda. Međutim, još dugo je postojala opasnost udara i često su čak veštački izazivane dramatične situacije, koje su, navodno, primoravale NATO da povećava nivo borbene gotovosti. Glavni argument nije bio stvarni razvoj situacije na Kosovu, već Miloševićevo odbijanje da povuče specijalne jedinice.

PROCENA ŠEFA CIA

PREMA mojoj analizi, ne može se reći kako se približavamo "kraju igre" kazao je šef CIA Vulsi. Pretpostavljam da, ukoliko sporazum o BiH i bude postignut, mala je verovatnoća da će ga tamo poštovati. Čini mi se da će i Srbi i Hrvati najverovatnije ići na ujedinjenje sa svojim državama. I mada Muslimani žele da očuvaju federativni sistem, mala je verovatnoća da će to uspeti. Oni će nastupati protiv Srba i Hrvata, tako da će dinamika sukoba ostati ista. Pitanje o vojnoj intervenciji sve vreme biće aktuelno i moguće je da će biti sve složenije i složenije suprotstaviti mu se. Tokom rada u obaveštajnoj službi imao sam tajna ili polutajna putovanja u inostranstvo. Ta putovanja doprinosila su rešavanju najozbiljnijih problema. Ne mogu o svemu da pričam u ovoj knjizi. Ali najveći utisak s tih putovanja na mene su ostavili susreti sa istaknutim ljudima. Sa mnogima od njih sam se sprijateljio.

Simpatije prema OVK

AMERIKANCI i neke druge članice Kontakt-grupe ispoljavali su očiglednu neujednačenost u svom odnosu prema stranama u kosovskom sukobu. Albanske teroriste počeli su da prikazuju maltene kao borce za pravdu. Albanski separatizam podgrevali su u velikoj meri i uporni pokušaji da se u dokumentima Kontakt-grupe izbegne pominjanje neophodnosti rešavanja kosovskog problema u okviru Srbije. S posebnom žustrinom na tome su insistirali američki predstavnici, tako da se kod nas pojavila sumnja da stvari idu u pravcu "prelaznog" rešenja, tj. da se Kosovo, pored Srbije i Crne Gore, pretvori u treću republiku u sastavu Jugoslavije. Zapravo, u to vreme mi smo već raspolagali informacijama o koketiranju američkih političara s crnogorskim rukovodstvom, čemu je u određenom pogledu, a to treba objektivno kazati, doprinosila nepromišljena politika Beograda prema ovoj maloj republici (karakteristično je da su beogradska sredstva informisanja potpuno prećutala da je na sastanak sa mnom u Beograd došao i predsednik Crne Gore, koji dugo nije bio u saveznoj prestonici).

SAVET KLAUSU KINKELU

U SVAKOM slučaju, pojavila se sumnja kako zapadni partneri gledaju na kosovski problem kroz prizmu mogućeg defnitivnog raspada Jugoslavije uz naglo slabljenje Srbije. S tim u vezi, značajno je napomenuti da je i u Bosni mnogo toga činjeno kako ne bi došlo do pomirenja između dve strukture vlasti u Republici Srpskoj - u Banjaluci i na Palama. U to vreme sastanci Kontakt-grupe ređali su se jedan za drugim. Odlučili smo da najaktivnije učestvujemo, kako ne bismo dopustili rešenja koja destabilizuju ukupnu situaciju. U Bonu je 25. marta održan sastanak Kontakt-grupe na nivou ministara inostranih poslova. Bio je to buran sastanak. Medlin Olbrajt oštro je insistirala na eskalaciji zahteva i mera prema Beogradu, i teško smo je mogli uveriti u pogrešnost takve linije. U trenutku je došlo čak i do kulminacije kada sam rekao: "Potpišite šta god želite, ali Rusija će glasno reći da smo protiv toga i da izlazimo iz Kontakt-grupe." "Domaćin" našeg sastanka Klaus Kinkel prekinuo je sednicu i zamolio me da odemo do njegovog kabineta. Razgovarali smo na engleskom, bez prevodioca.

- Hajde da usaglasimo prihvatljive formulacije - rekao je Kinkel. Zajedno smo to i uradili. Kinkel je pozvao svog političkog direktora Volfganga Išingera, veoma razboritu i dobronamernu ličnost, i naložio mu da te formulacije "ispegla" s ostalim učesnicima sastanka. Dok smo sedeli u Kinkelovom kabinetu, napolju su kuljale strasti: albanska zajednica organizovala je demonstracije, uzvikivali su antisrpske parole i zahtevali kolektivni pohod na Beograd. - Vidiš - rekao je Kinkel - pod kakvim pritiskom moramo da živimo. - Želim da te posavetujem - odgovorio sam. - Objavi kako si izdao naredbu da se popišu imena svih demonstranata, samo im kaži to preko ozvučenja, videćeš da će se gužva ne samo prorediti nego i nestati. Jer ti ljudi se plaše, više od svega, da će morati da se vrate nazad, u Jugoslaviju ili u Albaniju. Zar stvarno misliš da će se albanske izbeglice vratiti iz Nemačke, čak u slučaju najvišeg statusa Kosova, ili čak hipotetičke nezavisnosti te pokrajine? Zar stvarno misliš da su spremni da zamene visok standard u Nemačkoj za "dim domovine koji je sladak i prijatan"?

SANKCIJE – OSTAJU

OSEĆALO se da Kinkel dosta realno procenjuje situaciju, ali približavali su se parlamentarni izbori na kojima je aktivno korišćena karta albanskih izbeglica i ideja o neophodnosti "zavođenja reda na Kosovu, u cilju njihovog povratka kućama". U međuvremenu funkcioneri iz tzv. OVK pripremali su albanske izbeglice da izdvajaju tri odsto od svojih prihoda za izdržavanje njihove vojne organizacije, i mada je Kinkel odlično shvatao da treba preseći te finansijske tokove koji su omogućavali nabavku oružja za gerilce, Klaus je širio ruke: "Teško je to kontrolisati, jer albanske izbeglice žive u izdvojenoj zajednici." Međutim, zahvaljujući pre svega upornom Kinkelovom stavu, u Bonu je prihvaćen dokument u kome je konstatovano da se rešenje kosovskog problema mora zasnivati na očuvanju teritorijalnog integriteta Jugoslavije, poštovanju standarda OEBS, helsinških principa i Povelje UN. Zadržane su sankcije uvedene 9. marta, ali ne više od toga. Savet bezbednosti doneo je 31. marta rezoluciju 1160 o embargu na isporuke oružja Jugoslaviji, uključujući i separatiste na Kosovu, a predviđeno je i stvaranje mehanizma međunarodne kontrole poštovanja te odluke Saveta. Na rimskom sastanku Kontakt-grupe 29. aprila prihvaćen je tzv. paket stabilizacionih mera. Na insistiranje Rusije, u zaključni dokumet unet je stav o osudi terorizma kosovskih Albanaca i odredba o teritorijalnom integritetu država u regionu. Istovremeno smo se izjasnili protiv ekonomskih sankcija protiv Beograda, ali došavši do zaključka kako nećemo moći da se suprotstavimo prihvatanju odgovarajućih odredbi i kako bismo sačuvali očigledan pozitivan naboj drugog dela rezolucije, odlučili smo da taj dokument ne torpedujemo, već da unesemo u nju svoju nesaglasnost sa odlukom o hitnom zamrzavanju novčanih sredstava Srbije i Jugoslavije u inostranstvu, kao i sa zabranom stranih ulaganja. Na naše insistiranje to je i učinjeno, što je ostavilo Rusiji donekle odrešene ruke. Sa istom formulacijom kojom se isticala nesaglasnost Rusije sa zamrzavanjem novčanih sredstava u inostranstvu, i uvođenjem embarga na ulaganja, doneta je još jedna rezolucija o Kosovu u Londonu, 9. maja na ministarskom sastanku Kontakt-grupe (uz učešće ostalih članica "osmorice").

LEP POZIV, ALI...

U PARIZU su održani bilateralni susreti Jeljcina sa šefovima drugih država. Mnogi su čestitali predsedniku Rusije, nagovarali ga da ide u Madrid, gde će, na samitu, NATO objaviti početak pregovora o širenju alijanse. - Ako ti budeš tamo - govorio je Širak - problem širenja alijanse naći će se u drugom planu, dok će u prvom biti otvaranje zasedanja Zajedničkog stalnog saveta Rusija - NATO. Ruski predsednik biće glavna ličnost, kao i u Parizu. U pogledu upornih Klintonovih poziva Jeljcinu da putuje u Madrid - u bilateralnom susretu učestvovali su i ministri inostranih poslova - nisam izdržao, pa sam se uključio u razgovor. - Čini mi se da predsednik ne treba to da radi. Nesumnjivo privlačna ideja da otvori zasedanje Zajedničkog stalnog saveta ne može da pretegne nad drugim elementom - negativnim, za javnost Rusije pogotovo, da se predsednik nalazi u Madridu u vreme kada NATO objavljuje svoje širenje.

Nemci traže silu

NAKON Zajedničke izjave, potpisane u Moskvi, na Kosovu su stvari krenule nabolje, čemu su doprinosile posete diplomata i predstavnika humanitarnih organizacija, akreditovanih u Beogradu, u mnogim delovima pokrajine. Ruski ambasador govorio je kako zapadne kolege, nakon tih poseta, često nisu delile raspoloženje njihovih prestonica u kojima su i dalje dominirale pesimističke i izrazito jednostrane procene. U tim složenim okolnostima, Smolenski trg došao je do sledećih zaključaka: Nastaviti kontakte s Miloševićem, kako bi se podstakao da u punoj meri ispunjava moskovske dogovore - u daljem toku taj deo posla uspešno je obavio ministar Igor Ivanov; Uspostaviti i razvijati dijalog s albanskom stranom, kako bi se doprinelo početku, a zatim i uspehu pregovora; Intenzivirati kontakte s aktuelnim predsednikom OEBS, ministrom inostranih poslova Poljske Bornislavom Gjeremekom, težeći približavanju stavova ove organizacije i Beograda. Imao sam puno susreta i telefonskih razgovora s Gjeremekom našavši u njemu pametnog i odgovornog partnera koji, doduše, nije uvek imao slobodu manevrisanja;

PRETNJE NAD BEOGRADOM

U KONTAKT - GRUPI usredsrediti se na izradu formule budućeg statusa Kosova u okvirima Jugoslavije, kako bi ona bila predložena obema stranama kao pregovaračka osnova - time se, uglavnom, bavio Afanasjevski; Podsticati i podržavati paralelne diplomatske napore Sjedinjenih Država, kako bi se oni maksimalno iskoristili u interesu posla, kao i pokušati prebaciti Amerikance na kolosek političkog rešenja sukoba. Dalja hronologija najvažnijih događaja je sledeća. Na Kosovu 6. jula počinje da deluje Međunarodna diplomatska posmatračka misija. U Bonu 8. jula Kontakt - grupa prihvata izjavu o Kosovu uz apel da se obustave neprijateljska dejstva i obnove prekinuti pregovori. Takođe je prihvaćen poverljiv prilog koji se odnosi na budući status pokrajine. U Londonu 21. jula eksperti Kontakt-grupe razmatraju dokument o mogućim varijantama statusa Kosova.

Početkom avgusta Englezi su predali dvema stranama konačnu verziju dokumenta. Uz pomoć "diskretnog posrednika", američkog ambasadora u Makedoniji Kristofera Hila, 13. avgusta je obelodanjeno formiranje novog pregovaračkog tima kosovskih Albanaca. Pre toga je sa Hilom tesno komunicirao Afanasjevski. Krajem avgusta Hil je predao Miloševiću i Rugovi nacrt Prelaznog sporazuma o Kosovu. Činilo se da stvari idu prema političkom rešenju. Ali u tom trenutku nad Beogradom se ponovo nadvila pretnja natovskog udara. Savet bezbednosti pretvoren je u poprište sukoba jer su Anglosaksonci uporno želeli da provuku rezoluciju o Kosovu sa pozivanjem na Glavu 7. Povelje Ujedinjenih nacija, kojom je, u slučaju pretnje svetskom miru, predviđeno jačanje sankcija sve do primene sile. Glava 7. već je iskorišćena za legalizaciju rata u Koreji pod zastavom Ujedinjenih nacija. Naš predstavnik tada nije bio prisutan, i na rezoluciju nije stavljen veto. Sada smo se potrudili da uzmemo u obzir lekciju iz prošlosti i otvoreno smo saopštili kako na takvu rezoluciju sledi veto. U septembru sam bio na odmoru na Crnom moru, u Sočiju. Zapravo nije sasvim ispravno nazivati to odmorom. U svakom slučaju dolazili su kod mene, među njima i na pregovore, abhaski lider Vladislav Ardzinbe i drugi, sve vreme sam kontaktirao snja Moskvom, ili su me zvali, ne samo iz Moskve.

NEOPHODNE ENERGIČNE AKCIJE

TAKO me je Kinkel zamolio da tajno primim njegovog predstavnika Volfgana Išingera koji "treba da donese i prokomentariše izuzetno važnu ličnu poruku o Kosovu". Kao što je poznato, Nemačka nije članica Saveta bezbednosti, ali na osnovu telefonskih razgovora s našim predstavnikom u Ujedinjenim nacijama (i s njim sam imao česte kontakte iz Sočija), kao i Igorom Ivanovom koji je u Ministarstvu inostranih poslova preuzeo, kako se to kaže, "domaćinstvo", shvatio sam da su se u tom trenutku upravo Nemci najviše zalagali za udare po Kosovu i bili, dakle, zainteresovani za donošenje rezolucije uz pozivanje na Glavu 7. S Klausom sam se dogovorio da ću Išingera primiti na aerodromu, kako ne bismo privukli pažnju štampe. Doleteo je iz Moskve redovnom linijom 21. avgusta i predao mi poruku nemačkog ministra inostranih poslova. Evo izvoda iz te poruke: "...Međunarodna zajednica, a svi smo mi na istom brodu, suočila se sa pretnjom da ne pronađe rešenje krize na Kosovu. Sve više nas upozoravaju kako treba da izvučemo lekcije iz događaja u Bosni i da prosto nije moguće da zajedno ne možemo da rešimo problem Kosova. Nažalost, moram da ti kažem kako se bojim da to može imati negativne posledice za Rusiju, jer ruska politika prema Kosovu, takva su barem mnoga razmišljanja, nije u stanju da podrži energične akcije međunarodne zajednice." Vidim približavanje velike opasnosti za: Odnose Zapada i Rusije, uključujući odnose Rusije i NATO; Pozicije Rusije u Savetu bezbednosti i sposobnost Rusije da odigra svoju ulogu u rešavanju međunarodnih kriza; Ulogu Rusije u Kontakt-grupi; Našu sposobnost da konstruktivno i zajednički sarađujemo u drugim oblastima, uključujući ekonomska i finansijska pitanja. Vidim opasnost izdvajanja Rusije, ukoliko se u Savetu bezbednosti usprotivi energičnim merama prema Kosovu.

KASTRO - IZUZETNA LIČNOST

KUBANCI su ispoljili srdačan odnos prema meni i onda kada sam posetio Kubu u svojstvu ministra inostranih poslova. Program boravka organizovan je na sledeći način - odmah posle ručka kod Fidela Kastra trebalo je da idem na aerodrom. Želeo sam da se oprostim s njim, ali je on rekao: "Ispratiću te." Mislio sam do stepeništa. Zatim, kada smo sišli dole, pomislih - do automobila. Onda je, na moje čuđenje, pred ulaz došao Kastrov automobil i ja sam čuo: "Sedi kod mene." Mogu da zamislim kako se novinarska bratija, prispela na aerodrom, čudila ugledavši Fidela Kastra kraj aviona s ruskim ministrom inostranih poslova. - Hoćete li da uđemo u avion i po ruskom običaju popijemo za srećan put? - Pa zar hoćeš da novinari pomisle da me odvodiš s Kube - osmehnuo se Kastro.

Godine 1999, kada već više nisam bio predsednik vlade i kada sam operisao kuk, primio sam od Fidela Kastra dirljiv poziv da dođem na Kubu sa porodicom na odmor. Uvek ću, ma šta se u životu događalo, gajiti srdačna osećanja prema tom izuzetnom čoveku.

Četiri

"U PRESTONICAMA članica NATO raste pritisak javnosti koja zahteva da se razmotre mogućnosti vojnog rešenja, bez prethodnog donošenja rezolucije u skladu s Glavom 7. Pristuna je opasnost da definitivno nestane protivljenje vojnom rešenju. Imam predosećaj da, insistirajući i dalje na pravnim pozicijama, koje i dalje smatram pravilnim, mogu da se nađem u teškoj situaciji, ukoliko Rusija nastavi da sprečava donošenje odluke o pitanju Kosova u Ujedinjenim nacijama. S tim u vezi, upućujem ti neodložan apel da prihvatiš usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti u skladu s Glavom 7. Predsednik Milošević nije ispunio obećanja data predsedniku Jeljcinu. Osim toga, predsednik Milošević obećao je trojki Evropske unije da neće biti naredne ofanzive. Sledećeg dana ofanziva je započeta. Pored toga, nemam utisak da Beograd namerava da vodi pregovore o suštinskim pitanjima. Kada su u pitanju kosovski Albanci, Oslobodilačka vojska Kosova sve više primenjuje partizansku taktiku. Naravno da je to posledica najnovije ofanzive srpskih snaga bezbednosti. Pregovaračka delegacija u sadašnjem sastavu nema podršku opozicije, ratobornih elemenata, kao ni nezavisnih ličnosti.

VOJNE MERE PRINUDE

U TIM okolnostima neznatne su šanse za perspektivan dijalog koji bi vodio konkretnim rezultatima. Pošteno govoreći, uz sve intenzivne napore, posebno predsednika Jeljcina, tvoje i pomoćnika ministra Afanasjevskog, takva međunarodna nastojanja skoro da nisu donela uspeh. Sva nastojanja Kontakt-grupe, trojke Evropske Unije i OEBS, kao i bilateralna nastojanja, nisu nas približila političkom rešenju. Kako dalje postupati? Političko rešenje je moguće samo ako međunarodna zajednica poveća pritisak na obe strane, kako bi se dogovorile o primirju i održale suštinske pregovore. To se najbolje može postići donošenjem rezolucije Saveta bezbednosti u skladu s Glavom 7. Povelje Ujedinjenih nacija. Takva rezolucija trebalo bi da ukaže na politički put, o čemu se dogovorila Kontakt-grupa, da obuhvati humanitarne probleme i otvori put donošenju prisilnih mera koje podržava celokupna međunarodna zajednica i, podvlačim ultima racio, vojnih mera prinude.

Potrebno nam je takvo reagovanje, kako bismo manifestovali odlučnost međunarodne zajednice kao celine prema Beogradu i kosovskim Albancima. Ukoliko nam to ne pođe za rukom, onda će sankcije biti još neefikasnije. Ukoliko se, konačno, događaji svedu na to da NATO preduzme vojne mere prinude bez rezolucije u skladu s Glavom 7, onda će biti očigledna politička slabost Rusije. Zaista ne želim da govorim o ozbiljnim posledicama za ulogu Saveta bezbednosti kao organa koji ima odgovornost za očuvanje mira i stabilnosti, kao i za sposobnost Rusije da aktivno sarađuje u rešavanju međunarodnih kriza. U nemačkoj javnosti, kao i u drugim zemljama, produbljuje se svest da Rusija sprečava odlučne akcije međunarodne zajednice. I meni sve češće postavljaju pitanje da li je stvarno u ruskim interesima da je smatraju za Miloševićevog "pokrovitelja"? Kakve su posledice toga po ulogu Rusije kao partnera na međunarodnoj sceni, ako je u opasnost dovedena međunarodna bezbednost i stabilnost? Kako će Zapad moći i dalje da ispoljava solidarnost sa Rusijom? Veruj mi, ta pitanja sve češće utiču na mogućnosti naših političkih akcija.

AZILANTI KAO ARGUMENT

UKOLIKO ne bude doneta odluka u skladu sa Glavom 7, onda će to biti shvaćeno kao kart blanš za Miloševićevu politiku, usmerenu na oružano ugnjetavanje i zastrašivanje kosovskih Albanaca, pogotovo velikog dela civilnog stanovništva koje ne učestvuje u oružanim akcijama Oslobodilačke vojske Kosova. Nemačka sredstva informisanja zahtevaju hitan odgovor na tu humanitarnu katastrofu. Nemačka javnost sve je zabrinutija zbog povećanja broja izbeglica koje hrle u Nemačku (polazimo od toga da 400.000 kosovskih Albanaca živi u Nemačkoj i da se svakog meseca njihov broj povećava za 2.000 lica koja traže azil). Sve ovo ti pišem kao čovek koji stvarno pokušava da pronikne u situaciju u Rusiji i kome su, kao što ti je poznato, na srcu odnosi sa Rusijom. Upravo zbog toga što sam veoma zabrinut, mislim da sam kao prijatelj dužan da ti sve to tako otvoreno i kažem... Želim tvojoj zemlji da što pre prevlada finansijske teškoće. Tebi želim prijatne dane u Sočiju". Bilo je potpuno očiglednoda je Kinkel, uz saglasnost partnera iz Kontakt-grupe ili bez njihove saglasnosti, želeo da izvrši maksimalan pritisak. Takav zaključak se mogao izvesti ne samo iz sadržine pisma bez presedana po svojoj oštrini zakamufliranoj donekle drugarskom otvorenošću, nego po načinu predaje. Pročitao sam pismo pred Išingerom. Njegovi komentari svodili su se na ponavljanje onog što beše napisano.

IVANOV KOD MILOŠEVIĆA

SASLUŠAVŠI ga, rekao sam: - Prenesite Kinkelu, mi se razilazimo u shvatanju događaja na Kosovu. Zategnutost se tamo ne povećava, a situacija se donekle stabilizovala. Treba nastaviti traganje za političkim izlazom, mi, Amerikanci i Evropska Unija. Slažem se da su potrebne hitne humanitarne mere. Stav Rusije je postojan. Slikovito govoreći, on se sastoji od četiri "Ne". "Ne" natovskoj oružanoj operaciji protiv Beograda; "Ne" izlasku Kosova iz Jugoslavije; "Ne" eskalaciji sankcija prema Jugoslaviji; "Ne" očuvanju sadašnjeg statusa Kosova, koji ne obezbeđuje autonomiju toj pokrajini. Neophodno je izboriti se za hitnu obustavu vatre sa obe strane i početi pregovore. Dodao sam da se naš stav ne može, naravno, promeniti zbog bremena ozbiljnih ekonomskih teškoća u Rusiji. A, uopšte, molim vas da prenesete veliki pozdrav mom prijatelju Klausu.

Ruska strana 27. avgusta sačinila je Radni plan o sprečavanju humanitarne katastrofe na Kosovu. Slične dokumente podnele su Sjedinjene Države i Evropska Unija. Nakon mog imenovanja za predsednika Vlade Rusije, nastavljeni su uspešni napori za političko rešenje kosovskog problema pod rukovodstvom novog ministra inostranih poslova Igora Ivanova. Zajedno sa ministrom odbrane i prvim zamenikom direktora Spoljne obaveštajne službe, Ivanov je 4. oktobra stigao u Beograd, gde su se odmah sastali s Miloševićem. Takav sastav delegacije ukazivao je na izuzetan karakter ruskog demarša. Situacija oko Beograda bila je preteća. Miloševiću je predata Jeljcinova poruka u kojoj je istaknuta neophodnost da Beograd donese hitne mere za popravljanje stanja u pokrajini, uključujući obustavu oružanih akcija, povlačenje vojnih jedinica i snaga bezbednosti u kasarne, prevazilaženja humanitarne krize i stvaranje uslova za povratak izbeglica, kao i nastavak pregovaračkog procesa.

Povratak u – Moskvu

BEOGRAD se saglasio da primi misiju OEBS (ovog puta bez uslovljavanja obnavljanjem svog učešća u radu iste organizacije), koja bi na licu mesta mogla da proceni stanje i pruži pomoć u pronalaženju izlaza iz krizne situacije. Istovremeno, obnovljena je misija specijalnog emisara američkog predsednika Ričarda Holbruka, koju su podržali ministri članice Kontakt-grupe 8. oktobra na sastanku u Londonu. Kao rezultat, 16. oktobra u Beogradu su aktuelni predsednik OEBS Gjermek i ministar inostranih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović potpisali sporazum o formiranju verifikacione misije OEBS na Kosovu. Uoči tog 15. oktobra potpisan je sporazum između Jugoslavije i NATO o vazdušnoj kontroli stanja na teritoriji Kosova. Predsednik Srbije Milan Milutinović dao je izjavu o principima političkog rešenja na Kosovu. Na taj način još jednom je uklonjena pretnja od vojnog udara na Jugoslaviju, a kosovski mirovni proces počeo je da se vraća na politički kolosek.

KINA I RUSIJA UZDRŽANE

SAVET bezbednosti doneo je 24. oktobra 1998. godine rezoluciju 1203 o Kosovu, kojom je počelo ostvarivanje sporazuma Jugoslavije sa OEBS (o verifikacionoj misiji) i NATO (o vazdušnoj kontroli). U rezoluciji je konstatovano da se, u slučaju vanrednih okolnosti, za osiguranje bezbednosti međunarodnih članova tih misija mogu donositi samo mere koje je odobrio Beograd u okvirima pomenutih sporazuma. U rezoluciji su istovremeno zaoštreni zahtevi kosovskim Albancima, uključujući i zahtev za hitnu obustavu terorističkih aktivnosti. Pošto u tekstu u celini nije odbačena ideja primene sile protiv Beograda, Kina i Rusija bile su uzdržane.

Savet NATO 27. oktobra 1998. godine doneo je odluku da, na neodređeno vreme, ostavi na snazi svoju političku odluku od 16. oktobra 1998. godine o aktiviranju naredbe za napad (Activation Order). Moskva je saopštila da ukidanje te odluke predstavlja uslov za rusko učešće u misiji za vazdušnu kontrolu. Istovremeno smo istkali zainteresovanost za hitan početak rada verifikacione misije OEBS, u kojoj smo bili spremni da aktivno učestvujemo. U skladu s beogradskim sporazumima i rezolucijama, jugoslovenske vlasti vratile su u punktove stalnog razmeštaja, i izvan teritorije Kosova, specijalne odrede i jedinice jugoslovenske armije, i ukinule kontrolne punktove na putevima. Broj policajaca sveden je na nivo sa početka marta 1998. godine. Znatno je stabilizovana humanitarna situacija na Kosovu. Praktično je bilo rešeno pitanje zbrinjavanja ljudi koji su se nalazili pod vedrim nebom. Paralelno sa Miloševićevim ispunjavanjem zahteva međunarodne zajednice, sve očiglednije su bile provokativne i destabilizujuće aktivnosti jedinica tzv. Oslobodilačke vojske Kosova koja je pokušavala da popuni vakuum nakon povlačenja jugoslovenskih snaga bezbednosti. Karakteristično je i to da je na sastanku eksperata Kontakt-grupe u Londonu 11. novembra izražena zabrinutost zemalja članica zbog akcije kosovskih Albanaca koji su sprečavali početak pregovora. Tako su, u vreme pisanja ovog poglavlja, izgledali događaji oko Kosova. Situacija je, naravno, bila još daleko od normalizacije. No, zajedničkim naporima u kojima Rusiji nije pripadalo poslednje mesto, uspelo je, ipak, da se upali svetlo na kraju tunela jednog od najopasnijih međunarodnih sukoba na kraju 20. veka.

U VAŠINGTON NEĆEMO SLETETI

TA svetlost ugašena je natovskim bombardovanjem Jugoslavije. To je bio pravi šok za Rusiju. Sve ruske političke snage su se, bez izuzetka, izjasnile protiv rata koji je započeo NATO. Leteo sam u Sjedinjene Države na sastanak zajedničke komisije na čijem je čelu s američke strane bio Al Gor, kao šef vlade. Telefonom sam ga pozvao iz aviona (to je bilo nekoliko dana pre američkog, nisam pogrešio, više američkog, nego natovskog bombardovanja Jugoslavije). Na moje direktno pitanje potpredsednik Gor nije mogao da pruži garancije da udara neće biti, makar tokom mog boravka u Americi. Pozvao sam komandira aviona i rekao: "Vraćamo se." - Šta, zar nećemo u Vašington, do sletanja je ostalo tri i po sata? - Ne, u Vašington nećemo sleteti. Ako nema dovoljno goriva do Moskve, obavićemo tehničko sletanje. Avion se okrenuo iznad Atlantskog okeana i izvršio usputno sletanje u Šenonu. Veoma mi se dopao komentar duhovitog Fomenka koji svoje šale "ubacuje" u reklame ruskog radija. Volim u kolima da slušam njegove emisije. Parafrazirajući Gogolja, Fomenko je rekao: "Ne može svaki premijer da doleti do sredine Atlantika." Drugi su se različito izjasnili o mojoj odluci. Ali u javnosti u celini, a to sam osetio, nesumnjivo je preovladala podrška.
 

K R A J

http://www.komentar.co.yu/evroazija/

  Štampa