Predhodna strana

Rat Izraela i Hezbolaha

Libanske pouke za pametne

OGLEDALO

31. avgust 2006

Rat Izraela i Hezbolaha je „naručen“ sa strane isto kao što su Šiptari bili potrebni Zapadu kao razlog za NATO agresiju. Ni laicima nije teško da prozru kako je Iranu trebala neka velika „svetska predstava“ da bi sklonio poglede sa svog nuklearnog programa. Predstava je u toliko bila interesantnija jer se u glavnoj i vrlo kompromitujućoj ulozi pojavljuje upravo njihov najžešći neprijatelj Izrael. Liban i Libanci su samo „kolateralna šteta“ kao i Šiptari na Kosmetu koji će to uskoro početi da shvataju. Amerikancima nije bilo teško da šiptare podstaknu na pobunu s obzirom na njihove stalne težnje da Kosmet pripoje Albaniji ali mi je malo nejasno kako se Izrael lako „upecao“ i upao u klopku velike avanture. Tako kad sve saberemo jedini pravi dobitnik iz ovog sukoba je Iran dok su mu uz bok Sirija, Islamski džihad i Hamas.

Naime rat je počeo banalnim povodom jer su dva izraelska vojnika kidnapovana na jugu Libana. Arogancija Izraela i ishitrena odluka političkog vrha da otpočne vojnu operaciju sa ciljem „oslobađanja otetih vojnika“ a da prethodno nije prikupljeno dovoljno obaveštajnih podataka o protivniku niti su konsultovani vojni eksperti. Odluku su evidentno doneli civili kojima je predstava o upotrebi vojne sile maglovita i idealizovana do te mere da su mislili da će nadmoćna izraelska avijacija sravniti sa zemljom Hezbolah za nekoliko sati. Umesto toga avijacija je sravnila Liban za nekoliko nedelja a Hezbolah je ostao gotovo netaknut.

Podaci o snazi, opremljenosti, obučenosti i rasporedu boraca Hezbolaha su u najmanju ruku bili nepotpuni pa čak Izraelke obaveštajne Službe nisu nikada saznale gde su skriveni kidnapovani vojnici. Pre bi se moglo reći da su Izraelci dovedeni u zabludu primenom raznih mera: tajnosti, načina odbrane, mere maskiranja i zaštite, kao i otklanjanja posledica dejstva Izraelskih snaga, u prvom redu avijacije. Izrael pojma nije imao ni o vrsti raketa ni o dometu niti o njihovom broju a da ne govorimo o rasporedu snaga i sredstava protivnika. Nije ni sanjao da Hezbolah raspolaže sa protiv-brodskim raketama kojima umalo nije potopio dva veoma moderna plovila. Greške u proceni neranjivosti izraelskih tenkova „Merkava“ od upotrebe ručnih protivtenkovskih sredstava su bile kobne i „Merkava“ je konačno planula pod udarom ruskog PT oružja.

Tako su dva civila, Ehud Olmert i Amir Perec koji u rukama drže jednu od najjačih vojnih sila u svetu napravili pravi dar mar na Bliskom istoku neveštim i brzopletim ulaskom u rat sa terorističkom organizacijom Hezbolah. Oni su prosto govoreći „navučeni“ u sukob tako da su iskompromitovali Izrael u celini, demoralisali oružane snage, razvejali mit o njihovoj nepobedivosti i razbili iluzije o efikasnosti nove izraelske vojne doktrine (vazdušnog rata) koja je promovisana dolaskom na čelo generalštaba Dana Haluca, prvog vazuhoplovca na tom mestu u istoriji Izraela. Ta doktrina je bila namenjena nekom udaljenijem protivniku i čista je kopija one NATO-vske primenjene u Jugoslaviji 1999 godine ali ovde nije odradila svoje. Nije jer, Hezbolah nema Beograd i DOS-ovsku petu kolonu, a nije imao ni Miloševića sa primarnim zadatkom očuvanja svoje predsedničke fotelje.

Kakvi su rezultati rata posle 34 dana intenzivnog dejstva obe strane.

Liban je uništen. Kompletna infrastruktura države je uništena i ne može se obnoviti najmanje za desetak godina. U Izraelskim bombardovanjima poginulo je oko 1.000 civila a broj ranjenih penje se na nekoliko hiljada. Više od milion izbeglica neće se vratiti zadugo svojim kućama, a neki od njih nikada. O ovim izbeglicama Amerika nije brinula kao o onim sa KiM 1999. jer nisu mogli ni za šta da im posluže, pa ni kao izgovor za bombardovanje onoga puta (Izrael) koji  je izazvao njihovu humanitarnu katastrofu. Za Libanske izbeglice nije pronađen „Milosrdni anđeo“ koji bi ih spasio od upotrebe prekomerne sile Izraela.

Prema izveštajima izraelske komande, tokom 34 dana rata, izvedeno je 15.500 borbenih letova od čega 10.000 lovačke avijacije (Hezbolah inače nema avijaciju) 2000 letova borbenih helikoptera, 1.000 letova jurišnih helikoptera, 1.300 planiranih letova i 1.200 letova transportne avijacije. Tokom tih dejstava naneseno je 7.000 udara iz vazduha i 2.500 sa mora po različitim ciljevima u Libanu, ali to ne znači po Hezbolahu.

U operaciji „čišćenja“ učestvovalo je još i 25.000 kopnenih snaga sa impresivnom tehnikom. Pored desantnih i specijalizovanih jedinica u operaciju je bila ubačena i čuvena brigada „Golani“ koja je naišla na tako organizovan otpor da se morala povući odnosno izvući iz borbe zbog takozvanog „odmora“ (čitaj gubitaka i pada borbenog morala). To jasno ukazuje na ranjivost te elitne brigade i oružanih snaga u celini, i na kraju na nedostatak jedinice koja bi mogla da je adekvatno zameni prostom rotacijom što je uobičajeno u borbenoj praksi.

Prema izveštajima izraelske komande, zvanični gubici Izraela su sledeći: 154 poginulih od čega 115 vojnika i 39 civila, 2.800 je ranjeno od kojih preko 700 oficira i vojnika. Po bolnicama je bilo hospitalizovano 4200 lica a oko milion civila je izbeglo iz severnog dela Izraela.

Čak ni radi njih se nije podigao „Milosrdni anđeo“ što rečito govori da je taj „anđeo“ po svoj prilici regionalnog, isključivo Balkanskog, da ne kažem antisrpskog karaktera.

Prema istim izvorima, Hezbolah je na Izrael ispalio 3980 raznih projektila uglavnom reaktivnih od čega je 191 pogodila gradske kvartove, 2.015 Izraelaca je teže ranjeno a 1.318 lakše i u stanju je šoka. Niko ne piše koliko je Libanaca u stanju šoka.

Taktiku Hezbolaha za borbu sa Izraelcima je razradio Kasam Sulejmani šef Jerusalimskog odeljenja u Straži islamske revolucije Irana. Sirija je takođe ali vrlo diskretno umešala svoje prste u splet događaja ali je ostala van otvorenog dela sukoba, bar za sada. Ostali Islamski svet je razjaren ali tih. Međutim sigurno je sve jedisntveniji i ubeđeniji da je stav iranskog predsednika Ahmadi Nedžada o trajnom miru na Bliskom istoku sve ispravniji. Samo da podsetim da taj stav podrazumeva „uništenje Izraela“ kao jedini preduslov za trajni mir na Bliskom istoku.

Hezbolah je ostao gde je i bio, u južnom Libanu uz samu granicu sa Izraelom, a bio je tu i za vreme najžešćeg bombardovanja. Izraelski izvori tvrde da je u kampanji ubijeno oko 350-400 boraca Hezbolaha dok sam Hezbolah navodi samo oko 80 poginulih i 350 ranjenih boraca. Istina je kao i obično negde u sredini. Hezbolah još raspolaže dovoljnim brojem raketa da Izraelce drži u osećaju potpune nesigurnosti a izraelsku vojsku u nemogućnosti da građanima na severu zemlje garantuje bezbednost. Ovome treba dodati da će se i ostali Jevreji širom sveta naći u opasnosti. Oni će sada postati ciljevi sve agresivnijih islamskih ratnika i biće napadani i grupno i pojedinačno. Američki i uopšte zapadni ciljevi za „svete ratnike“ postaju sve privlačniji, što je London ovih dana vrlo jasno osetio. Revoltirani Izraelskim varvarskim uništavanjem Libana, a ohrabreni vojnim uspesima Hezbolaha, džihad ratnici će sve više širiti lepezu različitih terorističkih udara širom zapadnog sveta.

Pošto je ovo samo prva faza, postavlja se pitanje kako dalje?

Komanda izraelske armije je sada u dilemi koju taktiku da primeni u sličnom slučaju u budućnosti jer kao što se vidi ova je pala na ispitu. Vojna obaveštajna služba Izraela, AMAN tek sad nije sigurna za šta je sposobna i kakvim informacijama, raspolaže ako nije znala kako i šta je sve od naoružanja Hezbolah dovukao na samu granicu Izraela. AMAN je do duše davao neka upozorenja i procene po pitanju pretnje koju predstavlja Hezbolah ali politički vrh Izraela to nije umeo da razume. Prihvatajući „moderna“ svetska stremljenja da u Ministarstvu odbrane uglavnom sede civili (političari) koji ta upozorenja nisu shvatili na adekvatan način, pa je shodno tome doneta i pogrešna odluka. Još gora odluka je bila u domenu taktike primerene rešavanju problema.

Moguće da je pažnja bila okrenuta problemima sa Palestincima i prema operaciji vojske u pojasu Gaze ali kad se pažljivije pogleda, vrlo se jasno vidi sinhronizacije na relaciji HAMAS Hezbolah, što bar ekspertima AMAN ne bi smelo da promakne.

Politika Izraela je još u većoj dilemi. Na vojnom planu ništa nije funkcionisalo kao u vreme Šarona, Bar Leva, Moše Dajana i Golde Meir i tu će se sada dogoditi značajni potresi. Amerika kao verni saveznik Izraela je poznatim atentat smicalicama i kasnijem optuživanjem Sirije za taj atentat, isterala Sirijsku vojsku iz Libanu da bi pripremila izgradnju „Velikog Bliskog istoka“ Ta strategija je trebala da Americi omogući punu kontrolu nad gotovo celim Bliski istokom (čitaj naftom) i da Izraelu omogući potpunu bezbednost. Sve se to raspršilo kao mehur od sapunice.

Što se Izraela tiče potrošeni su veliki vojni resursi, uz brojne civilne i vojne žrtve, moral armije je drastično pao zbog nestručnog vođenja kampanje i uopšte zbog brzopletog ulaska u rat. Moral stanovništva je takođe pao jer je građanstvo pretrpelo žrtve jer nije na vreme evakuisano iz ugroženih zona. Oteti ili zarobljeni izraelski vojnici su i dalje u rukama Hezbolaha a njihova sudba rešiće se najverovatnije razmenom, ali sada pod uslovima koje Hezbolah postavi. Cela ta situacija se mogla na sličan način rešiti, no arogancija Izraela koji je navikao da „šamara“ Arape kad hoće i kako hoće to nije dozvoljavala. Ova ih je arogancija vrlo skupo koštala u svim aspektima a najviše u psihološkom pogledu. Mali Hezbolah je svim Arapima pokazao kako veliki gospodar Bliskog istoka i nije tako veliki a još manje nepobediv.

Posle svega imamo jednu potpuno razrušenu i uništenu zemlju (Liban) sa preko 1000 civilnih žrtava. Obe strane u sukobu proglasile su pobedu „VIN VIN“ kao Klinton i Miloševi·i svako će to pokušati da iskoristi na unutrašnjem planu prema svojim potrebama. Izrael znatno teže. Suština je da su obe strane jedva dočekale da se sukob okonča na bilo koji način pa makar i rezolucijom UN 1017. Sada sledi još jedna (sigurno neuspešna) mirovna misija kao što je većina njih širom sveta uključujući od one u Hrvatskoj UNPROFOR, u BiH EUFOR i SFOR, do one na Kosometu KFOR. Pare UN će sutra ići u tu novu misiju a ponajviše u džepove vojno-industrijskog kompleksa proporcionalno njegovoj veličini tj najviše će od toga profitirati američki, britanski, ruski, francuski i naravno izraelski vojno industrijski kompleks.

Naš vojno industrijski kompleks neće zaraditi ništa, jer su se naši „genijalci“ sa vlasti dobrano potrudili da ga potpuno ugase. Nama oružje ne treba, nećemo da ratujemo i ako na svom jugu i mi imamo naš Hezbolah, nećemo na oružju ni da zarađujemo a standard ćemo podizati izvozom malinama i kupinama.

Za razliku od ranijih vremena, sada upravo Izrael vapi za internacionalizacijom problema iako je uvek bio protiv neposrednog prisustva UN u sukobu sa Arapskim svetom. Iako je Izrael svetski rekorder u kršenju i nepoštovanju rezolucija UN, sada je veoma zainteresovan za primenu člana 7 povelje UN koji podrazumeva pravo mirovnih snaga na primenu sile i uvođenje sankcija prema strani koja naruši primirje. Problem za Izrael je što će u sastavu mirovnih snaga UN biti i jedinica naklonjenih muslimanima, jer se na jug Libana vraća Libanska vojska koju je Izrael odatle proterao pre 20 godina. Kakav će oni „balans“ prema Hamasu i Izraelu imati sasvim je jasno s obzirom da im je Izrael tako temeljno 34 dana razarao zemlju. Na sve ovo treba dodati da će na čelu tih UN snaga biti Francuska sa svojim simpatijama za arapski faktor. Ali i preko svega toga Izrael će morati da pređe bez emocija.

Šta Srbija može da nauči iz ovog rata.

Kao prvo, s obzirom na okruženje, rat nije isključen, čak je vrlo izvestan jer naš Hezbolah nam već zauzeo Kosmet a može i Niš. Vojsku treba pripremati za rat, a ne za baletske predstave, jer je to jedina svrha Vojske. S toga izjava našeg ministar odbrane (Stanković) „da se naša Vojska ne priprema za rat“ zvuči krajnje glupavo čak i ako je data udvorički u odnosu na strane mentore. Nabaviti po cenu gladovanja najsavremenija sredstva PVO (protivvazdušne odbrane) da ne bi ponovo dozvolili da nam nad glavama neke strane avijacije izvode aero-mitinge i gađaju po Srbiji, šta im se prohte. To su najubedljivija sredstva odvraćanja i u krajnjem hiljadu puta jeftinija od žrtava i porušene infrastrukture. Ne uništavati PVO i ostala sredstva čak i ako su zastarela sve dok ne napravimo ili ne kupimo savremenija. O uništavanju vojnih sredstava po nalogu nekih ambasadora kako je to nekada ko ministar odbrane činio naš veliki „vojni strateg“ Tadić, sramota je i govoriti. Nabaviti visokotačne siteme oružja i oruđa sa velikom dometima i velike udarne moći kao najjače i u suštini jedine adute u odbrani zemlje, čak i kada se ona brani pregovorima.

Kao drugo ali možda još važnije ne poigravati se sa Vojskom i prevremenim penzonisanjem najkvalitetnijih oficira jer će te onda živote vaše dece staviti u ruke nesposobnih karijerista i podrepaša a ti životi su najvrednije što imamo. Razvejati mit o potrebi civilne kontrole nad vojskom u vulgarnom smislu a reformu vojske prepustiti profesionalcima koji su se osvedočili uspešnim suprotstavljanjem NATO agresiji 1999. Poletarce koji su sada na dužnostima savetnika za pitanja odbrane ministara, predsednika i premijera zameniti iskusnijim vojnim stručnjacima da nas neki od „naših Hezbulaha“ ne bi neprijatno izneadio. Lekari znaju ko je od njih najbolji stručnjak, inženjeri, majstori… takođe. Pa gospodo političari dozvolite da i vojnici međusobno odaberu najbolje i postave ih za komandante jer će samo ti komandanti umeti da zaštite i vas i vašu decu, pa i Kosmet.

Gospodo predsednici svi vaši napori da se izborite i sačuvate Kosmet su neubedljivi i niko vas ozbiljno ne posmatra jer vaša „politika“ nema završni udarac. Kupite sisteme S-300, TOR i BUK, opremite Vojsku pa će te videti kako će se „svetski moćnici“ odmah setiti da je Kosmet neotuđivi deo Srbije. Svetski moćnici su moćnici zato što iza njih stoji oružana sila a iza vas stoje vaše sekretarice, pa s toga zato tako i razgovaraju sa vama. Da smo te odbrambene sisteme imali 1999 niko nas ne bi bombardovao a „problem“ Kosmeta mnogi od tih moćnika ne bi ni primećivali. Samo da podsetim. Svi ti sistemi koštaju 30 puta manje od štete koja nam je naneta, a o nacionalnom dostojanstvu i vašoj uspravnoj poziciji da i ne govorim.

Zvonimir Trajković
politički analitičar
www.trajkovic.co.yu

  Štampa