Predhodna strana

Povodom nedavnog izraelsko-libanskog rata

Ide li svet u treći svetski rat

...zbog dva zarobljena vojnika!?

Pravdaju i početak rata u Libanu i izraelsku samo-usvojenu strategiju pod imenom “pravo samo-odbrane", šef SAD Stejt departmana, Kondoliza Rajs, je postavila pravu dijagnozu problema tj. kako jednom zauvek zaustaviti napade na Izrael od strane arapskih Hezbolaha, koji deluju iz Libana kao produžena ruka Sirije i Irana; rekla je tom prilikom da treba otkloniti root-cause - osnovni uzrok - ovih terorističkih napada. Tačno je, dakle, rekla šta je problem - root-cause je problem - ali ga je vremenski pogrešno locirala. Naime, ona je root-cause vezala za neizvršenje od strane Libana. Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1559, po kojoj je Liban bio obavezan da razoruža Hezbolahe i da ih u graničnom pojasu sa Izraelom (nekih 30 km) zameni sa libanskom regularnom vojskom, kako bi se sprečili teroristički hezbolaški napadi na severni deo Izraela. Da, implementacija Rezolucije SB-UN1559 bi sprečila napade na Izrael, ali samo za kratko, prosto zato što ova Rezolucija, kao i mnoge prethodne, nisu prava adresa root-cause-a. Prava njegova adresa je vremenski period stvaranje države Izrailja.

Balfurova deklaracija i stvaranje Izraela

Do objavljivanja Balfurove deklaracije iz 1917. godine, kojom su Britanci omogućili Cionistima osnivanje svoje “nacionalne kuće" u Palestini; Jevreja je u njoj do tada bilo oko 90 hiljada, a živeli su u najvećem miru u arapskom moru. Sa deklaracijom je otpočelo postepeno ilegalno naseljavanja Jevreja iz celog sveta u Palestinu. Arapi, mada nisu bili zadovoljni, na početku su to tolerisali. Po završetku II svetskog rata, to useljavanje dobilo je neverovatno snažan intenzitet, pa su se tome usprotivili i Britanci (Palestina je bila njihovo, u ime Društva naroda - prethodnik UN, mandatno područje) i Arapi, jer su Jevreji pored nelegalnog useljavanja, osnivali terorističke bande koje su “osvajale" teren (od Arapa) i tako osiguravale prostor za novo-useljene. (Ne zove li se to, modernim jezikom rečeno “etničko čišćenje"?!) Pošto su, dakle, i Britanci bili protiv njihovog useljavanja, jedna teroristička grupa (Etzel ) pod komandom Menahama Begina, docnijeg premijera Izraela, digla je u vazduh u Jerusalimu (22.7.46.) hotel “King David" u kome je poginulo i ranjeno oko 150 britanskih oficira. (A Historz of Izrael, Honjard M. Sachar, str. 267) Sličnim terorističkim akcijama, u kojima su istrebljivana čitava arapska naselja, a ono što nije poginulo ono se razbežalo, stvarao se teren za osnivanje novih jevrejskih naselja i gradova. Računa se da je nekoliko stotina hiljada Arapa pobijeno a oko jedan milion otišlo u nepovratno izbeglištvo sa bednim zavežljajima, ako i to. Tako je stvorena država Izrael. I ovi, nevino pobijeni Arapi i

izbeglice su jedini i pravi - što rekla g-đica Rajs - root cause i Hezbolaha i Hamasa, pa i antiizraelskog (i antiameričkog) pritajenog ili javnog raspoloženja celokupnog muslimanskog sveta.

Praksa “oko za oko..." ne rešava root cause

Od tih zločinačkih vremena, prošlo je preko 60 godina, stasale su bar dve nove generacije i Arapa i Izrailjaca, i sad, naravno, korektura root cause-a odnosno nepravdi učinjenih “u vreme ono", ne može se ostvariti politikom “oko za oko, zub za zub", jer bi to bila osveta nad nevinim novim generacijama - dakle, još veća nepravda od originalne. Pa sad umesto da se obe strane usredsrede na iznalaženju jednog pravednog razrešenja kobnog root cause-a, one su se vezale za osvetničku politiku praveći sve nove i nove root-cause-e. Obe, dakle, strane ratovanje praktikuju, ali - čini se -Izrael, jer poseduje najmodernije naoružanje, ima ogromnu prednost nad Arapima, što slike užasa iz sadašnjeg rata u Libanu tako živo prikazuju. Drugačije rečeno, Arapi propovedaju uništenje Izraela rečima i “primitivnim" ali nepreciznim Kaćušama iz II svetskog rata (svega 39 Izraelaca poginulo od preko 3000 ispaljenih Kaćuša, kad su prestale borbe, 13. avgusta), Izraelci,međutim, ne govore o uništenju Arapa odnosno Palestinaca, ali ga praktikuju najsavremnijim oružjem (preko hiljadu Libanaca poginulo u istom periodu). Ni jedni ni drugi, međutim, naravno u zajednici sa g- đica Rajs, ne dodiruju root cause, pogotovo ga ne dodiruju pravedno, kako bi on jedino mogao za uvek da nestane. Zato će se ovi ratovi, kao ovaj sadašnji u Libanu, obnavljati u proseku svakih desetak godina, dok učesnicima ili, najzad, ne proradi “kliker" kako jednom za uvek ukinuti root cause ili ti ratovi ne prerastu u III svetski rat, koji bi - bojim se - mogao biti i poslednji - nuklearni!

Dve demokratije: za privilegovane i one koji to nisu

Međutim, i ovaj sadašnji rat može - ima, dakle, potencijal - da preraste u poslednji. A, može, jer je g-đica Rajs, vrlo intenzivno bila angažovana ne na nužnoj potrebi da se ovaj libanski rat hitno zaustavi već da on traje što duže, dok Izrael ne obavi svoj posao. Tek, kad ovaj nije mogao to da postigne, posle, dakle, 33 dana ratovanja, došlo je do primirja. Ova, pak, činjenica (sprečavanje mira od strane Rajsove) vodi nas direktno u inaguralnu besedu tek izabranog (po drugi put) SAD predsednika Buša od 20. januara 2005. (Vidi Iskru , 1. mart 2005. godine.)

Suštinski, taj govor bio je prava “objava rata" (pod “ratom" se ovde misli kao poslednje sredstvo, ako, naravno, druga, “demokratska" sredstva ne urode željenim plodom) svima narodima i državama sveta koje ne praktikuju vrstu demokratije kakvu SAD preporučuju (bolje: nameću) svetu. Kod sebe i još par odabranih zapadnih država (Britanija, na primer), takva demokratija se ne praktikuje. Bitno, dakle, u takvoj demokratiji koja se nameće nekom narodu, jeste besomučna borba partija oko vlasti što, najblaže rečeno, izaziva politički haos. U njemu političke partije potpuno gube perspektivu naroda i njegovih interesa a partijski prioritet tako, paradoksalno, postaje politika boljeg i većeg služenja SAD interesima. Najkraće, bukvalnom, svesnom ili nesvesnom, izdajom sopstvenih nacionalnih interesa, ta iskrivljena partijska i demokratska logika, direktno vodi na vlast partiju koja tu izdaju na-efikasnije sprovodi.

Sa malo mašte, da se utvrditi, da je, ustvari, to primena SAD vojne doktrine za “novu realnost" (svet bez SSSR) na gore rečenu nametnutu demokratiju. Po vojnom delu te doktrine, svoju SAD vojsku treba što više snažiti (u pogledu naoružanja, obuke, efikasnosti, tehnologije, izvora sirovina, propagande, itd.) a vojske svih onih naroda i država kojima je Buš u napred pomenutom inaguralnom govoru objavio rat, još u mirnodopskom vremenu, treba ili direktno uništiti, ako je to moguće, ili postepeno uništavati. Kad se to prevede na politički teren, demokratija koju SAD praktikuju kod sebe, snaži njih, dok demokratija koja se nameće drugima, kao što smo videli, ne samo da ne snaži sopstvenu državu, već sama partija na vlasti dobrovoljno nudi njen integritet i suverenitet Americi. Tako, zahvaljujući toj i takvoj demokratiji, na primeru Srbije, a po pitanju njene vojske, uništenje sopstvene vojske doborovoljno se obavlja. Vojska Srbije, bukvalno, za potrebe Srbije, postoji samo još na papiru. A ono što je još ostalo od nje, to se obučava za pomoć SAD vojnoj i političkoj imperijalnoj ekspanziji nad celim svetom kroz Partnerstvo za mir i NATO.

Dovoljno je rečeno o “tehnici" kako SAD ostvaruju svoj cilj - političku i ekonomsku hegemoniju nad svetom iliti Novi svetski poredak (NSP) bez rata odnosno “demokratskim" putem; ništa, međutim, još o tome koje su to države i nacije kojima je Buš mlađi svojim inaguralnim govorom “objavio rat". To su: otvoreno - ceo muslimanski svet, uključujući tu SAD “prijateljske" države kao što su, recimo. Egipat i Južna Arabija; a, pritajeno - Indija, Kina i Rusija. Upravo, ove dve zadnje, Kina i Rusija su i glavni predmet svih ovih SAD ratno-huškačkih akcija. O tome docnije.

SAD “blagoslovile" rat u Libanu

Definitivno do ovog libanskog rata ne bi došlo da ga SAD nisu “blagoslovile" a, može biti, čak i inicirale. Poznato je već odavno da su Iran i Sirija, na SAD listi za odstrel, naročito ovaj prvi. Ako sećanje još traje, on je već davno, još na početku Bušovog prvog mandata, optužen, da sa Sadamom Husejinom i Severnom Korejom sačinjava “osovinu zla". A baš ovih dana SAD posebno vode ogorčenu borbu pred SB UN da se Iranu nametnu sankcije zbog, navodnog, njegovog aktivnog rada na stvaranju sopstvenog nuklearnog naoružanja. Sa strane SAD, međutim, UN sankcije su samo prvi korak, da bi posle - ako sankcije budu neuspešne, što će najverovatnije biti slučaj - “opravdale" neku svoju, kao poslednje sredstvo, čak i vojnu akciju. To, pak, s jedne strane, garantuje da će  Iranova  nuklearna nastojanja biti uništena, ali, s druge strane, ova situacija znači, dodatno SAD “zameranje" sa muslimanskim svetom i to posle Husejina i svojih ogromnih vojnih poteškoća s Irakom. Pred tom ni malo ružičastom situacijom, kod SAD planera se, izgleda, pojavila misao da se taj posao uništenja Iranove nuklearne sposobnosti “delegira" Izraelu, što je i prirodno, jer će ovaj - veruju -, ako se zarati, biti prva žrtva Iranove ostvarene atomske bombe.

Izrael je, naravno, rado prihvatio tu SAD deligiranu ponudu. Problem je bio samo “neposredan povod". Da li su “dva zarobljena izraelska vojnika" stvarno zarobljena ili nameštena da budu “zarobljena" za celu stvar je irelevantna. »vrsta je pak činjenica da je pre zarobljavanja, za duže vreme postojao mir u ovom graničnom predelu, a da je Izrael odmah otpočeo besomučno bombardovanje Libana - što ukazuje da je Izraelov napad bio duže vreme pripreman, dakle, bio 'pre-emptivan' (ofanzivno-preventivan) - a tek potom su se Hezbolasi oglasili svojim kaćušnim raketnim napadima na severni Izrael.

Uslovi da libanski rat preraste u svetski

Dok je ovaj napis bio još u povoju, 11. august, SB UN doneo je Rezoluciju koja bi, navodno, trebalo da uspostavi prekid vatre i mir tamo. Kako će se to ostvariti - izuzev, možda, privremeno -, kad je SB UN istom Rezolucijom, umesto da bar osudi napad i divljačko bombardovanje i razaranje jedne nezavisne države, Libana, od strane Izraela, on mu je, pod izgovorom “prava da se brani": (1) “zabranio" samo ofanzivne akcije, ali dozvolio one defanzivnog karaktera; i (2) otvorio “zeleno svetlo" za sve buduće napade ne samo u Libanu već bukvalno gde god mu se prohte na celom prostoru Srednjeg istoka. Time, umesto da eliminiše originalni, SB UN je stvorio novi, dodatni root cause za dalje ratovanje tamo.

Izgleda da je u originalnu SAD ponudu Izraelu za napad na Liban bila ugrađena i jedna nada odnosno priželjkivanje. Naime, ako bi Sirija ili Iran, ili obe vojno pritekle u pomoć ugroženim Hezbolasima - Izrael bi dobio opravdanje i za njihovo bombardovanje odmah, još u ovom ratu. Ove dve su, međutim, ostale uzdržane, tako da je taj deo plana neostvaren. Ali je zato spomenuta Rezolucija SB UN, bukvalno, kao što smo videli, unapred blagoslovila takve napade.

U svakom pak slučaju, u takvim okolnostima, eto, leži potencijal III svetskog rata. Ako do vojnog napada na Iran dođe, od njegove reakcije na ovaj SAD izazov, u mnogome zavisi hoće li biti svetskog rata ili ne. Pod pretpostavkom da do ovakvog jednog napada dođe, sva je prilika, da bi Iran morao da reaguje - da tako kažem - “kontra-agresivno". Zbog čega? Mnoge stvari su u pitanju a, pre svega, jer su u Iranu izukrštani mnogi interesi: prvo sopstveni, a zatim, tu su i interesi onih koji su i sami na SAD listi za odstrel, kao i onih koji trenutno važe za SAD “saveznike".

Iran bi morao da brani svoj “imidž"

Prvo, Iran bi morao da deluje “kontra-agresivno", zbog sopstvenog imidža kako u samom Iranu tako i među muslimanima celog sveta. U ovom trenutku, a naročito posle izraelskog divljačkog bombardovanja Libana, anti-izraelska i anti-SAD užarenost muslimanskog sveta je na vrhuncu a u prilog Irana. Ako, dakle, ovaj ne bi reagovao agresivno, ta užarenost ne samo što bi splasnula već bi se mogla okrenuti i protiv samog iranskog režima. Ako se, dakle, pretpostavi stvarnost Iranove kontra agresivnosti, postavlja se pitanje u čemu bi se ona sastojala?         Postoje tri mogućnosti: (1) ratna; (2) civilna; i (3) jednovremena kombinacija ratne i civilne opcije. U stavki pod (1), takođe, postoje dve mogućnosti: a) Iranova reakcija post-factum tj. njegova nuklearna postrojenja bombardovana. Ovo što mi, laici, nagađamo o Iranu, to sigurno mnogo bolje zna od nas iranski režim, pa je on, najverovatnije, na tajna mesta sklonio svoja ofanzivna oružja, uključujući i nuklearna, ako ih ima, U svakom slučaju, dolazi do kontra-napada na Izrael. Na taj napad, SAD će ili morati da prete i to nuklearno ili da odmah pređu na svoj pre-emptivni napad na Iran. Sumnjam da će Rusija i/ili Kina na taj SAD izazov, sedeti skrštenih ruku. Eto, dakle, uslov za III svetski rat – i to onaj nuklearni!;  (b) Iranov pre-emptivni udar. Iran ne mora čekati da ga Izrael napadne, on može pre-emptivno da napadne Izrael, sa posledicom mogućeg svetskog nuklearng ishoda opisanim pod (a).

Mogući Iranov uljani embargo

Što se, pak, tiče civilne mogućnosti pod (2) gore - to bi bio Iranov mogući uljani embargo. Poznato je da je Iran jedan od najvećih proizvođača svetskog ulja. Ako Iran, na duže vreme, zabrani prodaju svoga ulja, u najblažu ruku, dolazi do svetske ekonomsko-političke krize. Naročito bi to pogodilo Zapadnu Evropu i Japan. Da se prebrodi ta kriza svaka opcija je moguća od kojih ukazujem na dve ekstremne.

Prva opcija bi mogla da odagna neposrednu pretnju III svetskog rata na duže i kraće vreme, ali ima i potencijal da ga odagna za nekoliko generacija. O tome, međutim, više docnije.

Druga ekstremna mogućnost, direktno vodi u III svetski rat – nuklearni i, u krajnjoj liniji, svodi se na ili 1(a),1(b) ili (2). Ova druga ekstremna opcija automatski nastaje, ako bi SAD pokušale da vojnom akcijom, kao ono sa Irakom, spreče Iranov uljani embargo.

Do sad je bilo govora o tome šta je moguće da bi se moglo desiti u pogledu III svetskog rata, ako bi Iran kontra-agresivno odgovorio na Izraelovo bombardovanje njegovih nuklearnih postrojenja za koje mu je SB UN prećutno dao “zeleno svetlo". U daljem tekstu, ukratko će se dodirnuti kako će se ostali faktori u Iranskoj “igri" - naime, Rusija, Kina ali i Zapadna Evropa sa Francuskom, generalno odnositi prema iranskoj krizi.

Rusija i Kina prate SAD progres ka NSP

Javna je, naime, tajna da Rusija i Kina na slučaju Iranu “osluškuju" koliki progres su SAD učinile u svom pohodu ka totalnoj hegemoniji nad svetom. I, preko njega (Irana), rade svim silama da taj progres ili zaustave ili da ga uspore. One znaju ukoliko Iran padne, otpornost Muslimanija celog sveta prema NSP, ukoliko se ne pojavi neki novi Ajatola Komeni, što nije isključeno, znatno opada. Jednom, pak, Muslimanija skršena, Kina i Rusija, znaju da su one direktno u redu za odstrel. Istina, to još ne znači nuklearni rat, ali znači da će SAD znatno pojačati svoje, već oprobane, “demokratske" radnje za obaranje neposlušnih režima kao što su bili, primerice, oni u Srbiji, Gruziji i Ukrajini. Mada to već sad rade, pojačaće se i politika produbljivanja sukoba između Kine i Rusije. Zavisno, pak, od “diplomatičnosti" s kojom SAD obavljaju ove svoje anti-ruske i kineske radnje, nuklearni rat se na duže ili kraće vreme može odgoditi. Ako, pak, SAD upornost u ovim aktivnostima ne popusti ili se, naprotiv, povećava, nuklearni rat nije isključen. Njega može da inicira, bilo koja strana: SAD, ako smatraju da su protivni režimi dovoljno potkopani “demokratskim" sredstvima, pa je potreban, da se ne bi odugovlačilo, samo “završni" udar, poput atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju, koje su oborile Japan, avgusta 1945.; Rusija i/ili Kina, iz desperacije, ako osete da SAD “demokratske" inicijative mogu da izazovu pad njihovih respektivnih režima. U svakom slučaju, nuklearni rat će otpočeti pre-emptivno tj. kad se protivne strane najmanje nadaju.

Zapadna Evropa drži “ključ" III svetskog rata

Ali i Zapadna Evropa, mada iz sasvim drugih razloga, želi da Iran ovakav kakav jeste i dalje postoji. Tu su najmanje dva razloga. Prvi je već pomenuti Iranov mogući uljani embargo, koji bi nju najviše pogodio. Drugi, mnogo važniji, zahteva malo širu obradu.

Kao Rusija i Kina, i Zapadna Evropa, bez Engleske naravno, takođe “osluškuje" na Iranu SAD progres ka NSP cilju. I ona pokušava da taj progres zaustavi ali načinom kojim se, bar za sad, ne bi ugrozilo “savezništvo" sa SAD. Tako, na primer, Zapadna Evropa usporava SAD nameru da se preko SB UN nametnu sankcije Iranu, jer zna da one mogu da odvedu u rat ili, u sadašnjem libanskom ratu, protivno SAD, Francuska je zahtevala, zbog istog razloga - eventualnog rata, obustavu vatre u Libanu odmah a pre političkog rešenja. Zbog čega ovakav stav Zapadne Evrope? Najprostije, zbog njene bojazni da ne bude, u krajnjoj analizi, kao SAD “saveznik", uvučena u dalje SAD imperijalne ratove, sa dobrim izgledom da se oni okončaju III svetskim nuklearnim ratom. Kako, pak, s druge strane, SAD znaju, specijalno posle iračkog iskustva, da će im biti sve teže i teže da ostvaruju NSP, pomoć Zapadne Evrope se ukazuje neophodnom. Bez nje one ne mogu i neće dalje. Ovo stvarno znači da Zapadna Evropa, bukvalno drži u svojim rukama “ključeve" III svetskog rata. Potrebno je samo da se SAD glasno kaže: vi nas uvlačite u rat, nama je dosta ratovanja, pogotovo svetskog a kamoli nuklearnog, i mi nećemo s vama u njega. SAD, onda neće imati druge do da se dugoročno odreknu ideje NSP. Može se ovde prigovoriti da su SAD i protiv Husejina pošle bez “stare" Evrope. Tačno, samo su tad SAD bile bez iračkog iskustva...

Pri takvoj situaciji, izraelsko-arapski sukobi će se verovatno ponavljati, ali, pošto su oni sad lokalnog karaktera, u njima nema direktnog potencijala za III svetski rat. Eventualno, u krajnjoj analizi, a bez uplitanja SAD, moraće doći do obostranog saznanja da bi trebalo otići na adresu istinskog root cause-a, pravedno ga rešiti, da bi se jednom za svagda izašlo iz njegovog, po obe strane, ubitačnog “vrzinog kola"!

N. LJotić

  Štampa