Predhodna strana

Ružičasta tranzicija Kosova

Plači oteta zemljo

OGLEDALO

Četvrtak, 31. Avgust 2006.
 

To da “Srbija kao demokratska zemlja neće prihvatiti legalizaciju otimačine 15 odsto svoje teritorije” zvuči lepo, ali ne i ubedljivo. Pogotovo što novi gubernator pokrajine Nemac Joakim Riker, dosadašnji šef rasprodaje srpske imovine na Kosovu, tvrdi upravo suprotno. On dodaje soli na ranu izjavom krajem ove nedelje “da su za težak položaj Srba na severu pokrajine krivi političari iz Beograda”. Zašto i kako provereni mešetar – rasprodaje tuđeg, postaje novi politički šef pokrajine, pošto se na njenoj devastaciji isprobala gomila sličnih kreatura briselske nomenklature?

Evo zašto. Diljem teritorije Srbije, prvo devastirane sankcijama, potom i kriminalizovane privatizacije daje se nagradni “xekpot” novoj eliti od strane njenih pokrovitelja koji su je instalirali na vlast. Ali, ni oni ne zaboravljaju svoj deo plena u dobijenom ratu i izvedenom prevratu.

Sama “revolucija” od 5. oktobra sa paljevinom skupštine i glasačkih listića, upadima dugih cevi u banke i nametanjem partijskih upravnih odbora pobednika u zauzete društvene firme i banke bila je šta... Otimačina! Neko reče – demokratska! Teško...

I zato je klimav drugi Vojin argument da se nepravda čini “demokratskoj državi”. Cena i način dolaska do te “demokratije” i obaveze preuzete prilikom takvog dolaska na vlast, gde su mase zloupotrebljene kao dekor, ona su bukagija koja srpski pregovarački tim danas, šest godina kasnije, drži u podređenom položaju. Ne samo i u odnosu na glavnog gazdu SAD, već i njihovu pešadiju, teroriste UČK.

Srdačna sprega

Vlast koju su otimači u srdačnoj sprezi kvazi opozicije, NVO, pripadnika tajne policije, vojnog kadra, kriminalaca i tajkuna formirali uz pomoć kako medijske potpore svetskih informativnih centara, Soroševih fondacija i 70 miliona evra keša, plus treniranog jugenda “Otpora” nema drugu alternativu za opstanak. Sem...

Sem da uz pomoć tima “eksperata”, delegiranih od “Milosrdnog anđela”, sve samih stručnjaka za pljačkašku privatizaciju, a poreklom većinom iz susedne republike nastavi “revolucionarnu” otimačanu na tlu i dalje okupiranje Srbije.

Znaju i oni koji pišu sudbinu pokrajine da u samoj Srbiji vlada bezakonje, namešteni tenderi zainteresovanim kupcima. Često su to domaći tajkuni koji rade za strane poslodavce, ali i sve direktinije i za one iz monetarnog raja Svetske banke i MMF kojima uporedo sa raspadom vojske Srbije razgradnje službi bezbednosti (kroz akcioni plan) i uopštoj apatiji gledalaca, Srba, rastu apetiti. I volja za “investiranjem u ničiju zemlju”. Nešto kao svojevremeno pobijanje kočeva u teritoriju divljeg zapada. Indijanci (Srbi) tu su čista kolateralna smetnja, mada, su gruntovni vlasnici teritorije.

Interesatno da stranci ne investiraju u radna mesta već u šaltere banaka, pumpe, bagatelno eksploatisanje resursa, otete nekretnine i zemlju.

Upravo ovih dana politikolog i analitičar Slobodan Antonić u feljtonu, koji “Politika” objavljuje valjda zato što su u otimanju oko smederevske železare, suvlasnici lista – Nemci, ostali kratkih rukava i to pored tada živog premijera Đinđića, svog pulena, briljantno – segment po segment, razlaže metodologiju otimačine Sartida od strane američkog kupca. Da ponovimo, ova pljačka i prodaja praktično kompletne železare, valjaonice, luke za tričavih 29 miliona evra “slavi u udvoričkim medijima kao kolosalni uspeh”.

Hoćemo li sada, onako na preskok, pomenuti neke od otimačina, ali koje su u svakom slučaju signal da zapad i ovde uveliko koristi sintagmu “dođi, vidi i uzmi” (pobedi na tenderu) za bescenje, uključujuči tu i Kosovo, zašta je trebalo ubeđivanje bombama. Da ne bi Putina i Rusija bi otišla na buvljaku za energente. Ali, Rusija je ponovo lukavo učila na našoj stradaniji i kupovala vremea i imala je bombu. Eh, to ponavljanje istorije...

Otete su stotine hiljada hektara zemlje društvenih dobara, takođe oformljenih svojevremeno nacionalizacijom i konfiskacijom, prodate fol domaćim tajkunima koji, uzgred, nisu nikada zaboli ralo u zemlju. Oni će je slično kao i u Mađarskoj, prodati u dogledno vreme desetostruko puta skuplje. Pobrinuće se za to država uredbom, sastav onih posetilaca bifea iz skupštine kojima su jedina briga šampite. Dnevnice su garancija.

Otete su banke i prostorije i poslovi, dugovanja velikih firmi, prodatih za budzašto, čak šećerane punih skladišta za par evra. Njihova pasiva prebačena je na pleća poreskih obveznika.

Oteta je zgrada CK pa preprodata strancu, a on će je ponovo preprodati. Nastoje da otmu i urušenu zgradu generalštaba. Biće oteto od onog prijavljenog za denacionalizaciju sve što bude proglašeno za falično u pogledu dokumentacije. Preotet je već otet BK, frekvencije...

Počela je otimačina prirodnih i mineralnih voda, rudnika, prodaja rentabilnih fabrika koje će biti zatvorene da bi kokurent, koji ju je kupio za koju godinu višestruko podigao cene lekova, recimo, ili cementa. Biće uz mnogo lepih obećanja otet, ali “legalnim” putem NIS i Elektroprivreda sve zbog “uključivanja u evropske procese” i cene. Kako to izgleda, piše NIN navodeći da nekretnine u Varšavi, Budimpešti, Bukeruštu kupuju bogati Evropljani zato što su stanovi u bivšem lageru, mada rastu cene po 15 posto godišnje, 10 puta jeftiniji nego u Londonu.

Dakle, Evropljani čije su plate u proseku 8 do deset puta veće od stanovnika dojučerašnjeg lagera, novošengencima uručuje papire, zahteve o poštovanju standarda, a za uzvrat kupuju im za bagatelu, ustvari otimaju, tlo ispod nogu. Hajde da kažemo na čistom srpskom. To je novokolonizacija!

Otimaju se prevarom, ali i reklamnim buzdovanom Kraljevića Marka, pare naivnim – “uđeš izađeš i gotovo” kojima se krediti naplaćuju prema pravilniku propisanom od derikoiže.

Otimanje pameti

Otima se pamet Srbije jer će šengenske vize dobijati samo najbolji studenti sa ponudom da za isti posao na zapadu budu višetruko manje plaćeni od svojih zapadnih kolega.

Dok godinama čekaju novo državljanstvo. Dakle, o kakvom to “presedanu” otimanja govori premijer. Preuzimanje Kosova biće sasvim logična i “legalna” posledica politike jedne svetske sile i njihovih poslušnih vazala. O tome za one koji su hteli da čitaju piše 17. aprila 1997. godine u članku “rekolonizacija Balkana” Nik Bims. On na početku upozorava, kao da se obraća premijeru, pa kaže citirajući Trockog: “U politici kao u privatnom životu ništa nije jeftinije i beskorisnije nego moralizovanje”. Mnogi ljudi ga, međutim, smatraju atraktivnim zato što ih spašava od potrebe da razmotre objektivne mehanizme događaja. Objašnjavajući da prvi deo operacije uništenje Jugoslavije datira iz osamdesetih “nametnutim merama MMF i Svetske banke i svađe oko raspodele nastalog siromaštva i uvećanih dugova”, autor konstatuje da je “bombardovanje Kosova bio završni čin parčanja Srbije”. Sve to mirno su posmatrali, verovatno i shvatali, ne samo dobitnici već i gubitnici Osme sednice koji su u čerečenju Srbije svaki svojom metodologijom, jedni simuliranjem otpora i nacionalizma, drugi simuliranjem demokratije i globalizma, od otimačine kao plena “ružičaste revolucije” stvorili ne presedan otimačine teritorije, o kome govori premijer, već pravilo. I to ne samo za ove prostore.

Kako reče ovih dana za javnost bivši član ove Ali Babine družine, bivši ministar Veselinov, “prava je umetnost kako Koštunica odražava u balansu ovu oligarhiju” deobnog bilansa Srbije – bivših crvenih, sada raznobojnih termita. Ustvari, ponovo imamo kao za vreme Tita interesni lobi raznih grupacija u jednoj politički mafijaškoj slozi. Tu čak i jedan krajnje problematičan demagog ima više portfelja u vladi nego politički pismenih poslanika. Samo oni Titovi razbijali su Jugoslaviju na feude, a ovi pljačkaju nemoćnu Srbiju. Da nije toga ne bi ni proalbanskom lobiju, ni Ahtisariju palo na pamet da u završnom činu stvaranja još jedne albanske države, ove od srpske terotorije, gomilaju na severu pokrajine trupe KFOR-a, koje će u datom trenutku, ne tako dalekom, pokazati Srbima destinacije za nove lokacije, ovoga puta u istinskoj, a ne virturelnoj Srbiji. Što je odavno Kosovo!

U celom tom primirju pred oluju bande tajkuna iz okoline vrha vlasti rasprodaju vojne resurse, slabe armiju na nekih 20.000 ljudi i dovode nas u situaciju da ćemo proglašenje (uslovne)nezavinosti Kosova dočekati bez adekvatnih i dobro naoružanih vojnih efektiva. Mi isključujemo tuču (ministar odbrane) mi smo, kako poručuje nasilnicima samo za pregovore. Pregovore sa kim?! Sa 75.000 do zuba naoružanih UČK?! Nama je u ovom trenutku, kako naglašavaju mediji, prioritetno da na pritisak Stejt Departmenta i FBI osudimo ubice braće Bitići. Ko su braća Bitići?

“Oslobodilački” teroristi

Postoje moguće dve verzije. Izaberite! Dakle prva, reč je o pripadnicima grupe Amerikanaca albanskog porekla, njih 400 (Atlanska brigada) koji su došli u pomoć terorističkoj braći UČK i “Milosrdnom anđelu” u osvajanju srpske terotorije Kosova i da učestvuju u otvaranju kapije plana predloženog u Kongresu SAD još 1993. (javio TANjUG) pod šifrom “Virxinija” da se provokacijom (Račak) pa bombardovanjem, pokrene planirani egzodus Šiptara u Albaniju. Takođe, provociran kazus beli za otimačinu Kosova u koji je Sloba uleteo osnažen referendumom podrške Draškovićevih i Šešeljevih kostimiranih rodoljuba. U vremenu moguće diplomatije svi oni su režirali reprizu 27. marta. Vuk sada arlauče neku drugu priču, Sloba je mrtav, a Šešelju su oduzeli reč. Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju.

Sada, vele u SAD, kao krunski argument otimanja terotorije da “Srbi kao počinioci aparthejda i genocida nad Albancima”, ne zaslužuju svoju teritoriju. A tamo se, potiskujući Srbe zahvaljujući Titu, pa manevrisanju OUN, uselilo nasilno preko milion stanovnika Albanije.

I jevrejski lobi dočepao se dijamanata i zlata Južne Afrike instalirajući pritom crnačku marionetsku vladu, komunističke provinijencije. Sećate se, pomagali smo te “borce sa slobodu” danas multimilionere, koji su okupirali imanja i vile proteranih vlasnika rudnika, fabrika... Amerika Srbe tretira kao Engleska svojevremeno Bure. Inače šta Amerika radi sa nepodobnim, joj, teroristima delimično znamo.

Druga verzija. Braća Bitići “zalutala” su na srpsku terotoriju i od sudije za prekršaje dobili 1999. godine, dakle usred agresije NATO, 15 dana zatvora. Onda je neko u SLUŽBI zaključio da je to preblaga kazna za pripadnike “oslobodilačke vojske Kosova” koje oni vide kao teroriste, koji su pre toga i iz zasede ubili 150 policajaca, njihovih kolega. U “oslobodilačkoj borbi”. Pa su, kako tvrdi optužnica, za neposredne izvršioce, (nalogodavci su nedohvatljivi), braću koju je pustio sudija za prekršaje, likvidirali. E, pa ne može tako sa borcima za “slobodu Kosova od srpskog jarma”, ubačenim iz Albanije, a treniranim i naoružanim u Albancima prijateljskoj SAD.

Tim pre što su Albanci, “teroristi oslobodioci” američki državljani. Mora se znati neki red i redosled u otimanju. Zanimljivo da je FBI ćutao kada je Tito slao svoje Arkane da likvidiraju širom sveta potencijalne političke protivnike. Tito je bio garant budućeg planiranog čerečenja Jugoslavije.

A eto ceo Liban srušen je za dva oteta vojnika Izraela. Dudaković jeste pobio, uglavnom poklao oko 2.000 Srba i nešto muslimana, ali i on je bio “oslobodioc” prijatelj savezničke Al Kaide i njihovih ideologa, verskih fanatika, Vahabita koji i danas divljaju Bosnom. Što reče ispravno moj bivši kolega iz TANjUG-a, sada glavni urednik BETE, ne može se naš zločin opravdati tuđim. Tačno! Ima ko će krivce za zločine nad Srbima prozvati. No, ne lipši dotle magarče!!!

Uostalom, Soroš je “Betu” “nezavisnu agenciju” isfinansirao baš zaradi “objektivnosti” u kojoj su doduše neki malo više privilegovani “Kako im tata kaže”.

Tu vrstu privilegije, monopoli na jednu istinu i na pravdu, i moralisanje, partijskih novinara sudija, imali su i otimači revolucionari 2000. godine. Deviza ista – samo su gubitnici zločinci, nikako oni. I zato su oponenti uvek izvan zakona. Navek.

Zato nažalost izjave premijera treba shvatiti, ako ne kao alibi, ono kao spisak lepih želja.

Nažalost, političku elitu nam neće niko oduzeti, opljačkati, kidnapovati. I to sa dobrim razlogom, jer su upravo oni maštoviti i nadahnuti izvođači radova na stvaranju naše zlehude sudbine protektorata. Solana, Karla i Ahtisari smatraju da gore i dugotrajnije kazne od ovakve “demokrature” ružičastih otimača nema. U tome su dakako u pravu. A što se tek tiče informisanja od strane njihovih pulena, bivše dece udbaša, Titovih ambasadora, partijskih gaulajtera da ne nabrajam dalje, njih zapravo i ne treba trenirati za širenje “nove istine”, nove kominterne sa zadahom Orvela... Oni će nam na kraju ležerno objasniti da smo se, hvala Bogu, oslobodili Kosova sve na “putu za Evropu”. A vestima “nezavisnog novinarstva” mora verovati čak i premijer, da ne govorim o manje više zavisnim ministrima – neki zavisni od para, neki od opojne droge (vlasti). Predsednik je u međuvremenu na stalnom “službenom putu”. On i njegov kabinet, sa šefom čije prezime evocira na vreme “onih “otimačina, strpljivomerka Vojvodinu za DS. U koliciji, naravno. Zato gospodo analitičari manite se daljih špekulacija o brzim vanrednim izborima.

Pravo na otimačinu, koja se legalizuje u ovom jednopratijskom pluralizmu lopovluka, “pravično”, reklo bi se, mudro je distribuirana i cementirano. A to je najbolji vetar u leđa tajkunima, “ekspertima” politikantima svih fela i njihovih “stipendista” u vladi i institucijama. Garant celovitosti njenog mandata. Svi oni boriće se za Kosovo do poslednje floskule namenjene naivnima. Ima li još takvih?

Dragan Milosavljević

http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/78/politika.htm

  Štampa