Predhodna strana

Zakon trube

Od starog Egipta do Guče

U drevna vremena truba je bila ratnički muzički instrument, ali i instrument koji se često slušao pri izvođenju verskih obreda

Ako bi sada - dok su uši mnogima zaglušene od brojnih decibela koji uz nežni šum točenog piva i resko cvrčanje pečenja dopiru sa sabora trubača u Guči - neko tražio hitan odgovor na pitanje koji je naš glavni, izvorni, narodni muzički instrument - šta biste odgovorili?

Gotovo neminovno, misleći na „Kalašnjikov”, „Đurđevdan” i ostale hitove trubačkih orkestara, mnogi bi verovatno odgovorili da je to - truba (kao što su donedavno mislili da je harmonika). Odgovor bi možda bio i tačan ukoliko bi podrazumevao narod koji trenutno živi na ovom prostoru zaboravljajući prethodna pokolenja... Jer, truba je ovde došla u vreme novije istorije, pre svega s vojnim orkestrima, a pre toga svirali smo neke druge duvačke instrumente.

Ali, o tome kasnije.

Da vidimo prvo odakle zapravo potiče truba koju Italijani zovu tromba, Englezi trumpet, Francuzi trompette. Kao što je svima jasno, reč je o limenom duvačkom instrumentu. Sastoji se od cilindrične cevi koja se završava levkom, kao i od usnika u obliku malog i plitkog kotlića. Cev trube je savijena. Hromatska truba ima mehaniku sa tri ventila.

Egipćani, Asirci, Jevreji, Grci, Rimljani...

Preteče trube možemo da nađemo u najprimitivnijim civilizacijama ukoliko mislimo na svirale od bambusa, na primer, na rog... Najstarije slike trube potiču, međutim, iz Egipta, iz drugog milenijuma pre naše ere. Sačuvane su i dve trube iz Tutankamonovog vremena, od kojih je jedna bronzana.

Na muzičkim instrumentima sličnim trubi svirali su Asirci i stari Jevreji (hasosra), donekle i Grci (to je bio instrument po imenu salpinŠ), kao i Rimljani (tuba). U drevna vremena truba je bila ratnički instrument, ali i instrument koji se čuo pri izvođenju verskih obreda.

U Evropi se prvi put pominje u 12. veku i tada je bila dvorski signalni instrument. Zvuk trube potom je privukao pažnju evropskih žonglera, ali i putujućih muzičara koji su svirali i izvodili narodne igre. U 15. veku prvi put se pojavljuju trube sa zavrnutom cevi, najpre u obliku slova s, a krajem tog stoleća u kružnom obliku koji je truba zadržala čak do 19. veka. Od tog vremena trube su pravili u različitim veličinama. Ponekad su izrađivane i od srebra, uglavnom od mesinga. Početkom 17. veka truba ulazi u orkestar s delima Monteverdija, a koncert za trubu napisao je i italijanski kompozitor Antonio Vivaldi (1678-1741).

Dok je u Veneciji izvođen Vivaldijev „Koncert za dve trube i orkestar”, da li su i u našim krajevima svirali trubu?

U stvari, smatra se da broj izvornih muzičkih instrumenata u Srbiji i nije tako velik mada postoje sve glavne vrste. U narodne muzičke instrumente ubrajaju se oni na kojima se izvodila i izvodi narodna muzika. Uglavnom su nastajali u kućnoj radinosti: pravili su ih seoski majstori graditelji. Svako godišnje doba nudilo je nove materijale za građenje duvačkih muzičkih instrumenata. Svirale su pravljene od vrbe i zove, a borija od mlade kore drveta. Najrasprostranjeniji i najosobeniji muzički instrument u Srbiji bila je - svirala. Imala je šest rupica za prebiranje tonova i jednu glasnicu. Pravila se (i pravi se) od šljivovog, drenovog ili javorovog drveta. Postoje svirale raznih veličina od kojih i zavisi visina tonova. Manji instrumenti nazivani su svirala, svirajka, sviralja, frula ili flura (u istočnoj Srbiji). Duži instrument gotovo je svuda nazivan dudukom.

U duvačke instrumente sa zarezanim piskom spadale su dvojnice: rupe na dvojnicama, odnosno glasnice, nalaze se na prednjoj strani na kojoj su i rupe za prebiranje tonova. Postoji sedam rupa: četiri na levoj i tri na desnoj strani. U svirale s jednostrukim jezičkom spadaju paljke, surle, lejka i gajde. Prve tri prave se od tikve, s dužom drškom na kojoj su rupice za prebiranje, a telo tikve služi kao rezonator. Zanimljivo je da su i gajde nekada bile rasprostranjene po celoj Srbiji, kao i svirale. I danas ih još sviraju u istočnoj Srbiji. Od aerofonih muzičkih instrumenata s dvostrukim jezičkom veoma su bile poznate i zurle koje su svirali uz tupan i bubanj. Ovaj se sastav instrumenata sačuvao još samo na jugu Srbije.

Iako je i u nas bilo izvanrednih narodnih i školovanih trubača, trubački orkestri među širokom muzičkom publikom stekli su slavu dobrim delom i putem filma - pre svega ostvarenjima Emira Kusturice. Iz tame bioskopske dvorane, do ulica, kafana, a potom na krilima narodne muzike sveta - do koncertnih dvorana. Trubačke orkestre počeli smo da smatramo našim muzičkim zaštitnim znakom. (Poput Kubanaca koji su, istini za volju, trubu upotrebili na jedan sasvim drugi način...) Zatim smo se i svetu podičili svojim trubačkim orkestrima. Naišli smo na odobravanje. Možda im se čini da zvuk trubačkog orkestra verno dočarava našu prirodu? Nešto bučno, a istovremeno veselo i očajno? (Da ne pominjemo sklonost ka „falširanju”...) Ko će znati? Istorijski trenutak je, kratko rečeno, bio odgovarajući. Izvesno je da je kod nas stvorena muzička navika slušanja određene muzike trubačkih orkestara. Šta li bi na to rekao Tutankamon?

Mirjana Ognjanović

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/tekst.php?broj=2848&tekst=02

  Štampa