Predhodna strana

Knjiga koja je uzdrmala SANU i probudila uspavane unvirzitske veličine 

Znate li Srbi da vaša deca uče da ste genocidan narod!?

Profesor dr Vladan Cetković: Ta knjiga je neka vrsta "Milosrdnog anđela" koja opet bombarduje, ovog puta lažima i falsifikatima uz pomoć raznih "lokatora", od kojih se jedan već pojavio sa visokom titulom dopisnog člana SANU

Tekst u prošlom broju "Svedoka":
"Znate li, Srbi, da vaša deca uce da ste genocidan narod!?" i reagovanje poznatog profesora Emila Vlajkija - koji traži da se na Fakultetu politickih nauka zabrani knjiga Amerikanca Endru Hejvuda "Politika", koja se preporucuje kao obavezno štivo za više predmeta na FPN, izazvala je potres u Srbiji!
I na fakultetu, ali i u intelektualnim krugovima, koji su se, cini se, posle dužeg vremena trgli iz duboke ucmalosti i depresije... O tome se, pre neki dan, žestoko raspravljalo i na Godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka, a o tome se prica u širokim obrazovnim i intelektualnim krugovima Srbije.
Jer, izmedu ostalog, Emil Vlajki je i direktno prozvao srpske intelektualce, državne instituciuje, fakultetske profesore i studente - zašto su samo nemi posmatraci svega što se u ovoj zemlji dogada?

Na tapetu žestoke kritike našao se i akademik Vojislav Stanovcic, recezent knjige Endru Hejvuda, koji se nemušto branio od izrecenih mu kritika u SANU, "da on nije recenzent, vec pisac predgovora, ili pogovora"?!
Od uglednog intelektualca, profesora i dugogodišnjeg dopisnog clana SANU, ocekivao se drugaciji odgovor, ali profesor Stanovcic, sam po sebi, nije ni tema, ni uzrok ove serije nedeljnika "SVEDOK", koji je otvorio "Pandorinu kutiju" na temu - iz kakvih udžebenika naša deca uce.
Da li je jedno ideološko ucenje zamenjeno drugim?
Da li se medu udžbenicima (ovaj Hejvudov, "Politika", konkretno, finansirala je Ambasada Sjedinjenih Americkih Država u Beogradu, ali se Odeljenje za štampu i kulturu ambasade napismeno ogradilo od "sadržaja ove knjige", što crno na belo piše i u knjizi) uz blagoslov naših profesora i akademika poturaju neodrživi stavovi, koji - em nisu tacni, em teško optužuju Srbe i srpski narod i za ono što uopšte nije nikad istraženo, još manje dokazano...

Dugogodišnji profesor na Fakultetu politickih nauka, sada angažovan na predavanjima i ispitima na postdiplomskim studijama na istom fakultetu, a predaje i na Policijskoj akademiji, na postdiplomskim studijama, Metodologiju istraživanja bezbedonosnih pojava - Vladan Cetkovic, odmah se odazvao pozivu redakcije "SVEDOK", smatrajuci da je izuzetno važno što su se i mediji upustili u ovu, po mnogo cemu u Srbiji tabu temu, i da je, po njemu, reagovanje Emila Vlajkija u "Svedoku" izuzetno važno, ali i dragoceno za našu uspavanu, pre svega, intelektualnu javnost...

SVEDOK: Profesore, šta i iz kakvih udženika uce naša deca?
Vladan Cetkovic: Ni o cemu se više ne vodi racuna. Cak, više nisam siguran da li danas, uopšte, neka nadležna državna institucija brine o kvalitetu udžbenika u osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju! Mislim pre svega na sadržaje predmeta društvenih nauka, ali i na one koje imaju dodira s nacionalnim interesima naše zemlje!

S: Kako podici kvalitet udžbenika, time i nastave, u našim obrazovnim institucijama?
V.C: Trebalo bi napraviti više saveta i komisija, koji bi imale kompletan uvid u udžbenike koji se koriste ili koji se preporucuju ucenicima, da i u toj oblasti stvorimo svoju nacionalnu strategiju. Za to, medutim, nije dovoljno da stvorimo globalni program, vec to mora da bude program pun finih fragmenata iz obrazovanja i kulture naše zemlje. Bojim se da debelo kasnimo oko toga, a kad se pogreši u obrazovanju danas, ceh se placa mnogo godina docnije.

S: Pominjete formiranje saveta, komisija - ne postoji li, znajuci nas i naš mentatlitet, bojazan da se ti saveti i te komisije pretvore u svojevrsne cenzore, a gde su cenzori, tu je i cenzura?
V.C: To drugacije posmatram i verujem da u tim savetima i komisijama ne bi smeli da sede partijski apartcici, ljudi bez profesionalnog i moralnog digniteta, ljudi bez rezultata za sobom. Jeste, danas smo svedoci, da na mnogim važnim mestima u mnogim oblastima sede potpuni anonimusi, ljudi za koje nemate pojma ko su, a još manje šta su, ali i šta su do dolaska na to važno mesto uopšte radili. I da li su radili. Dakle, moj predlog je da tu sede ljudi od imena, ljudi od digniteta, ljudi neokaljanog morala, oni koji su stvarno nezavisni od uticaja spolja, od moci novca, od sitnošicardžijskih racunica.

S: Da niste utopist?
V.C: Ne, stvarno sam uveren da medu našom intelektualnom elitom ima takvih ljudi, ali je sasvim druga stvar što su oni skrajnuti, ili ne žele da se petljaju u to. To intelektualce ne pravda, a zapravo je tekst Vlajkija u "Svedoku" ukazao i na problem, ali i na pravce izlaska iz tog vrzinog kola...

S: Evo, knjiga Endru Hejvuda je vec dve godine medu studentima, zar smo morali da cekamo da nam stranac, Emil Vlajki, ukaže na pogubnosti te knjige po buduci razvoj naših intelektualaca, pa i same Srbije?
V.C: Mislim da je upozorenje koje nam je uputio gospodin Vlajki veoma korisno, bez obzira na njegovo poreklo, jer se on i u ranijim istupanjima pokazao kao objektivni kriticar svega onoga što nije u skladu sa moralnim i naucnim vrednostima u bilo kojoj nacionalnoj sredini. Podsetio bih samo da je i gospodin Handke, cuveni pisac, jedan svetao primer ukazivanja na neprincipijelnu i nekorektnu kampanju koja se vodi protiv srpskog naroda i srpske nacije - na tapetu.

S: Profesore, a kako je moguce da knjiga o kojoj je konkretno rec, a slicnih knjiga ima mnogo, dve godine služi ne baš direktno kao udžbenik - nego kao preporucena-obavezna literatura, a da niko od naših profesora ne reaguje? Da li to znaci da nisu citali knjigu, a preporucuju je, ili se, možda slažu sa sadržajem knjige, što je moguce, ili im je sasvim svejedno?
V.C: To je višeslojna pojava u nas, govori o snažnom spoljnom uticaju, finansijskom, politickom i idejnom - koji ima za cilj da utice na svest i ponašanje mladih ljudi, posebno inteligencije.

S: Na šta konkretno mislite?
V.C: Slucaj ove knjige "Politika", pisca Endru Hejvuda, govori o tome da je u njoj sadržano nastojanje da se opravdaju užasna zla i mržnja koja se gaje u pojedinim sredinama i u sredstvima informisanja u svetu prema nama, prema Srbiji i prema srpskom narodu... Ta knjiga je neka vrsta "Milosrdnog andela" koja nas na promenjen nacin bombarduje, lažima i falsifikatima, uz pomoc raznih "lokatora", od kojih se jedan vec pojavio sa visokom titulom dopisnog clana Srpske akademije nauka.

S: U svetu, mogu i da razumem, ali kako objašnjavate da i u pojedinim našim, domacim sredstvima informisanjima, prosto, isijava mržnja prema srpskom narodu?
V.C: Onda, ipak, nije to više samo stvar tih društvenih tela koja pominjem i koja predlažem, nego i stvar državnih organa, i institucija, nadležnih ministarstava, koji su po logici stvari dužni da brinu o nacionalnom i državnom interesu.

S: Vi ste prošle godine, koliko sam obavešten, pisali pisma, pokretali neke teme... Da li vam je bilo ko odgovorio, ili vas pozvao da mu objasnite vaše videnje odredenog problema?
V.C: Nisam dobio nijedan odgovor, ali sam uradio ono što je bila moja dužnost kao profesora i ucesnika u obrazovnom procesu na univerzitetu.

S: Dakle, sem, možda, unutrašnjeg osecaja da ste olakšali sebi, kako je moguce da nijedna institucija ne reaguje? Ili mislite da te institucije imaju precih briga?
V.C: Mislim da te institucije nekada prenebregavaju opasnost koja dolazi od tih naoko sitnih stvari koje imaju cesto velike i teške posledice...

S: Ovo mi lici na politicki odgovor. Da li to, možda, ne rade namerno?
V.C: Naravno, kad se prenebregava tu je i svesno i nesvesno. Jednostavno, smatraju da je u nekakvoj demokratizaciji, verovatno, bez granica, sve dozvoljeno. I da u nekim postupcima koji uistinu škode društvu i narodu, pogotovu mladim naraštajima, možda i nisu stanju da ih uoce i vide.

S: Gospodine Cetkovicu, ne može se reci da medu mladim studentima nema talentovanih, mladih ljudi koji shvataju, ali cute. Da li se tu radi o konformizmu, ili o strahu da se ne eksponiraju, da njihove reakcije ne izazovu kontraefekte kod onih koje prozivaju?
V.C: Mislim da u mnogim slucajevima mladi bolje reaguju nego odrasli.

S: Sada, cujem, da se medu studentima na Fakultetu politickih nauka ipak nešto dogada, da vec neki traže da se Hejvudova "Politika" povuce iz preporucene literature za odredene ispite?
V.C: Mislim da je to prava stvar, ali istovremeno mislim da i institucije, kao što je Srpska akademija nauka, uz ulazna vrata moraju da napravi i izlazna! Da oni koji se ogreše o interes srpskog naroda, srpske akademije, srpske nauke, moraju da budu na odgovarajuci nacin odgovorni i sankcionisani...

S: Sada je moderno kritikovati SANU, SPC, vojsku... Da li vi smatrate da se nekako SANU povukla u zapecak, da se ne javlja ni kad mora, da je pamet Srbije zacutala?
V.C: Vec duže, svesno ili nemarom, SANU je skrajnuta sa tih pitanja...

S: Kažete, nemarom ili svesno, a razlika je ogromna. Da li mislite da sadašnji sastav Srpske akademije nauka nema u sebi više ni trunke poleta da, i pored svih kritika, kojima je zlonamerno ili opravdano napadana, ipak reaguje? Ili je SANU zabila glavu u pesak?
V.C: Nije tako. Ima slucajeva kad se reaguje, kao akademik Mihajlovic...

S: Mislite ovo sad oko Crne Gore?
V.C: Reaguju vrlo dobro kad su u pitanju jezik, kad su u pitanju osnovne vrednosti nacionalnih pitanja i problema. Ima, medutim, primera kad Akademija ostaje gluva i ne pojavljuje se u javnosti i medijima oko pitanja koja su ipak znacajna, ne samo za društvo, nego cak i za samu Akademiju. O tome bi SANU trebalo da povede racuna i unutar svoje organizacije... Ali, znam da je SANU u proteklih 20-30 godina bila neuporedivo aktivnija. Nekad je trpela i velike kritike, ali je bila prisutna u rešavanju znacajnih pitanja iz oblasti ekonomije, kulture, brojnih pitanja koja su se ticala socijalnog statusa... Uopšte, bila je mnogo prisutnija u rešavanju položaja i uloge inteligencije u društvu. Danas, recimo, veoma malo se vodi racuna o mestu i ulozi naše inteligencije, tu je znacajno zanemaren materijalno-finansijski položaj i inteligencija se nalazi u jednom depresivnom stanju, cesto veoma apaticna i nezainteresovana za pitanja koja se ticu cak i njenog položaja.

S: Pominjete cetiri razloga: depresivnost, apatiju i nezainteresovanost, ali i materijalni status. Da li mislite da je možda taj materijalni status proizveo tri prethodna, da je sad i u SANU postalo važnije da se preživi, nego da se nešto preduzima?
V.C: Mislim da je u ovim našim teškim vremenima znacajnije da se govori o pitanjima nacionalnog interesa, na duže staze posmatrano. Da se ukljucimo u rešavanju tih pitanja, da ne ostavimo samo dvojici vodecih ljudi u državi koji se bore za ostvarivanje tih nacionalnih interesa vec da se ukljuce široki slojevi, od Akademije do svih struktura unutar naše inteligencije. Vi znate da, recimo, samo u srednjim školama imamo 110 hiljada zaposlenih nastavnika i profesora, što je ogroman broj, da ne govorim koliko imamo mladih sposobnih ljudi koje treba pravilno usmeriti i ukljuciti u procese za rešavanje tih pitanja...

S: Da se vratimo na "Politika" Endru Hejvuda, vi ste iz knjige videli da je štampanje finansijski pomogla Ambasada SAD u Beogradu, Odeljenje za štampu i kulturu, ali da su se ogradili formulacijom da ne odgovaraju za izrecene stavove u njoj. Dakle, dali su pare, ali nije važno šta "unutra piše"!? Da li mislite da bi bilo moguce da americka ambasada u Beogradu finansira knjigu ciji je sadržaj protiv interesa SAD?
V.C: Ne! Ali, mislim da bi bilo vrlo korisno za odnose dve zemlje da se Amerika što pre ogradi od te knjige i njenog sadržaja, ali i od pisca pogovora (profesor Vojislav Stanovcic, primedba V.D.) jer ta knjiga ne škodi samo srpskim, vec i americkim interesima.

S: Zašto?
V.C: Štampanje jedne takve knjige bez naucno-teorijskog sadržaja je, u stvari, najbrutalnija propaganda koja donosi sud o jednom narodu bez priziva i mogucnosti da se na to odgovori. Ali, ako studenti odgovore na svoj nacin, to ce biti nešto najpozitivnije sa tog fakulteta u poslednje vreme!

S: Ne bojite li se da ti studenti, po našem obicaju, "nadrljaju"?
V.C: To ne zavisi samo od studenata, vašeg lista i mene. To, pre svega, zavisi od ponašanja državnih institucija koje moraju da pruže zaštitu za dogadanja unutar demokratskog ponašanja. Mladi ljudi, studenti, po meni, imaju puno pravo da se bore za prave sadržaje u obrazovanju.

S: Svedoci smo da je akademik Mihailo Markovic progovorio na godišnjoj skupštini SANU o toj knjizi, ali da je usledilo jedno nemušto objašnjenje Vojislava Stanovcica, recenzenta knjige?
V.C: Krajnje je neprofesionalno, a za akademika apsolutno neprihvatljivo, da piše pogovor za knjigu ciji sadržaj nije temeljno proucio!

S: U samoj knjizi, videli ste, lepo, krupno i jasno piše: recenzent akademik Vojislav Stanovcic. Covek se dve godine nije ogradio da je recenzent, tek se ograduje kad je direktno prozvan?
V.C: Sad se boji posledica - da je apsolutno odgovoran za ono što je uradio...

S: Cekajte, kako je moguce da covek dve godine docnije kaže da to nije potpisao - što je potpisao!
V.C: To je obicna laž, to je sramota! Dve godine je knjiga u upotrebi, funkcioniše, i to je cak i krivicno delo!

S: Krivicno delo?

V.C: Ako je njegov potpis falsifikovan i zloupotrebljen, to je krivicno delo falsifikata, ako je potpisao da su Srbi genocidan narod, i tu ima odgovornosti - opet je to krivicno delo. Kako može akademik da potpiše tekst o necemu što je apsolutno neistina i što duboko vreda osecaje, interes i suštinu srpskog naroda, srpskog bica?

S: Da li mislite da pokretanje svega ovoga i reagovanja Emila Vlajkija može da bude pozitivno za srpski narod i srpsku inteligenciju?

V.C: Da. Posebno ako bi se pokrenula ozbiljnija debata o ulozi srpske inteligencije u rešavanju vitalnih interesa srpskog naroda, u ekonomiji, politici... Recimo, ima brojnih slucajeva u nas da ljudi dobijaju odgovorne politicke funkcije, a nisu formirani ni kao ljudi ni kao licnosti. To je nezamislivo, to je neodgovorno. Ljudi koji nisu zaorali brazdu, koji se nisu dokazali ni u jednoj oblasti, nisu stekli autoritet, a ti ljudi zauzimaju izuzetno visoke funkcije u strankama i državi... I truju i omladinu i narod. A javnost zna da takvih politicara, bez integriteta, bez autoriteta i ugleda, ima poprilicno. I zato ni u najvažnijim stvarima ne možemo da dodemo do konsenzusa... Pa vidite, molim vas, mislim da inteligencija mora imati važnu ulogu u pisanju ustava. Da li smo mi u stanju da mobilišemo inteligenciju da ucestvuje u stvaranju sadržine novog ustava, koji na duži rok treba da odredi interes srpskog naroda i gradana koji žive u Srbiji.

S: Vi ste dugo godina predavali na Fakultetu politickih nauka. Kakva je razlika izmedu tadašnjih i sadašnjih predavanja, posebno oko nametanja Bolonjske deklaraciije...
V.C: Mislim da smo imali mnogo organizovaniji nacin školovanja, da je država bila više ukljucena sa svojim komisijama i da je vodila racuna - šta dobija za ono što placa! Mislim da se i danas mora voditi racuna o tome da na državnim fakultetima država ima odredenog uticaja na obrazovanje kadrova po meri države i srpskog naroda. To su pare poreznika i srpskog naroda. Iako fakulteti moraju da imaju svoju autonomiju, to nije sporno, ipak mora da se zna da su to državni fakulteti i univerziteti koje država finansira.

S: Sve je više privatnih fakulteta, što je i pravno moguce, a i u redu?
V.C: Sasvim u redu, ali ti fakulteti više vode racuna za šta i na šta se troši novac. S druge strane, potpuno je nelogicno da država daje veliki novac, a da nema pojma šta se u tim obrazovnim ustanovama dogada! I ko predstavlja te institucije!

S: Kakav je položaj zaposlenih ljudi u obrazovanju?

V.C: Status ljudi u obrazovnom procesu je ponižavajuci i mora se povesti racuna o drugacijem materijalnom položaju prosvete i prosvetnih radnika.

Akademik Mihailo Markovic o knjizi "Politika" Endrua Hejvuda, u kojoj se Srbi porede sa nacistima, Hitlerom, Musolinijem i proglašavaju genocidnim narodom, i recenziji te knjige iz pera clana SANU Vojislava Stanovcica

 

Stanovcic bi zasluživao da bude iskljucen iz Akademije, ali to po Statutu nije moguce - zato je, recimo, i Bogdan Bogdanovic još uvek njen clan

Mihailo Markovic. Profesor. Akademik. Šahovski majstor. Filozof. Pisac brojnih knjiga prevedenih na mnoge svetske jezike nije odcutao (poput mnogih akademika) ni knjigu "Politika" americkog autora Endrua Hejvuda, preporucenoj literaturi za više predmeta na Fakultetu politickih nauka u Beogradu, koja, po mnogo cemu, predstavlja napad na citav srpski narod i nacionalno bice tog naroda, ali ni - neslavnu recenziju dopisnog clana SANU Vojislava Stanovcica, koji je knjigu "toplo preporucio" studentima.

Mihajlo Markovic, kako i prilici coveku koji zna da misli, a za našu sadašnju javnost malo je poznato da je u mladosti Markovic bio clan državne reprezentacije Jugoslavije u šahu, da je pobedivao mnoge velikane drevne igre, ali i da ga je nauka "sprecila" da postane i velemajstor...

Birajuci izmedu šaha i nauke, odabrao je nauku...

Da li je pogrešio, ko zna. A, i danas u njegovim radnim prostorijama, uz rukopise novih naucnih radova, obavezna literatura su šahovske knjige, a od rekvizita šahovska tabla!

Ali, šah i šahovsko umece Mihaila Markovica su druga temu kojoj ce "SVEDOK" posvetiti pažnju u nekom od narednih brojeva...

Ovog puta, tema je drugacija, a kako izgleda i, za mnoge - tabu tema...

Svedok: Govorili ste dosta oštro na godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka (1. juna ove godine) o jednoj knjizi i pomenuli ste rec - skandalozno?
Mihailo Markovic: Govorio sam o jednoj skandaloznoj pojavi, koja ne bi smela da izmakne pažnji nacinalne institucije kao što je Srpska akademija nauka, utoliko pre što je jedan njen clan u direktnoj vezi s njom. Rec je, naime, o jednom smišljenom i sistemskom procesu duhovne manipulacije s našom mladom intelektualnom generacijom, o jednom procesu narušavanja njihovog dosadašnjeg nacionalnog identiteta, njihovog nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja. To se cini preko školskih udžbenika, najpre srednjoškolskih, a sada, evo, i univerzitetskih. Njima se govori da se njihov narod u nedavnim zbivanjima ponašao kao fašisti u Drugom svetskom ratu, da je genocidom, pa je etnickim cišnjem težio da proširi svoju državu i da stvori "veliku Srbiju", da je držao Kosovo pod svojom okupacijom sve dok ga americka humanitarna intervencija nije oslobodila!

S: Takvih mišljenja ima i u medijima?
M. M: Kad o tome pišu novine i casopisi, to mogu biti proizvoljna individualna mišljenja, ali kad je to prisutno u udžbenicima, koji bi morali biti kriticki ocenjeni i od nekog prihvaceni, od mladih ljudi se ocekuje da to prihvate kao nesporno, opštepoznato - poznato.

S: Šta je neposredan povod ovakvog Vašeg, kritickog suda?
M.M: Neposredan povod je saznanje da se na Fakultetu politickih nauka u nastavi koristi srpski prevod knjige "Politika" Endrua Hejvuda, cije izdanje je finansiralo Odeljenje za štampu i kulturu Ambasade SAD u Beogradu, a izdala 2004. godine izdavacka kuca "Klio" (kao izdavac se potpisao Zoran Hamovic). Navešcu nekoliko bisera iz te knjige (podvlacenja su moja):

"Kao što su nacisti, a kasnije bosanski Srbi shvatili, jedini siguran nacin da se stvori politicki i kulturno jedinstvena nacionalna država jeste program etnickog cišcenja" (str. 219).

"Drugi svetski rat je u najvecoj meri bio rezultat programa imperijalnog širenja, inspirisanog nacionalizmom, koji su sprovodili Japan, Italija i Nemacka. Poslednji... primer ovog oblika nacionalizma u Evropi bilo je nastojanje bosanskih Srba da stvore "Veliku Srbiju" (str. 223).

"Umesto da spostavi svetski poredak, koji je zasnovan na poštovanju pravde i ljudskih prava, medunarodna zajednica je u bivšoj Jugoslaviji stajala po strani i, dok nije izbila kriza na Kosovu, dozvoljavala Srbiji da vodi rat za proširenje teritorija i sprovodi politiku genocida koja je licila na onu iz Drugog svetskog rata" (str. 264-265).

"Njegova (NATO) bezbednosno-odbrambena uloga je, po svemu sudeci, promenjena i naglasak je stavljen na humanitarnu intervenciju i ocuvanje mira. Ali, kao što to pokazuje intervencija na Kosovu 1999, koja je preduzeta radi okoncanja srpske okupacije, ova nova uloga ipak zahteva sposobnost za vodenje rata" (str. 279).

S: Ovo je, doista blago receno, pretrano?
M.M: Dosad se kod nas smatralo da su OUN i medunarodna zajednica bili nepravedne i surove prema srpskom narodu kad su zavele sankcije, tolerisale bombardovanje, zatražile povlacenje srpskih snaga s Kosova, što je dovelo do masakra i proterivanja 220 hiljada Srba i nealbanaca s Kosova i Metohije. Iz ove knjige, medutim, saznajemo da je "medunarodna zajednica" stajala po strani i dozvoljavala Srbima da sprovode politiku "genocida". Autor kritikuje Organizaciju Ujedinjenih nacija zbog "novog izolacionizma", zbog "nedelotvornosti" njene politike zahteva se sklapanjem primirja i zavodenja sankcija protiv Srbije"(!). Takva politika OUN je "obeshrabrila SAD"... Ovo su izuzetno reakcionarni stavovi cak i za jednog prosecnog zapadnog politikologa!

S: Nagovestili ste u pocetku da sve ovo ima veze sa Akademijom, odnosno da je jedan njen clan tu odigrao necasnu ulogu?
M.M: Nažalost, recenziju za ovu knjigu je napisao, preporucio je za štampu i u njoj objavio svoj opširan pogovor dopisni clan SANU Vojislav Stanovcic, penzionisani profesor Fakulteta politickih nauka. Ovakvu knjigu je on ocenio s najvecim pohvalama. Evo nekoliko citata (s mojim podvlacenjem).

"Hajvudov dosad najveci domet je "Politika". Put koji je on prešao objašnjava nam visok nivo u kulturi ovog izdanja" (str 232).

"Knjiga predstavlja kombinaciju dobrog udžbenika sa odgovarajucim recnikom teorijskih i strucnih izraza, tako da je možemo predstaviti kao udžbenik kome je dodata mala enciklopedija. Ova knjiga nam otkriva ovog pisca kao velikog eruditu enciklopedijskog znanja, suptilnog probiraca onog što ce citaocima predstaviti" (str 834).

"U tretiranju istorije ovaj pisac pokazuje veliku objektivnost" (str. 835).

"Politika Endrua Hejvuda predstavlja korisnu, korektno i odmereno pisanu" (str. 837)

"Opšti utisak može se sažeti: Ova knjiga se i po bogatoj sadržini i pregnantnom stilu i ostajanju samo na odgovarajuce podatke... može nazvati veoma korisnim prirucnikom enciklopedijskog karaktera" (str. 856).

Razume se, Srpska akademija nauka ne može snositi odgovornost za ovakvu pristrasnu, neobjektivnu i nekriticku ocenu jedne loše ideološke knjige. Ali je zlo što je Vojislav Stanovcic dopisni clan Akademije. Još je gore da ga neki akademik predloži za redovnog clana. Zlo je što je on i zamenik sekretara Odeljenja društvenih nauka. Još je vece zlo što je predložen da ponovo bude izabran za zamenika sekretara i što bi mogao postati i sekretar Odeljenja, ako bude bio izabran za redovnog clana SANU.

S: Stanovcic je u svojoj odbrani, na Skupštini SANU, tvrdio da on "nije pisao receniziju vec samo pogovor, i da knjiga nije udžbenik"?
M.M: Nažalost, Stanovcic je lagao svoje kolege. U impresumu na pretposlednjoj stranici knjkige izricito piše: "Recenzent: akademik Vojislav Stanovcic".

Nema sumnje da je knjiga pisana kao udžbenik s "pitanjima za raspravu" i "preporucenom literaturom na kraju svake glave". Stanovcic eksplicitno piše o njoj kao o udžbeniku: "Knjiga predstavlja kombinaciju dobrog udžbenika sa odgovarajucim recnikom teorijskih i strunih izraza" (str. 834). Ona se nalazi u bibliteci Fakulteta politickih nauka i od strane nekoliko profesora se koristi kao udžbenik.

S: Kako treba shvatiti to što je Stanovcic u svojoj odbrani insistirao na tome da je on pisao pogovor dok je tekst "Politike" bio u štampi?
M.M: To valjda treba da znaci da je pisao o knjizi koju nije citao. Valjda je procenio da je za njega manje zlo uloga nesolidnog i nesavesnog komentatora, nego uloga podanika i ulizice.

S: Najzad, šta znaci to što je rekao da "ovo vec dugo traje"?
M.M: Vojislav Stanovcic je izabran za dopisnog clana pre skoro dve decenije, na osnovu lažne bibliografije, koju je sam sebi sastavio i u kojoj je naveo da su mu neka kapitalna dela "u štampi". Na primer, Pitanje politickih ideja. Medutim, ta dela nikad nisu izašla iz štampe, pa se sa sigurnošcu može reci da nisu ni napisana. Zbog ove vrste lažnog predstavljanja on dosad još nije mogao biti izabran za redovnog clana Akademije, i to je ono što vec dugo traje...
On bi, zapravo, zasluživao da bude iskljucen iz Akademije, ali to po Statutu nije moguce. Zato je, recimo, i Bogdan Bogdanovic još uvek njen clan.

Slobodan Vuksanovic, ministar prosvete i sporta

Ministarstvo prosvete pogrešna adresa

U sve brojnijim raspravama na temu: iz kakvih udžbenika uce osnovci, sredjoškolci i studenti, pojedine strele odapinju se na Ministarstvo kulture i medija i Ministarstvo prosvete i sporta Vlade Srbije.

Profesor Emil Vlajki "prozvao" je Ministarstvo kulture, a profesor Vladan Cetkovic smatra da država, dakle i Ministarstvo prosvete, moraju da imaju uvid u kvalitet udžbenika, u sadržaj knjiga koje se preporucuju studentima, ali i kontrolu na koji nacin se troše pare iz budžeta, odnosno novac gradana, poreskih obveznika...

Dragan Kojadinovic, ministar kulture u Vladi Srbije, bio je vrlo kratak:
- Video sam izjavu Emila Vlajkija, tekst je jako interesantan, ali Ministarstvo kulture ni na koji nacin nema veze sa izdavanjem udžbenika, ili knjiga koje se koriste kao preporuceno štivo u nastavi na fakultetima.
Dr Slobodan Vuksanovic, ministar prosvete i sporta, je malo "opširniji":
- Ti kriticari su još, ili u komunistickom periodu, ili u kamenom dobu! Zar je moguce da ne znaju da u demokratskoj zemlji država nije cenzor udžbenika i knjiga...

Svedok: O spornoj knjizi "Politika" Endrua Hejvuda nije govorio samo Emil Vlajki, vec se otvorila i žestoka rasprava na Godišnjoj skupštini Srpske akademije nauka...
Slobodan Vuksanovic: Znam o tome, citao sam u novinama...

S: I?

S.V: Ministarstvo obrazovanja nije prava adresa. Kriticari moraju da se obrate dekanu Fakulteta politickih nauka, Savetu fakulteta. Jer ti kriticari verovatno ne znaju da se ovde poštuje autonomija univerziteta!

S: Stanite, u toj knjizi izmedu ostalog piše da su Srbi izjednaceni sa Hitlerom, Musolinijem, piše da su genocidan narod...
S.V: Na dekanu i Savetu je da o tome procenjuju. Kažem vam da Ministarstvo obrazovanja nije ovlašceno da se meša u politiku fakulteta, vec bi sami profesori koji koriste ili preporucuju tu knjigu morali da vide da li je sporna ili ne. Svako mešanje ministarstva, ili mene kao ministra prosvete, bilo bi grubo narušavanje autonomije univerziteta

Vladan Dinic

  Štampa