Predhodna strana

Ratko Mladić neustupljivi general

Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju je upravo prekoračio sve granice. Njegovo političko-pravno mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države, Srbije, izaziva u Beogradu ozbiljnu političku krizu koja je pogodna da dovede u pitanje građanski mir.

Dr Patrik Bario

Tekst objavljen 21.05.2006. u francuskim novinama “Francuska akcija”

Iznesimo činjenice. Pregovori o zaključenju sporazuma o stabilizaciji koji su prethodili ulasku Srbije u Evropsku uniju, započeli su u oktobru 2005. i trebalo je u principu, da se sporazum postigne do kraja 2006. Pregovore je sa srpske strane vodio Miroljub Labus, potpredsednik Vlade, proevropljanin potpuno odan Haškom tribunalu. Karla Del Ponte, tužilac pomenutog suda, iskoristila je ovu priliku da izazove krizu Vlade u Srbiji. Evo tri čina jednog veoma lošeg pozorišnog komada, čiji naslov-naziv bi mogao da bude “Neodgovorno uplitanje Haškog tribunala” ili “Kako ugroziti građanski mir u jednoj suverenoj državi.”

Kriza Vlade

Prvi čin: Izveštaj tužioca Haškog tribunala, Karla Del Ponte dostavlja 3.maja 2006. “negativan” izveštaj Evropskoj komisiji, podvlačeći lošu saradnju Beograda sa Tribunalom. Ona ne okleva da izjave predsednika Vlade, Vojislava Koštunice okarakteriše kao “dvostruki odgovor”, jer joj nije isporučio generala Mladića. G-đa Del Ponte je ustvari zahtevala da Srbija isporuči svog generala aprila 2006. godine.

Drugi čin: Suspenzija pregovora. Na osnovu izveštaja Karle Del Ponte i kao uzvrat jednakim postupkom, Brisel očekuje da zamrzne proces približavanja Evropskoj uniji. Komesar za proširenje Oli Ren izjavljuje: “Razočarani smo da Beograd još nije uspeo da locira, uhapsi i prebaci u Hag Ratka Mladića”. Evropski komesar optužuje direktno srpske službe bezbednostii zahteva da “vojne snage bezbednosti budu potpuno podvrgnute demokratskoj kontroli Vlade”. Istaknimo neznanje konkviskadora u liku Karle Del Ponte i Oli Rena kada zahtevaju “demokratsku” kontrolu snaga bezbednosti jedne suverene države.

Treći čin: Kriza Vlade. Miroljub Labus, zadužen za pregovore sa srpske strane daje ostavku na mesto potpredsednika Vlade . Ponavljajući reči tužioca Tribunala i evropskog komesara, on javno osuđuje Vojislava Koštunicu i službe srpske bezbednosti, zaključujući da je “Vlada izdala najviše interese zemlje”, ne uspevajući da uhapsi Ratka Mladića. Međutim, ova ostavka stabilizuje krhku koaliciju Vlade, na čijem je čelu Vojislav Koštunica.

Povlačenje partije Miroljuba Labusa (G17) iz koalicije, moglo bi da pospeši dolazak na vlast nacionalističkih partija: Radikala Vojislava Šešelja i Socijalističke partije bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, to bi vodilo ka formiranju nove Vlade, koja bi se oslobodila jarma Brisela i Haga, ispunivši tako demokratske želje većine srpskog naroda. G-đa Del Ponte je znači uspela da izazove ozbiljnu krizu Vlade u Srbiji, ali ima nešto gore, ona bi takođe mogla da izazove narodnu pobunu. U čemu je ova kriza, koja je očito prepreka za njene zahteve, za nju korisna?

Rizik od narodne pobune

Za vreme sahrane Slobodana Miloševića, 18.marta, između 500 hiljada i 700 hiljada ljudi bilo je okupljeno ispred Parlamenta u Beogradu, što znači blizu 10 odsto srpskog stanovništva, a ne nekoliko desetina hiljada, kao što su mediji pokušali da nas obmanu. Mi to tvrdimo jer smo bili tamo. ta ogromna masa je uzvicima izražavala svoj bol, ali su dve rečenice konstantno skandirane: “Ne damo Kosovo!” i “Ne damo Mladića!”

Kosovo i general Mladić su neotuđive i neustupljive dve komponentne srpskog identiteta. Uvažavajući proporcije, zamislimo šest miliona Francuza manifestuje na ulicama Pariza, tražeći poštovanje suvereniteta Francuske!

Koji bi se šef države ususdio da kaže da “nije ulica ta koja vlada!”

Hapšenje ili smrt Ratka Mladića, koji bi se dogodili nakon sudskog ubistva Slobodana Miloševića, to bi moglo da utiče na novi procvat nacionalne tenzije, što bi odmah iskoristila “međunarodna zajednica”, koja bi se pravdala – imala izgovor za nove sankcije protiv Srbije. međutim dva goruća pitanja treba da budu obrađena do kraja godine: fizičko eliminisanje tzv. srpskih ratnih zločinaca i nezavisnost Kosova.

Prvo bi moglo dobro da posluži za regulisanje drugog, naravno na štetu srpskog naroda. Na koji način? Taktika Haškog tribunala je da za svoja zla Srbe učini orgovornim, kako javno mnenje ne bi pokazalo ni najmanje saosećanja sa njima i odobrilo najteže sankcije.

Kriv što je bolestan

U slučaju porasta nacionalizma koji bi izazvao Haški tribunal, Međunarodna zajednica bi lako žigosala ove nepopravljive srpske nacionaliste nesposobne da se pokaju i opravdala dve već odavno odlučene kazne: hapšenje Mladića i nezavisnost Kosova.

Ovaj postupak bi se pokazao efikasnim za eliminisanjem predsednika Slobodana Miloševića. Haški tribunal je u prvo vreme iznosio tezu da je Slobodan Milošević odbijao da uzima svoju terapiju, da bi, tako opravdao povratne mere koje su dovele do njegove smrti. Drugim rečima, ako je bio bolestan, on je za to kriv, i dobio je ono što je zaslužio. Na isti način srpska Vlada ili bar oni koji pokušavaju da sačuvaju nacionalni suverenitet u okviru Vlade, optužena je da uzima terapiju koju joj prepisuje Haški tribunal radi “njegove demokratije”. Ako odbija da proguta lek, utoliko gore za njega i snosiće gorke posledice. Daleko od doprinosa miru i pomirenju na Balkanu, Haški tribunal oživljava mržnju, i širi klice nesloge i građanskog rata ponižavajući srpski narod. Po ko zna koji put, Evropa stavlja Srbiju u karantin. Ali, Srbi mogu ipak da se raduju tom karantinu jer su oni ti i samo oni, koji će izbeći kontaminaciju.

Prevod: Vukica Đurđević-Grujić

  Štampa