Predhodna strana

INTERVJU: Milovan Vitezović, srpski pisac, o istoriji, mitovima, sudbini Kosova, novom svetskom poretku, srpskoj sadašnjosti i budućnosti

Srbija je bila Evropa pre Evrope

• Srpska Golgota iz Prvog svetskog rata na filmskom platnu

• Pre neki dan je bila premijera dokumentarno-igranog filma po Tvom scenariju “Gde cveta limun žut”, o prelasku srpskig naroda i vojske preko Albanije, tragičnoj epopeji, koja se odigrala krajem 1915. i početkom 1916. godine. Šta ste Zdravko Šotra i Ti kao scenarista želeli da postignete ovim filmom?

– Želeli smo da se u ovom beznađu i petnaestogodišnjem postradanju srpskog naroda podsetimo da smo potomci veličanstvenih Solunaca i da su u našoj krvi sve one patnje kojima su postradavali ili koje su preživeli. Ono što svetske istorije, kao riznice ljudskih i narodnih stradanja i podviga, nisu do tada zapamtile doživeo je i preživeo srpski narod u Prvom svetskom ratu, na putu svoje Golgote od Kosova do Krfa, koju je sam sažeo u dva stiha:

“Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške.”

Među mitovima koji su se od Herodotovih vremena događali na Balkanu, poslednji se dogodio sa srpskim prelaskom Albanije zadnjim snagama života. I zadnjim snagama svoga bića Srbi su prešli Albaniju kao da prelaze s kraja na kraj života. Srbi su to učinili zarad sebe i zarad svoje istorije, ali su to učinili i za svet slobode i za onaj dobri deo istorije Prvog svetskog rata. Srbi su tada izgubili skoro trćinu svoga stanovništva, u kojoj su skoro 70 odsto bili muškarci između 15 i 30 godina. A to je posle rata dugo bilo pogubno za nacionalnu reprodukciju...

Kao pobednica u tom ratu Srbija se pokazala velikodušno i nesebično južno-slovenskim ujedinjenjem u Kraljevinu SHS, ona je omogućila Hrvatima i Slovencima da neprimetno, sa austrougarske strane poraženih, pređu na stranu pobednika. U svojoj istorijskoj nesebičnosti i stalnoj spremnosti na opraštanje, zvanična izbegla Srbija prihvatila je na Krfu u Jugoslovenski odbor, i to kao prve ljude, i velike ratne huškače iz 1914. godine, onda većnike Austrougarskog carevinskog veća, koji su glasali za rat sa Srbijom, kao što su Ante Trumbić, velečasni Anton Korošec i Marko Natlačen (pesnik pesme o klanju srba iz osvete, gde su stihovi:

“S kanoni vas pozdravljamo svi Srbi,
Dom hladen vam postavimo od vrbi.”

Zatiranje srpske istorije

U Kraljevini SHS, Trumbić i Korošec su postali kraljevski ministri, a Natlačen ban Dravske banovine. Iz iste bratske nesebičnosti, ali i iz sopstvenog stida Srbija je drugoj kraljevini srpskoj Crnoj Gori omogućila da se ujedinjenjem sa srpskom Atinom, zaboravi sramota srpske Sparte, kralj Nikolina kapitulacija u božićne dane, januara 1916. godine, sa prvim rasturanjem vrha Lovćena i sa skrnavljenjem Njegoševog groba.

• Danas, kada i spolja i iznutra, “evropejci” i mundijalisti pokušavaju da “raskrinkaju” našu istoriju, da je revidiraju i “prevrednuju”, da je menjaju naknadno i unazad i “usaglase” sa istorijom drugih balkanskih naroda, Ti rekonstruišeš slavne i tragične trenutke naše prošlosti. Nije Te strah da ćeš se, veličanjem i podsećanjem na srpska stradanja u borbi za slobodu, ponovo zameriti natovskoj Evropi, koja Ti je 1999. godine, odlukom bez presedana bila zabranila ulazak u zemlje EU?

– To revidiranje i zatiranje srpske istorije smo, na žalost, mi izveli prvo. Izveli smo u toku Drugog svetskog rata, kada su na prostoru bivše Kraljevine Jugoslavije samo Srbi Nemce i Italijane dočekali kao okupatore i protiv njih se borili, boreći se i između sebe, podeljeni u dva srpstva, kraljevsko-četničko i revolucionarno-partizansko. Na AVNOJ-ima, zasedanjima revolucionarnog saveta koji je, bez obzira na nacionalne ključeve, u prevazi bio srpski, donošene su presudne avnojevske odluke o podeli srpskih zemalja i o razbijanju srpskog nacionalnog korpusa u nove nacije. Kako je prema jaltama, maltama i teheranima, u dogovoru sila saveznica kod nas pobedila revolucija, to su avnojevske odluke postale sveta slova ateista, a iz njih su izvlačeni neporecivi avnojevski principi. Oni su osnova za sve ustave i sva imena: DNRJ, FNRJ i SFRJ. Tako se skoro pet decenija, po avnojevskim principima pripremalo ono što će Srbi i Srbija doživeti u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Avnojevski principi su bili osnova za secesije, za međunarodna priznanja, za Londonsku konferenciju, za Dejtonski sporazum, za bombardovanja, za Kumanovski sporazum, za 1244, za crnogorski referendum sa svom krađom srpskih glasova. Hoću li im se zameriti? Ja se i ne pitam. Šta je to spram svetske pizme koja se izručila na ovaj moj dobri i mali narod...

• Govorio si tada da ćeš, zbog odluke o zabrani ulaska, tužiti EU. Šta je, na kraju, bilo?

– Ja sam pisac i hoću da mislim svojom glavom. Mimo sveta i njegovih koterija. Mimo vladinih i nevladinih organizacija. Mimo partija i tajnih društava. Ja sam još 1968. godine pevao:

“Vi hoćete, koliko se sećam,
Propisati šta ću da osećam...
...Napadajte, napadaću i ja
Sudija će biti istorija...”

Zabrana izlaska iz zemlje bila je protiv svih mojih sloboda, prava na stvaranje i kako sam, hteo to ili ne hteo, koliko srpski, toliko i svetski pisac, to je ovaj antikulturni čin bio protiv mog prava na rad. Ta lista je pravljena ovde (pravili su je ti “evropejci”, mundijalisti, soroševci i drugi pedoševci), a prihvatana je u Briselu i Hagu. Ja sam na tu listu stigao zbog svog govora na Parlamentu kulture Beograda, u Dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta, u vreme NATO bombardovanja, u kome sam se pitao šta je sa svetskim intelektualcima i zašto ćute evropski univerziteti. Tada su u mom slučaju zanemeli i srpski intelektualci i institucije čiji sam bio član.

Oglasila se prvo samo Kulturno-prosvetna zajednica. Srpski PEN centar je “tražio”način kako da se oglasi. Oglasio se i neki odbor Udruženja književnika, ali ne i predsedništvo. U moju odbranu stali su advokati Velibor Vasović, Ilija Radulović i Branislav Tapušković. Tražili su načine efikasne tužbe, koja neće apriori biti odbačena. Vasović, koji je igranjem u Ajaksu stekao i holandsko državljanstvo, podneo je tužbu kao tamošnji građanin. Zahvaljujući engleskom, a i srpskom piscu Radomiru Putnikoviću, moj slučaj je stigao pred Britanski parlament, a zahvaljujući kontaktu sa Haroldom Pinterom, kome smo te godine dodelili Vukovu nagradu, za moj slučaj se zainteresovao londonski PEN centar. Tako sam iz Londona dobio obavest da se javim Švedskoj ambasadi (Švedska je valjda tada predsedavala EU) i da zatražim vizu, koju sam i dobio na godinu dana, gratis.

Avaksi između Boga i Srba

• Posle 2000. godine, posle NATO agresije razaranja i smrti koje je prouzrokovao cinični američko-evropski “Milosrdni anđeo” i završetka “veka srpskih pogibia”, kada su nam pučem i obmanjivanjem naroda, zaveli demokratiju, sa svih strana su se, razni “istoričari” obrušili na srpsku prošlost, proglašavajući je za “mitomansku, a Srbe za istorijske krivce, pa čak i izazivače ratova. To se čulo i na “zvaničnom” mestu, u tzv. Haškom tribunalu.

U jednom davnom intervjuu govorio si za sebe da “proričeš prošlost”, da je “mit velika odbrana naroda”, kojoj se vraća”samo kad mora”, kad dođe vreme da”ponovo mora u zbegove, kad mu obaraju nebo i menjaju vidike...”

Šta misliš danas o srpskoj prošlosti, mitovima, istoriji? Obaraju li nam nebo, menjaju li nam vidike, danas kada nam drugi pišu uxbenike naše istorije, u kojima nas okrivljuju za sve i svašta i proglašavaju za “genocidan” narod?

– Ja sam po rođenju pravoslavac hrišćanin. Ali sam i hrišćanin intelektualac. Mada, iznad svega držim ono što mi je prirođeno, ja sam od onih koji i veruju i sumnjaju. Ali, ako postoji vrhovni satana, onda je samo on mogao te operacije eskadrile apokalipse nazvati “Milosrdni anđeo”. Zato detinjasto molim iskreno: “Gospode, koji si čuvao Srbe dok između Tebe i Srba nisu postavili avakse, molim Ti se napadni ih s leđa. “Mislim da je moj odnos prema prošlosti veoma odgovoran, naročito kad je oživljavam. Ona je za mene sveta, pa joj zato tako i pristupam, jer se preteranim veličanjem sveto najpre obesvećuje. Ako ne znamo šta smo bili, teško ćemo znati šta hoćemo. Time mislim i na negativne pojave u jednoj istoriji, bez koje nema istorijske istine o jednom narodu. Svetlost jedne istorije jasnije se vidi sa tamnim stranama. Narod koji dobro zna prošlost, zna i kakvu budućnost neće! Što se mitova tiče, oni su osnove naroda. Oni su drevne istorije koje su se pretvorile u predanja. Sa mitologijom i nestali narodi traju. Mitovi potvrđuju drevnosti živih naroda. Da li bi postojala Evropa da nije mitova na kojima je počela.

A svi mitovi su sa Balkana, pa i mit o samoj Evropi, prelepoj na leđima bika. Ono o Balkanu kao buretu baruta izmislila su dva nemačka carstva, Viljemovo i Franje Josifa, sa istorijskim ciljem da ovladaju Balkanom i da mu postave međunarodne i svoje guvernadure, koji će aneksijom postati njihovi guverneri. Srbi su im bili istorijski krivci i kad su u Hercegovačkim ustancima pevali:

“Sa Ovčara i Kablara
čobanica progovara:
Srpski kneže primi naske
U redove srbijanske.”

Najavljujući čelično kupanje Srbije, nemački državni ministar Aleksander fon Hojs je ustvrdio “Srbija mora da nestane. “Hojsa je te 1914. godine podržao Mančester Gardijan, predlažući da Srbija bude odvučena na sred okeana i potopljena. Nemci su između dva svetska rata izdavali i časopis “Di Krigšuldfrage”, koji je uređivao Alfred fon Vegerer čiji je cilj bio da Nemca oslobodi ratne krivice i da je prebaci na Srbe. U tom časopisu su, nažalost, sarađivali istoričar Ljubomir Jovanović i Stanoje Stanojević. Dakle, ove optužbe Srba za istorijske krivice stare su više od veka. Prisetimo se uz to i Hitlerove humanističke misli: “Serbien muss Sterbien. “Čudi me samo da se u originalu nije čula u Haškom tribunalu. Zanimljivo je da su se u sadašnjoj kampanji protiv srba pojedini nemački slavisti poput getingeškog profesora Lauera okomili na srpsku mitologiju i na činjenicu da je srpski totem-vuk, pa usput, po mome tekstu Vukova mitologija, i Vuka Karaxića proglasili ideologom genocida dovodeći u somnabulnu vezu i Radovana Karaxića i Radovanovog oca Vuka, što je opet preuzeo A. B. Levi i ostali anti-naučnici. Profesor Lauer je u antisrpskoj mržnji zaboravio da i nemačka mitologija ima Vodanove pse, nemačke vučjake, rođake srpskim vukovima...

Ponosim se srpskom mitologijom

Ponosim se srpskom mitologijom, jer je ugrađena u evropsku mitologiju radom Vuka Karaxića i staranjem najumnijih ljudi Vukove epohe, Getea i Grima koji su ga dočekivali sa pozdravima: “Dobro došla srpska mitologijo. “Ponosan sam na srpsku srednjovekovnu istoriju, jer nije imala inkviziciju i lomače duha. Jer je imala prve zakone u Evropi na svome jeziku. Mislim na Zakonopravilo Svetog Save i Dušanov zakonik. Ponosim se srednjovekovnom književnošću u kojoj je Miroslavljevo javanđelje najlepši spomenik u svetu. Ponosim se otporom turskom robovanju, pretočenim u veličanstvene epske pesme, kad je moj narod, što reče Gete, “pevao kao Homer, a možda je i Homer bio narod. “Ponosim se i novijom srpskom istorijom, koju je nepristrasni Leopold fon Ranke nazvao Srpskom revolucijom. Ponosim se, jer ni jedan od srpskih ratova devetnaestog i dvadesetog veka nije vođen za tuđu teritoriju.

• Autor si čuvene rečenice, s početka devedesetih, o “događanju naroda”. Šta se to, za samo deceniju i po, dogodilo sa tom tada probuđenom nadom i energijom, da smo, moglo bi se reći, zapali u nacionalnu letargiju i istorijski ćorsokak?

– Već sam o tome govorio više puta, pa da ponovim, jer ne menjam mišljenje. Sva događanja posle događanja naroda bila su protiv naroda, od martovskih ida, preko julskih gradobiti, od nećemo se saginjati, do pristajanja na koješta, preko šetajućih maratonaca, preko... do plamsaja miholjskog oktobra. Narod se dogodio zbog Kosova, a od tada se Kosovo neprestano gubilo. Da bi nas naterali da ga izgubimo morale su se izgubiti mnoge srpske zemlje. Razbucali su nas. Formulisao sam događanje naroda, pa je moj jad veći. Tada sam na Ušću rekao: “Imamo najskuplje rukovodstvo na svetu, s obzirom na kvalitet. “Pogledajte čega su nas sve koštala sva rukovodstva od tada, a o kvalitetu da ne govorim. Ako neke prevrnemo videćemo da bofl ima CIA deklaracije.

• Vidi li se, uopšte, Srbija danas i imamo li “sutra”?

– Malo je takve lepote, kao što je Srbija i trebamo je takvom videti. I ne smemo dozvoliti da je takvom vide oni koji hoće da Srbija bude njihova. I najveće gostoprimstvo kod Srba ima granice (svakog gosta...). Srbija mora imati granice, sa onim Đurinim: “I ovaj kamen zemlje Srbije...”

Pete kolone “profesionalaca”

• Da li smo zaista poraženi kao narod i kao država, kako to, evo već šestu godinu, pokušavaju da nam “objasne” belosvetski “pobednici” i domaći, što “vladini”, što “nevladini” saradnici?

– Niko od nas na taj poraz da pristane, narod pogotovu, ako na onaj najstrašniji nismo pet vekova pristajali. Neprestano nas ucenjuju da pristanemo da budemo poraženi. Vidim ja da se formiraju pete kolone da nam kao profesionalci zamene vojsku. Mislim da im paradu ne treba dozvoliti.

• Kada je devedesetih bilo reči o ujedinjenju Srbije i Crne Gore, govorio si o dve države i jednom biću, kao i o tome da nije problem da li su Crnogorci Srbi, već da je problem što ponekad Crnogorci ne daju nama Srbima da se osećamo Crnogorcima.

Šta danas, posle otcepljenja Crne Gore, kao države (naravno, uz nezaobilaznu i “zlatnu” pomoć “Evrope”), otcepljenja priličnog broja Crnogoraca od srpstva, pokušaja razdvajanja jezika, pa čak i deljenja crkve, misliš o tome?

– Što se moga odnosa prema priznavanju samostalnosti Crne Gore tiče, ja je ne priznajem i neću je priznati. Jer bih u odnosu na svoje prapretke bio apatrid ili iseljenik. Oni su i u vreme Turaka išli sa srpske zemlje (preci su mi iz Pive) na srpsku zemlju. Sada je tamo vraćeno vreme od pre “Gorskog vijenca”i treba očekivati veće turčenje. Ja ostajem pri svemu što sam rekao. Ostajem njegoševac. Pesnički perjanik. I predajem: Sve srpske vrhove zauzeli su neznani junaci, sem Lovćena.

Evropa-uvek naopako

• “Ako su Srbi na Kosovu odbranili Evropu, zaustavivši Turke, sada bi Evropa sa Srbima morala da na Kosovu brani svoj kontinuitet”, tvoje su reči. Čini se, međutim, da Evropa danas čini upravo obrnuto?

– Evropa je, srpska istorija kaže, uvek radila obrnuto. Nije sa Knezom Dušanom ustavljala Turke dok su bili na Galipolju. Nije sa Knezom Lazarom ustavljala Turke pred Kosovom. Nije ih ustavljala sa Hunjadijem i srpskim despotima ni pod Smederevom, ni Sigetom i Budimom. Tek se pod Bečom branila. Bojim se da se ne bude branila u svim svojim gradovima. Iskustvo Londona i Madrida preti neodbranjivošću.

• Takođe tvoje reči: “Okrenimo se Evropi, jer smo Evropa bili i pre Evrope, o tome svedoče Visoki Dečani”. Danas nas, kao, pozivaju u Evropu, a čine sve da otmu Visoke Dečane?

– Mi jesmo bili Evropa pre Evrope. I o tome svedoče Visoki Dečani. Ja sam tada mislio da se od nesvrstanih okrenemo Evropi. A ne Evropskoj uniji. Posle mog govora u Beogradu se održao poslednji samit nesvrstanih. Upravo sam bio u Evropi – u Parizu. Utisak je da je Evropa ili unija nesvrstanih doseljenika, koji su u njoj obespravljeni većinom (najviše su uspeli u fudbalu) ili unija nacionalnih obezličenja da se teško može Evropom zvati. Već je u njoj i mišljenje obesmišljeno. To je sada konfekcija ljudskog duha. Umni xins.

Jesam za Evropu svih kultura da se preliva od bogatstva, ali nisam za Evropu američke polukulture. Polikultura, a ne polukultura! Jesam za Evropu za koju se zalaže Umberto Eko, mada je on u težoj situaciji, nego ja. On je u Uniji, mi imamo šanse da u nju ne uđemo. Jesam za Evropu koju je državnički zagovarao Šarl de Gol sa kulturnim primerima: Dante, Gete, Šatobrijan – zajedništvo u njihovim razlikama. De Gol je i za Francusku evropska prošlost, ali su se odrekli mnogih osobenih razloga. Što se Dečana tiče, oni su savremenici Dantea. Oni su pakao prolazili vekovima. Preostalo mi je uzdanje u srpske suze kojima smo vekovima natapali temelj u molitvama, da je od njih i Gospodu mokra brada, da nas ne zaboravi.

Ko potpiše otimanje Kosova-potpisuje prokletstvo

• Ima li Srbija danas snage da sačuva Kosovo? Opet te citiram: “Kod Srba je Kosovo mera besmrtnosti i zato ga ne mogu nikom prepustiti”...

– Srbija više nema snage. A moj citat ostaje. Nadam se da srpski današnji političari na vlasti imaju snage da ne potpišu otimanje kao prepuštanje. Potpišu li, potpisuju prokletstvo i prethodnih i budućih vekova.

• Šta se desilo sa srpskim intelektualcima, zašto danas, u ovako odsudnim i dramatičnim trenucima, tako “glasno”ćute. I zašto, Milovane, narod ćuti?

– Ono što ja sada mislim o današnjim srpskim intelektualcima nije za novine. Toliko sam vaspitan. Pri tome nemam pravo da izuzimam sebe. Narod ne ćuti. Narod ječi. Ali nema eha!

• Da li je ono što se nekad nazivalo “poštenom inteligencijom”, a što je, kako si govorio, značilo poslušni inteligenciju, danas u “transparentno demokratskim” uslovima, postalo udvorička inteligencija?

– Slažem se i više nego što mogu.

• Evropski intelektualci nekad, Peter Handke danas, uporni borci za istinu o Srbima i Srbiji?

– Čast je biti savremenik Harolda Pintera, Umberta Eka, Noama Čomskog i Petera Handkea. Samo, malo nas je za svetsku savest.

• Je li ono “Carstvo zla”, iz tvoje pesme pisane u vreme NATO bombardovanja, dakle Novi svetski poredak, stiglo u Srbiju. Ima li za nas nade? Ima li nam spasa?

– Jeste. Tu je. Mada neće da prizna. Dabogda ga snašlo naše beznađe – kome smo mi već vični, a on nije!

 

Intervju obavio: M. B. Marković

http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/77/intervju.htm

  Štampa