|
Nova sezona lova na Srbe
Bomba za
sladak život
 Šesnaestogodišnji
bombaš je sinovac Beke Dubranija, nekad pripadnika UČK, danas Zaštitnog
korpusa. Veruje se da je upravo on organizator napada na „Dolče vitu”, a po
uhodanom scenariju: pošalji dete jer će sud prema njemu biti milosrdniji.
Mirotvorac Marti Ahtisari je izjavio da su Srbi krivi za sve i da zato
moraju da ispaštaju kako bi okajali grehe (ili tako nekako), a onda je,
normalno, u subotu, 26. avgusta uveče, iz južnog dela Kosovske Mitrovice
došetao šesnaestogodišnji dečak sa bombom i nehajno je, bez ciljanja,
zavitlao među pedesetak gostiju u bašti kafića “Dolče vita” u Ulici kralja
Petra broj 1, baš na uglu, naspram mosta.
Bomba se odbila od metalne konstrukcije nadstrešnice, pa udarila u rame
mlade žene, za koju se docnije, u bolnici, doznalo da je u poodmakloj
trudnoći, otkotrljala se do prostranog izloga i eksplodirala uz zaglušujući
prasak.
Teže ili lakše je povređeno samo devetoro.
Mališan je krenuo natrag sporim korakom, kao da se šeta, a potrčao je tek
kada su za njim pojurili oni nepovređeni: pretrčao je preko mosta da bi ga,
s one strane, uvatili neki sasvim slučajno zatečeni pripadnici međunarodne
policije.
Sproveden je u stanicu milicije u južnom delu grada, odakle je već sutradan
prebačen u Prištinu.
U nedelju, pred Veliku Gospojinu, kafić je ponovo bio pun. Od jutra!
Pomislio bi neko sa strane da je tako iz inata. A nije: smrtonosne bombe su
među Srbima na Kosovu i Metohiji postale takoreći normalna pojava,
svakodnevica, navikli su ljudi na njih i ne obaziru se previše.
 Život
uprkos svemu
Došli smo na Kosovo i Metohiju drugim povodom, ali kako to obično biva, ili
se planovima nešto ispreči, ili ih događaji izmene. Tako je bilo i sa ovim
bombaškim napadom…
- Zar zbilja verujete da je to novinska vest - tobož zgranuto je
uskliknuo Saša Radosavljević, vlasnik kafića “Dolče vita”. - Pa, ovo za
nas nije ništa novo. Već su nas pogodili projektilom iz ručnog bacača 2001.
godine, a 17. marta 2004, kada su provalili preko mosta ovamo, potpuno su ga
demolirali. Navikao sam se da svake druge godine zastakljujem izloge,
renoviram ili obnavljam inventar… Ovom prilikom imam veliku štetu i na tek
kupljenom potpuno novom automobilu koji je izbušen gelerima kao sito. E, baš
mi je krivo što sam ga već odvezao u Rašku, kod majstora, jer bilo bi
zanimljivo da to vidite i snimite. Mada, važno je da niko nije poginuo, za
ostalo ćemo lako.
Kaže da lokal postoji već deset godina i da su mu, pre rata, dolazili gosti
i sa ove i sa one strane Ibra. Sve se promenilo posle povlačenja naše vojske
i proterivanja Srba iz svih većih gradova i mnogih sela Kosova i Metohije.
Od tada je severni deo Kosovske Mitrovice postao grad mučenik, ali i simbol
opstanka na ovim prostorima, dok je most, građen da spaja obale i ljude, sve
vreme opaka breša u demarkacionoj liniji nepomirljivih strana u večitom
sukobu.
- Kod mene u kafiću su se okupljali čuvari mosta, tako da je i on postao
nekakav simbol građanskog otpora - nastavlja Saša. - To dobro znaju naše
dojučerašnje komšije iz južnog dela grada, pa im je “Dolče vita” trn u oku.
Mada, nijedan od tih napada nije bio uperen protiv mene ili kafića
eksplicitno, već protiv svih nas, protiv Srba.
Inače, od 1999. godine do danas, preko mosta iz južnog dela Kosovske
Mitrovice dogodilo se više od sto masovnih pokušaja prelaska, odnosno napada
na severni deo grada, a u dvadeset šest je korišćeno i vatreno oružje: njima
omiljene ručne bombe, pištolji i automati AK-47 (poznati “kalašnjikov”), ali
i ručni bacači.
Epilog je - više od hiljadu povređenih i dvoje mrtvih žitelja severnog dela,
dakle Srba i nealbanaca.
- Naravno da nije prijatno, ali zar bih obnavljao lokal da imam nameru da
se iseljavam? Osvrnite se okolo: svi se ponašaju kao da se ništa ne događa,
zidaju se zgrade, otvaraju radnje, život teče uprkos svemu… Ovo jeste Kosovo
i Metohija, ali je i Srbija! Mi nemamo drugu državu, nemamo kuda. Opstaćemo
uz sve opasne provokacije, a ovaj bombaški napad to jeste.
 Važno,
a prećutano
U Kliničkom centru su zbrinuti Katarina Deverdžić, Saša Gvozdić, Jelena
Mirković, Bojan Bojović, Kemal Vraneš, Pavle Zdravković, Jovan Kragović,
Batrić Vuličić, kao i međunarodni policajac iz Velike Britanije Dejvid
Hoting, koji je prebačen u francusku vojnu bolnicu. Nesrećni Dejvid je i
najteže povređen, ali je van životne opasnosti.
Naime, iako je svima kristalno jasno ko izaziva incidente, često i sa
smrtnim ishodom, utisak namernika je da su samo Srbi “remetilački faktor”,
jer se pripadnici KFOR-a i međunarodne policije, svi oklopljeni i dobro
utvrđeni, kočopere isključivo na srpskoj, severnoj strani grada. Srbima nije
nimalo lakše zbog toga što gotovo svi oni, kad napuštaju svoj dobro plaćeni
posao na Kosovu i Metohiji, priznaju da su otkrili pravu istinu o tome ko su
dobri, a ko loši momci u kosovskoj ludnici, ali da o tome nisu smeli javno
da govore.
- Za mene je neverovatno da čak ni naši mediji nisu pustili vest da je
Katarina, zapravo Katja Deverdžić, Holanđanka udata za Srbina - kaže dr
Milan Ivanović, direktor Kliničkog centra u Kosovskoj Mitrovici. - Udala se
i ostala. Ona je ovde direktorka ekspoziture Prokredit banke. U poodmakloj
je trudnoći, verujem da je u devetom mesecu? Naravno, odmah smo obavili
ginekološki pregled i uverili se da je, na sreću, s bebom sve u redu.
Doktor Ivanović podseća na još jedan skorašnji slučaj:
- Pre nekoliko meseci dogodio se napad na Milisava Ilinčića,
devetnaestogodišnjeg mladića, gotovo na istovetan način kao ovaj, u subotu:
trojica Albanaca su prešla most, izbola ga nožem i mirno se vratila.
Oslobođeni su, iako je sve snimljeno kamerama za nadzor. U obrazloženju
presude je pisalo da je snimak - izbrisan. Most je bio zatvoren nekoliko
dana, a onda je ponovo otvoren.
Inače, maloletni šesnaestogodišnji bombaš je sinovac Beke Dubranija,
pripadnik UČK, danas Zaštitnog korpusa, koji je učestvovao u paljenju crkve
svetog Save u južnom delu grada, kada je i snimljen, ali nije ni gonjen,
niti suđen zbog toga. Veruje se da je upravo on organizator bombaškog napada
na “Dolče vitu”, a po uhodanom terorističkom scenariju: pošalji dete jer će
sud prema njemu biti milosrdniji.
- Da li se iko u SAD seća da je Stejt department proglasio svojevremeno
UČK za terorističku organizaciju? - pita se naglas dr Ivanović. - Da
li iko pamti da su na mitrovičkoj pijaci 1998. godine upravo ti teroristi
pokušali da insceniraju jedno novo “Markale”, kada je bilo mnogo mrtvih i
teško povređenih i među Srbima i među Albancima? I mnogo onih koji su ostali
teški invalidi? Pa, naše hirurško odeljenje radi kao ratna bolnica. Dokle?
Ilustrovana politika
|
