| Politički komentari |
|
Big Ben i Srbija Vojska brža od javnosti POLITIKA 23. septembar 2006
Najpre nam je Marti Ahtisari oko pitanja Kosmeta nabacio „kolektivnu krivicu” i dodao da „Srbi opet zveckaju oružjem”, da bi predsednik Skupštine Kosova Kolj Beriša zapretio albanskom pobunom. Najzad, i premijer Kosmeta Agim Čeku je rekao da „Srbi nemaju hrabrosti ni potencijal da ponovo osvajaju Kosovo”. Verovatno je gospodin Čeku prethodno pročitao izjavu državnog sekretara za odbranu Srbije, gospodina Zvonka Obradovića koji je poručio da „želi da obavesti neke u Srbiji koji toga još nisu svesni da nas nema dvesta miliona i da nemamo atomsku bombu, da u skladu s tim treba i da se ponašamo”. Nešto ranije, na domaćem političkom frontu osuđene su izjave Tome Nikolića i Ivice Dačića „koji bi, eto, opet hteli da ratuju za Kosmet”, zatim su se samo predložili oni političari koji bi prvi da priznaju Kosmetu nezavisnost i, naravno, oni koji stalno pozivaju na realnost. U realnosti, zapadni mirotvorci priznali su nemoć da nekako pomire Srbe i Albance i stali su otvoreno na stranu Albanaca. To opravdavaju time da je bolje podržati jednu stranu nego nijednu. Naime, zapadni političari procenjuju da zbog eventualnog gubitka Kosmeta Srbi neće pripucati, dok Albanci prete da hoće. Sa srpske strane, s najvišeg mesta poručeno je „da će se za Kosmet Srbija boriti isključivo demokratskim metodama”. Svaki drugi vid pristupa problemu Kosova dezavuiše se kao neodgovorno sanjarenje. Srpska realna politika time odvraća pažnju od činjenice da njeno navodno profesionalno i realistično igranje pojmovima kao što su politika nacionalnih interesa, odgovornost, međunarodna zajednica, ili politika moći do sada nisu mnogo doprineli tome da se srpski stavovi oko Kosmeta i uvaže. Jer, svedoci smo svojevrsne kombinacije srpske realne politike, koja deluje na uskom horizontu političkih mandata, izbora i reizbora, prosvećenog pacifizma koji zahteva racionalnost političkih i vojnih ciljeva, a upotrebu sile ne odbija apsolutno (Nikolić i Dačić?), i religioznog pacifizma koji kao argument protiv svakog rata ističe svetost života. Tu su, naravno, i srpski konformistički medijski intelektualci koji propuste realnih političara često naknadno kolektivizuju, a sve Srbe proglašavaju za virtuelne gospodare ratova na Balkanu. U tom galimatijasu, sa Zapada nam poručuju da su „reforme vojske i službi bezbednosti najvažniji korak ka napretku Srbije”, dok reforme privrednog sistema, zdravstva, pravosuđa i školstva pominju samo domaći političari. Vojska Srbije potpuno je okrenuta ulasku u Partnerstvo za mir i NATO, s reformama i redukcijama ide se vrlo brzo, bez obzira na to šta se sve može dogoditi na Kosmetu i oko njega. Vojni budžet mnogo je manji od budžeta susednih država približno iste veličine. Sudeći prema ispitivanjima, javnost u Srbiji podržava ulazak u Partnerstvo za mir, ali ne i u NATO. Da bi bili primljeni u NATO narod se o tome, prema proceduri, mora prethodno pozitivno izjasniti na referendumu. Potezi vojnog vrha i Ministarstva odbrane Srbije u vezi s evroatlantskim integracijama mogu se, naravno, objasniti i željom da vojska što pre dostigne standarde NATO-a. No, tvrdnje da se u EU lakše ulazi kada je država član vojnog saveza tačne su u slučaju Rumunije i Bugarske, ali ne i Finske i Austrije, koje su članice EU, a nisu u NATO. Dakle, Srbija neće biti primljena u NATO sve dok ne prizna nezavisnost Kosmeta, jer NATO ne prima nove članice koje imaju nerešene teritorijalne sporove. Završavajući svoj tekst o OVK, Mark Semo je u pariskom „Liberasionu” (9. aprila 1999) citirao jednog Albanca iz Makedonije :„Kod nas, u planinama kada se rodi muško dete, u kolevku mu se stavi Kuran i puška. Svi smo mi isti narod, govorimo isti jezik, imamo iste običaje i istog slovenskog neprijatelja”. Zaista, da li onaj srpski Big Ben na Domu Vojske Srbije žuri, ili, ipak, pokazuje tačno vreme. I, za koga?
Miroslav Lazanski |
Predhodna strana |
|
|
Taj
sat na vrhu zgrade Doma vojske Srbije vidi se skoro iz celog užeg jezgra
Beograda. 