Predhodna strana

Obaveštajci pred licem pravde

Srbi prve žrtve tajnih zatvora CIA

Vojnici Boban Milenković i Seško Tairović bili zatočeni još u proleće 1999. u Manhajmu u Nemačkoj

Ovde je po navodima nemačkih novina bio prvi tajni zatvor: kasarna Kolman u Manhajmu (Foto Vojska SAD)

Paukova mreža obaveštajnih zatvora, u kojima se ljudi tamniče i muče, postojala je i pre 11. septembra 2001. godine, pre objave rata teroru. Ljudi su kidnapovani po obaveštajnoj potrebi, saslušavani su i mučeni bez pravne osnove. Sudbinu tih zatvorenika, bez prava i zaštite, iskusila su i dva Srbina, koje je „Oslobodilačka vojska Kosova” kidnapovala u toku ratnog proleća 1999. godine. Boban Milenković i Seško Tairović obreli su se potom u zloglasnom kampu „Kolmenovih baraka” u sklopu američkog vojnog zatvora u nemačkom Manhajmu, podignutom na prostoru bivšeg koncentracionog logora. U ćelijama, dimenzija 1,80 sa 2,5 metara, izlagani su torturama, ne bi li prihvatili „ljubazni” poziv američkih tamničara, pripadnika 18. vojnopolicijske brigade, da svedoče pred islednicima Haškog tribunala o zločinima Srba na Kosovu.

Nemački nedeljnik „Štern” otkrio je ovu priču, dodavši da nemačkoj javnosti nisu predočeni bliži detalji hapšenja i tamničenja srpskih vojnika, ni pravna neprihvatljivost tog postupka. Sudbina srpskih zatočenika poslužila je tek da bi se ukazalo na ilegalnu praksu američkih službi stacioniranih u Nemačkoj. Takođe, da bi se opovrgao argument američke odbrane, koja tvrdi da je zatvor u Manhajmu sagrađen isključivo zarad sankcionisanja sopstvenih vojnika. Amerikancima, međutim, nije pošlo za rukom da ubede nemačku javnost u svoju verziju, još manje nemačkog saveznog tužioca Moniku Harms. Ona je upravo otvorila istragu zbog povrede međunarodnog prava – tvrdeći da je američki vojni zatvor u Manhajmu bio prihvatni logor za kidnapovane i ilegalno zatočene – naravno bez znanja i odobrenja nemačkih vlasti.

Zatiranje tragova

Kao povod poslužila je krivična prijava koju je naturalizovani Nemac škotskog porekla Piter Rajt podneo nemačkoj policiji – tvrdeći da su u zatvoru u Manhajmu do pre nekoliko nedelja mučena lica osumnjičena za širenje terorizma. Pri tom se pozvao na svedoka iz redova američke vojne policije u Manhajmu, podoficira Džona Pirsa, koji mu se kao pripadniku nevladine antiratne organizacije obratio za pomoć. Pri tom je ispričao da ne može da podnese dalje službovanje u zatvoru u kojem zatvorenike muče elektrošokovima, a mučitelje regrutuju među specijalno obučenim agentima CIA.

Američki zvaničnici, u ovom trenutku, poriču sve tačke optužbe. Tvrde da u zatvoru nema zatvorenika, osim pripadnika američke vojske. Dodaju, štaviše, da ni podoficir pod imenom Džon Pirs ne postoji u spisku američke vojske. Njihove izjave, međutim, kose se sa saznanjima britanske nevladine organizacije za pružanje pravne pomoći „Ripriv”. Nadovezujući se na izveštaj „Šterna” obelodanili su ispovesti nekoliko zatvorenika iz Gvantanama, koji su tvrdili da su na Kubu stigli preko zatvora sagrađenog pored jedne američke vazdušne baze u Nemačkoj. Gde? U neposrednoj blizini vojnog zatvora u Manhajmu, Amerikanci koriste preuređeni vojni aerodrom nekadašnje Hitlerove Luftvafe.

Slična sudbina mogla je da zadesi i zatočenike koji su podstakli najnoviju aferu u Nemačkoj, ali i „nepostojećeg” podoficira Pirsa. „Valjda niko nije toliko naivan da veruje da su posle otkrivanja afere svi akteri i dalje iza zidina zatvora u Manhajmu”, izjavio je za „Politiku” novinar „Šterna” Hans Martin Tilak: „Izvesnije je da su prebačeni u neki od tajnih zatvora van Evrope.”

Kuda vode transporti ilegalnih zatočenika američke vojske ili, svejedno, obaveštajnih službi, nedavno je pojasnila organizacija „Amnesti internešenel”: „Svi putevi vode u Pakistan. U tri tamošnja tajna zatvora CIA drži preko hiljadu zatvorenika... Svaki peti među njima nikada ne biva pušten na slobodu – ljudi jednostavno nestaju, fizički, ali i sa tajnih spiskova.”

Prljavi poslovi

Kao posebno zabrinjavajuću činjenicu nemački tužilac je istakao da su Amerikanci u nekoliko navrata povredili postojeći međudržavni sporazum, protivpravno koristeći svoj vojni zatvor, ali da indicije ukazuju da to nije moglo da se desi bez prećutne saglasnosti „nekih predstavnika nemačkih vlasti”. U obruču, koji se steže oko do sada neimenovanih nemačkih političara i službenika nemačkih obaveštajnih službi, mogao bi da se nađe, pre svih drugih, šef BND-a Ernst Urlau: on je već u nekoliko navrata pominjan kao prvi koordinator nemačko-američke obaveštajne saradnje.

Neizvesna sudbina očekuje i 38 razotkrivenih agenata i saradnika CIA u Italiji, među njima i bivšeg šefa vojnoobaveštajne službe SISMI Nikola Polarija. A u Austriji se priprema istraga protiv pripadnika tamošnjih bezbednosnih službi, koji su po američkom nalogu obavljali, kako se ističe, „prljave obaveštajne poslove”.

Sredinom nedelje, potpredsedniku socijaldemokratske frakcije u Evropskom parlamentu, Austrijancu Hanesu Svobodi pripao je zadatak da obelodani najnovije rezultate istrage koju vodi takozvana CIA komisija, pandan komisiji Dika Martija u Savetu Evrope. Ustanovljeno je da su bezmalo sve evropske države godinama obavljale „prljave” istražne poslove po nalogu Amerikanaca.

Goran Matić: To je propaganda NATO-a

Nekadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić kaže da je priča o zarobljenim vojnicima Vojske Jugoslavije bila deo propagande NATO-a tokom agresije na SR Jugoslaviju. „Ja sam se, kao što znate, u to vreme bavio propagandom za našu stranu i nekoliko puta smo na zapadnim televizijama videli vesti da su zarobljeni ili ubijeni naši vojnici. To smo tretirali kao propagandu NATO-a, jer svaki put kad bismo sa Vrhovnom komandom pokušavali da sravnimo podatke i utvrdimo istinu dobijali bismo informaciju da nikakvog zarobljavanja nije bilo”, kaže Matić za „Politiku”.

„Po našim podacima, tog zarobljavanja o kojem sada pišu nemačke novine nije bilo, a da se radilo o propagandi svedoči i to da su se tokom agresije često pojavljivale vesti o zarobljenim vojnicima koje su s talasa nestajale još istog dana”, tvrdi Matić.

Odbili da svedoče za tribunal

Portparol Pentagona rekao da je obojici ponuđeno da razgovaraju sa predstavnicima tribunala „o srpskim akcijama”

Prema vestima koje su objavljene 18. maja 1999. u zapadnim medijima, vojnike Bobana Milenkovića i Seška Tairovića u aprilu te godine zarobili su pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova. Oni su u Jugoslaviju vraćeni preko graničnog prelaza Horgoš, a zvaničnici Crvenog krsta rekli su da su vojnici izrazili želju da se vrate kući.

Milenković i Tairović bili su, tada je zvanično saopšteno, držani u američkoj bazi u Manhajmu, i delegacija Crvenog krsta ih je redovno obilazila. Ambasador SAD u Nemačkoj Piter Tufo izjavio je: „Prema njima je dobro postupano, pružena im je medicinska nega, imali su mogućnost da šalju i dobijaju poštu, a poštovane su njihove navike, običaji i verski obredi. Za razliku od njih, američki ratni zarobljenici su bili fizički maltretirani u vreme hvatanja i tokom ispitivanja”.

Zvaničnici Pentagona rekli su da su poštovali Ženevsku konvenciju o odnosu prema ratnim zarobljenicima, dozvoljavali im da se dopisuju s porodicama i da ih obilaze predstavnici Crvenog krsta. Portparol Pentagona Kenet Bejkon rekao je da je obojici srpskih vojnika ponuđeno da razgovaraju sa predstavnicima Haškog tribunala „o srpskim akcijama protiv etničkih Albanaca na Kosovu”. Milenković i Tairović su to odbili.

Si-En-En je 18. maja 1999. izvestio da su srpski vojnici na granični prelaz Horgoš stigli obučeni u zelene uniforme i da su, po rečima predstavnika Crvenog krsta, „izgledali dobrog zdravlja”. Američka televizija navela je da su Milenković i Tairović iz vazduhoplovne baze u Manhajmu avionom bili prebačeni u Hajdelberg, gde su ubačeni u američki vojni avion koji je odleteo za Budimpeštu. Tokom celog puta do granice sa Jugoslavijom, srpske vojnike pratili su predstavnici Crvenog krsta, ali su njih dvojica sve do prelaska u domovinu bili pod nadzorom američke vojske.
 

  Štampa