Predhodna strana

Odbrana srpstva i oficirski kadar

Rado Vlada vara oficire

• Prvi oficirski čin je najznačajniji trenutak u životu oficira

• Svečanost održana pred zgradom koju su petooktobarski “revolucionari” zapalili i poharali

• Simboličke poruke svečanosti

• Uzroci slabog interesovanja mladih ljudi za oficirski poziv

• Političarenje među oficirskim kadrom

• Licemeran odnos vlasti prema vojsci – patriotska retorika samo je paravan za pokušaj još jedne velike prevare srpskog naroda

Proizvođenje u početni oficirski čin je najznačajniji trenutak u životnoj i profesionalnoj karijeri ljudi koji su se opredelili za častan, odgovoran i rizičan oficirski poziv, koji se tako vrednuje u svim ozbiljnim državama. Nema ljudske profesije o kojoj je toliko pisano i govoreno, prevashodno zbog značaja mesta i uloge oficira u vojnoj organizaciji, kao i smisla i cilja njenog postojanja. Naročito su naglašavane oficirske vrline, sposobnost da utiču na tok istorije i oznake i simboli koji ih čine posebno obeleženim i prepoznatljivim za okruženje. Legendarni srpski vojvoda Živojin Mišić zapisao je da su “oficiri oslonac vojske, a vojska je oslonac države”, te zbog toga “oficir treba da je strogo moralan i častan u svakom pogledu, da je plemenit i uzvišen, da je nosilac nacionalnih ideala”. Jedan od srpskih generala je posebnu pažnju posvetio uniformi kao simbolu oficirske časti: “Oficirsko odelo označava odraz najveće vojničke vrline i autoriteta koji oficirski kor pred svetom predstavlja. To odelo mora se nositi sa čašću i ponosom”.

Oficirski činovi, posebno onaj prvi kojim se kruniše težak proces školovanja i osposobljavanja za oficirski poziv, nisu samo značajni trenuci u profesionalnoj karijeri pojedinaca, već su pre svega simboli znanja, sposobnosti, kompetencije i naravno velike odgovornosti. “Čovek koji na ramena stavlja epolete, dužan je da zna da se time obavezuje lično svojom čašću da će se potpuno posvetiti nacionalnoj vojničkoj dužnosti”, napisao je poznati francuski vojni teoretičar Gave.

Parada ili maskarada

Dakle, nije čudno to što je svečanost proizvođenja i promocije novih oficira naše vojske, koja je organizovana pre desetak dana, izazvala veliku pažnju javnosti, posebno u okolnostima sve izvesnijih pretnji o otimanju Srbiji Kosova i Metohije, kojima su oficiri i vojska obavezani da se suprotstave. Takve su svečanosti uvek, pored zadovoljavanja strogog vojničkog protokola, i organizacijom i porukama nosile puno simbolike. Njima su se novoproizvedeni oficiri javno zavetovali otadžbini i narodu da će svoje obaveze i zadatke izvršavati časno i odgovorno, a prisutni predstavnici države da će im stvoriti najpovoljnije uslove za to.

Ove godine, srpska kohabitaciona vlast i vojna upravljačka struktura su svečanost proizvođenja i promocije novih oficira organizovali ispred zgrade Skupštine, što je veliko iznenađenje i protokolarna novina, obzirom da su se te svečanosti ranije uvek odvijale u okviru Vojne akademije u kojoj je i realizovan obrazovno-vaspitni proces za oficirsko zanimanje. Mesto održavanja manifestacije, ali i sam njen tok, izazvali su niz pitanja o simboličkim porukama, kao i kontroverznih komentara i tumačenja. Pri tome bi trebalo imati u vidu da je zdanje ispred koga su novi oficiri dobili prve zvezdice, pored Rajhstaga, jedina Skupština u svetu koja je zapaljena i opljačkana. Jer, petooktobarski “revolucionari”, čije su vođe uglavnom stajale na svečanoj bini ispred novoproizvedenih oficira, pre samo šest godina su nemilosrdno raspirivali požar u istoj toj zgradi. Znači li to da će mladi oficiri ubuduće slušati samo gospodare, a ne one koji su sabrani u Skupštini kao predstavnici volje naroda, ili je to signal dolaska boljih dana za oficire i vojsku u celini?

Je li to vlastodržačka struktura, pominjući vojvodu Mišića na svečanosti, konačno shvatila njegovu misao da je “država dakle dužna da stvori oficirskom koru i ugledan i materijalno osiguran položaj, ako misli da joj red ljudi posluži korisno u najmučnijim i najstrašnijim danima, u danima pitanja časti i slobode svog naroda”? Ili se “demokratska vlast” pohvalila da konačno ima oficirski kadar sa izmenjenom svešću i vrednosnim sistemom, koji će, koliko sutra, postati izvozna roba u kontigentima “izvoza bezbednosti”? Da li bi trebalo da se zabrinu i sami poslanici zbog pravih razloga održavanja ove svečanosti pred skupštinskim zdanjem? Nažalost, uz najveći napor i dobru volju da se pronađe nešto korisno po nacionalne i državne interese, biće da se i ovaj put radi o jeftinoj obmani građana Srbije u vezi navodne rešenosti vlade da spreči otimanje Kosova i Metohije.

Zašto mladi neće u oficire?

Sigurno je da domaćim analitičarima neće biti lako da odgonetnu simboličku suštinu i glavnu poruku proizvođenja novih oficira baš pred Skupštinom, posebno jer je još uvek sveže sećanje na veliku bruku od pre šest godina. Naravno, u kategoriju ozbiljnih analitičara nikako ne spadaju Ahtisarijevi antisrpski telali koji su ovu skromnu, i mora se priznati, dobro organizovanu svečanost proglasili vojnom paradom i “zveckanjem oružja”. Za takve je svaka, pa i najmanja, retorička naznaka pridizanja iz puzajućeg položaja srpske države, istinski poražavajuća, jer nedvosmisleno pokazuje da nisu bili dovoljno efikasni u stvaranju podaničke svesti kod srpskog naroda. Njihove “analize i zaključci” predstavljaju eklatantan primer antisrpskog govora mržnje. S druge strane, ne bi trebalo ozbiljno shvatati ni “analize i zaključke” provladinih analitičara i novinara koji govore o “proizvođenju prvih srpskih oficira posle 95. godina”, velikoj zainteresovanosti aktualne vlasti za sudbinu oficira i vojske, vojsci kao spoljnopolitičkom subjektu koji prednjači u integrativnim procesima itd. Strani anlitičari i pripadnici stranih vojnoobaveštajnih službi ne moraju ni da se zamaraju otkrivanjem suštine, jer su upravo oni ti, koji ubačeni u vojne i odbrambene sisteme, određuju praktično sve, uključujući i značajne vojne svečanosti.

Međutim, za državu, narod i oficirski kadar, jedan drugi problem je mnogo značajniji. Kako stvari stoje, sadašnji ili neki budući vlastodršci i njihovi “eksperti” za vojna pitanja, uskoro neće ni imati priliku da organizuju svečanost promocije novih oficira bilo gde, a kamoli ispred Skupštine, a “prvi srpski oficiri posle 95. godina” lako mogu biti i poslednji. Naime, na ovogodišnji konkurs za prijem studenata u Vojnu akademiju, prijavilo se jedva dvadesetak kandidata, od kojih je samo nekoliko bilo potpuno psiho-fizički sposobno za dalju proceduru prijema. Dakle, u pitanju je totalna nezainteresovanost mladih generacija za oficirski poziv, uprkos činjenici o velikom broju nezaposlenih i slabim mogućnostima zapošljavanja mladih školovanih ljudi. Da se ne radi o opštem stavu mladih prema uniformi, oružju i specifičnim teškoćama poziva, dokazuje ogromno interesovanje za poziv oficira policije.

U normalnim državama, ovo bi bio znak za uzbunu u redovima vlasti i vojne upravljačke strukture – za prve kako bi preduzeli hitne sistemske mere radi poboljšanja ukupnog položaja vojske u društvu i stvaranja optimalnih uslova za njeno funkcionisanje, a za druge da bi utvrdili pojedinačnu odgovornost za totalni krah kadrovske politike, u kojoj je izbor i školovanje oficira jedan od najznačajnijih poslova. Pošto, uprkos verbalnim iskazima na promociji novih oficira, nema značajnijih aktivnosti u pravcu bolje budućnosti oficirskog poziva, korisno će biti da sadašnje stanje objasnimo analizom uzroka.

Tri načelnika Generalštaba u Hagu

Među najznačajnijim uzrocima su svakako oni ekonomske prirode. Kao što je poznato, kohabitaciona vlast već šest godina primenjuje voluntaristički pristup u vrednovanju oficirskog poziva i to u negativnom smislu, koga nevešto prikriva agresivnom kampanjom o reformama sistema odbrane posle kojih će vojska biti “manja, operativnija, modernija i bolje plaćena”. Takav odnos je oficirsku profesiju svrstao u egzistencijalno najnepoželjnije, a oficire i njihove porodice uveo u egzistencijalno beznađe, pa ne čudi slabo interesovanje mladih ljudi. Istovremeno, beskrupuloznim atakom na vojne penzionere, poslata je snažna i obeshrabrujuća poruka mladima o bezperspektivnosti oficirskog poziva. Naravno da natoizovani vojni analitičari ovakve postupke tumače kao posledicu ekonomskih problema, nove, drugačije svesti mlađih generacija, doktrinarnih promena, novih bezbedonosnih problema, i tome slično. Međutim, činjenica o velikom interesovanju za vojni poziv u vreme najžešćih ekonomskih sankcija kada je država kako-tako, ali ipak brinula o standardu oficira i ostalih pripadnika vojske, opovrgava pomenuta tumačenja, posebno u uslovima suficita u državnom buxetu, kojim se ova vlast tako diči.

Drugi uzrok je odnos vlasti prema oficirskom kadru, jer je, postupajući po optužbama haškog tribunala, smestila u ševeningenske kazamate nekoliko desetina srpskih viših oficira, među kojima i tri načelnika Generalštaba, učesnika u protivterorističkoj borbi na Kosovu i Metohiji i odbrani zemlje od agresije NATO-a. Vlast je uz to, prevremenim penzionisanjem iz vojske eliminisala više hiljada najsposobnijih oficira, primoravši ih da se , radi obezbeđivanja egzistencije za sebe i svoje porodice, bave pekarstvom, poljoprivrednom proizvodnjom, trgovinom, stočarstvom, zanatstvom i drugim poslovima. Za one manje ponosne i lakovernije, organizovane su “prizme” i drugi kratkotrajni oblici navodnog osposobljavanja za poslove van vojske, nakon čega su ih do kraja ponizili izvodeći ih na “pijace”, na kojima su se nesretni oficiri predstavljali surovim vlasnicima opljačkane narodne imovine. Ali, najveće poniženje za srpski oficirski kadar, svakako je uvođenje stranih oficira u sve strukture sistema odbrane, počev od resornog ministarstva, vojnoškolskog sistema pa sve do operativnih sastava vojske. Zahvaljujući tome, bahati natovski podoficiri i niži oficiri muštraju srpske profesionalce “osposobljavajući” ih za integracije i “mirovne operacije”, iako im po vojničkim sposobnostima nisu ni do kolena. Time su strani eksperti stekli uvid “ne samo u strukturu organizacionih celina, njene osnovne funkcije, već i u način razmišljanja njegovih rukovodilaca”. Zahvaljujući tome, upravo su oni tvorci i kontrolori projekta “reorganizacije vojske”, a srpski oficiri praktično imaju status pomoćnog osoblja. Očigledno da je glavno operativno telo “sređivanja” sistema odbrane i vojske famozna “Grupa Srbija-NATO za reformu odbrane”, čiji rad u Srbiji, makar formalno, niko nije verifikovao, a koja ima ozbiljnu nameru da dugoročno rukovodi odbrambenim potencijalom srpskog naroda jer “potreba za njenim postojanjem potrajaće sve dok se u okviru sistema odbrane ne ukorene autentične institucije koje će se baviti isključivo reformskim procesima i njihovom implementacijom”.

Živojin Mišić

“Srpski oficir i srpski vojnik treba da znaju samo jednu politiku, a to je oslobođenje i ujedinjenje Srpstva, i izvan te ideje za njih ne treba da ima druge politike”.

Osveta zbog odbrane zemlje

Navedeni, ali i mnogi drugi postupci i aktivnosti sadašnje vlasti prema oficirskom kadru Srbije, sa izraženim elementima osvete zbog herojskog učešća u odbrani zemlje od agresije, predstavljaju efikasne propagandne poruke, koje su uticale na mlade ljude tako da je danas oficirski poziv na samom dnu lestvice njihovog zanimanja i profesionalnog opredeljenja.
Treći uzrok je višegodišnja antiarmijska propagandna kampanja čiji je cilj izveden iz, pre više od decenije proklamovanog stava svetskih cenatara moći, da će sukobi na Balkanu prestati “kada Srbima bude oduzeta moć da brane prevelike teritorije, kada im bude razorena ekonomija i kada srpski mladići budu izbegavali regrutaciju i mobilizaciju”. Tragična je činjenica da su nosioci realizacije tog stranog antisrpskog projekta, upravo srpski mediji. Ova je kampanja uglavnom usmerena prema domaćoj javnosti, kako bi se tradicionalno visok stepen poverenja u vojsku sveo na minimum i tako obesmislila vojna obaveza i vojni poziv uopšte.

Četvrti uzrok leži u partizaciji oficirskog kadra. U savremenim uslovima vojnog organizovanja, veoma je važno da oficirski kadar dobro poznaje i razume političke procese, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što političke odluke o odbrani države od bezbedonosnih pretnji moraju biti adut u motivaciji pripadnika vojske za njihovu uspešnu realizaciju, obzirom da one zahtevaju velike napore i odricanja, uključujući i spremnost na žrtvovanje. Osetljivo pitanje političkog angažmana oficira i ostalih pripadnika vojske, različito je rešeno u normativnim aktima svake države pojedinačno. Uglavnom su poznata tri načina regulisanja ovog pitanja, počev od institucionalnog određivanja vojske i oficira kao političkog subjekta, preko individualnog prava i slobode oficira u izboru političkog delovanja, pa do potpune zabrane bilo kakvog političkog angažovanja i stranačkog opredeljenja i aktivnosti. Ne negirajući potrebu političke obrazovanosti oficira, ovo poslednje je najbolje rešenje za vojsku, imajući u vidu i danas veoma aktualnu misao Živojina Mišića da “srpski oficir i srpski vojnik treba da znaju samo jednu politiku, a to je oslobođenje i ujedinjenje Srpstva, i izvan te ideje za njih ne treba da ima druge politike”.

Vlast ne vlada u interesu naroda

Nažalost, srpska kohabitaciona vlast koja u praktičnom političkom delovanju, kontrolisana od strane gospodara, ne radi ništa u interesu Srpstva, pretvorila je pomenuto ustavno-pravno rešenje u svoju suprotnost. Prvo je u upravljačku strukturu vojske uvela stranačke neznalice u pogledu vojnih pitanja, a potom je za oficire, kao kriterijum podobnosti za opstanak u službi i za napredovanje, osmislila “reformsku opredeljenost” i “želju za integracijama”, a meritorni procenjivač želja je stranački vladajući establišment. Naravno da nijedna profesija ne trpi stranačko arbitriranje a kamoli specifična oficirska struka, pa je i zato razumljiva nazainteresovanost mladih da se bave ovim časnim pozivom.

Sigurno da u razmatranju uzroka nezaintersovanosti ne treba zanemariti ni težinu, rizičnost i potrebu fanatične posvećenosti, koji su ipak konstanta bavljenja ovim pozivom i čini se da u ovom slučaju nisu od presudnog značaja.
Dakle, kohabitaciona vlast je učinila sve kako srpski narod ne bi imao dovoljan i kvalitetan oficirski kadar, osposobljen i motivisan da uspešno komanduje vojskom pri rešavanju ozbiljnih bezbedonosnih problema sa kojima se Srbija suočava, a od kojih je najvažniji i najteži pripremljeni proces otimanja Kosova i Metohije. Otuda se postavlja i pitanje pravog cilja organizacije proizvođenja novih oficira pred Skupštinom. Kako to da “prve srpske oficire posle 95. godina” promovišu baš stranački generali, kojima Srbija nije otaxbina? Zašto je predsednik vlade zastao baš kod navođenja uzora novim oficirima? Zašto nije smeo ni da pomene heroje odbrane od NATO agresije? Zašto nije pomenuo ni antifašističku borbu i žrtve srpskog naroda u njoj, što inače svi državnici ponosno i u svim prigodnim prilikama naglašavaju? Ko je i zašto melodiju kultnog “Marša na Drinu” pretvorio u oficijelni marš, što ovaj, po objektivnom kriterijumu, ne bi trebalo da bude? I kakve su to poruke o “izvozu bezbednosti”?

Građani će verovatno, tražeći odgovore na ova i mnoga druga pitanja, doći do zaključka da se radi o manipulaciji i pokušaju još jedne prevare srpskog naroda, kako bi pri sledećem izbornom izjašnjavanju kohabitacionoj vlasti produžio mandat. Prethodna anliza licemernog i podmuklo-prevarantskog odnosa vladajuće strukture prema oficirskom kadru, trebalo bi da pomogne građanima Srbije u izbornom odlučivanju. Srpska vojska i oficiri su od njih bar toliko zaslužili.

Totalna nezainteresovanost

Na ovogodišnjem konkursu za prijem studenata u Vojne Akademije, prijavilo se jedva dvadesetak kandidata, od kojih je samo nekoliko bilo potpuno psiho-fizički sposobno za dalju proceduru prijema.
U pitanju je totalna nezainteresovanost mladih za oficirski poziv.

Piše: general Milen Simić

http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/80/ogledanje.htm

  Štampa