Predhodna strana

Jedan pogled na vladavinu Slobodana Miloševića

Badža i Arkan bi sprečili  05. oktobr

Da nisu ubijeni Badža i Arkan, ne bi bilo ni 05. oktobra

Milošević je imao moćne neprijatelje, a pošto je on u njihovim očima bio personifikacija Srbije od 1987. do kraja 1990, Milošević je imao period koji se odlikovao brzim, čestim i lakim pobedama, u kratkom vremenskom roku. Greška iz tog perioda je ta što je dozvolio da, dotle potisnuti, srpski patriotizam nekontrolisano i na najprizemniji način grune na scenu i postane idealna municija za već pripremljenu propagandnu artiljeriju zapadnih medija. Period od 1990-2000. karakteriše njegovo nastojanje da dokaže zapadnim centrima moći da je on u stvari za mir. Nije uočio da su zapadni kreatori na našem terenu primenjivali Tertulijanovo pravilo apsurda – ŠTO GORE (po nas), TO BOLJE (po njih). Da bi očuvao Jugoslaviju, prihvatio je Ohridski sporazum – Tuđman odbio. Da bi izbegao rat u Bosni, pokrenuo je Beogradsku inicijativu – Izetbegović opstruisao. Zastupao je stav da vođstvo bosanskih Srba potpiše Lisabonski sporazum (Kutiljerov plan) – Izetbegović je, na intervenciju Vorena Cimermana, povukao potpis. Stavom “Srbija nije u ratu” dao je do znanja svima, pa i prekodrinskim Srbima, da mu cilj nije Velika Srbija.

Pokušavao da spreči nemački: veliki revanš

Nepotrebno je internacionalizovao naš problem, a posle komunističkog šamara od strane Badinterove komisije pravi još veću grešku, izdižući naš problem na nivo UN-a. To je učinio iz razloga što je očekivao da će njegove dobre veze sa VASPO-vcima dati rezultat tako što će na svojoj strani imati američki politički vrh. Očigledno da nije bio upućen u promene konstelacije snaga na političkom i vojnom vrhu SAD-a. Organizacija Anglo-Saksonskih belih protestanata je polako, ali sigurno prepuštala primat u vođenju politike SAD-a Amerikancima nemačkog porekla, koji su zajedno sa vojnim i naučnim kremom nacističke Nemačke konačno počeli da realizuju decenijski plan – veliki revanš. Povukao je oficire JNA početkom sukoba u BiH da bi izbegao sankcije UN-a, što naravno nije imalo efekta. Prihvatio je Vensov, Vens-Stoltenbergov i Vens-Ovenov mirovni plan. Zbog parole “mir nema alternativu” razišao se sa rukovodstvom Republike Srpske i uveo sankcije Srbima preko Drine. Zbog Dejtonskog sporazuma žrtvovao je preostali deo Zapadne Slavonije i kompletnu srpsku Krajinu, kao i 16 gradova Republike Srpske. U završnici pregovora poklonio je pola Sarajeva i Brčko BH Federaciji. Frapantno je koliko je slabo poznavao matricu po kojoj funkcionišu predstavnici zapadnih centara moći. I pored svih sporazuma i primirja, proglašen je za organizatora zločinačkog poduhvata protiv mira, za kasapina, zver i ubicu. Na kraju su mu servirali ultimatum koji nije mogao prihvatiti – Rambuje. Posle toga je konstatovao da je pogrešio kad je mislio da se ajkula smiruje hranjenjem. A šta su predlagali oni koji su ga kritikovali? Kad je već postalo jasno da Hrvati hoće rat (“rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela” – Tuđman), umesto popuštanja, koje se moglo nazreti već 1991, godine, predlagano je da se svim raspoloživim snagama brzo slome ustaške postrojbe, zauzmu ključni gradovi dok Evropa počne da kuka za pravima secionistima.

Do rata u Bosni ne bi ni došlo, te tako Izetbegović ne bi ni bio u situaciji da trijumfalno izjavi “između mira i nezavisnosti, mi smo izabrali nezavisnosti”. Ne bi došlo ni do intervencije NATO snaga, jer tada nisu ni bili tako dobro raspoređeni na našim granicama, kao 1999. Time bi potvrdili kao tačne izveštaje CIA-e i MI-6 koji su očigledno precenjivali snagu tadašnje JNA. Na unutrašnjem planu dozvolio je da se gomila bitangi, koja se okupila oko njega, enormno obogati, umesto da se sav promet robe i novca u sankcijama kanališe kroz jedno ili dva strogo kontrolisana državna preduzeća.

05. oktobar – najveća greška

Sad dolazimo do najveće greške Miloševićeve vladavine, a to je da je svojim potezima, a posebno postupcima kamarile oko njega toliko sludio srpski narod da su ljudi 05. oktobra, ne shvatajući koga podržavaju, sa prljavom vodom izbacili i dete – državu. Dakle, najveća posledica Miloševićeve vladavine je to što je omogućio povratak na vlast komunističkih kadrova najrigidnijeg tipa. Da bi se uverili da ovo nije prazna priča, dovoljno je samo malo uporediti stavove nekadašnjih komunista i njihovih “demokratskih” potomaka. Glavne mete napada su srpska nacija, sprska crkva, srpska armija i srpska država. Državne teritorije se rasprodaju po rezoluciji Drezdenskog kongresa KPJ. Otvoreno izjavljuju da ih ne interesuje Srbija i Srpstvo, bitna je demokratija, pa makar i bez Srba. Setimo se izjave o izgradnji komunizma u Srbiji, pa makar i bez Srba. Vrlo rado se drže stare komunističke teze “nema demokratije za neprijatelje demokratije”. Rado bi da zabranjuju knjige, ljude i partije. Pripremaju gvozdenu metlu, knjižica im je crvena od krvi petooktobarskih revolucionara, ona prošla je bila crvena od krvi proletera. Umesto verbalnog delikta imamo govor mržnje, umesto moralno-političke podobnosti imamo političku korektnost.

Sve nacije koje su bile pod velikosrpskim hegemonizmom imaju pravo na svoju državu, a naša će odumreti, pošto ćemo ionako ući u EU. Sadašnji globalisti, potomci ranijih internacionalista, koji su nam pričali o socijalizmu kao prelaznom periodu ka komunističkom raju, pričaju nam da smo u tranziciji i na svetlom putu ka Evropi. Nude nam bolje sutra i putovanje bez viza. Kao da smo mi neki nomadi, kojima je putovanje kondicio sine kva non egzistence. Ili možda hoće da nas isele odavde? Kao što su im tate i dedovi sarađivale sa ustašama i Nemcima, tako su i oni prihvatili da im guru petooktobarske “revolucije” bude Madlen Olbrajt, a slogan izjava dotične “On (Milošević) mora otići pre mene”. Kad to pokušavaju da opravdaju, obično kažu: “Ma, i sa crnim đavolom...” – i ne slute koliko su blizu istine. Dakle, Srbi, virus se pritajio, mutirao i počeo da se širi – virus komunističke pošasti. Milošević je neočekivano diletantski dozvolio da mu strane obaveštajne službe destabilizuju režim serijom atentata po sistemu tzv. jednog metka, a dva pogotka u dva cilja. Vuk Drašković je potpisao sopstvenu smrtnu presudu onog trenutka kada je na silu preuzeo mikrofon na bini koalicije “Zajedno”. Pošto Ivan Stambolić nije dao svoj pristanak da bude kandidat DOS-a, došlo se do zaključka da bi bio koristan njegov nestanak. Veliko je pitanje kako bi se ponašali Legija i Pavković da u pripremi akcije “milosrdni anđeo – drugi deo” nisu uklonjeni Arkan i Baxa. U našim očima ne bi došlo do domino efekta. Izvesno je da su izvršioci iz redova policijskih i vojnih tajnih službi Miloševićevog režima, ali je izvesno i da su šefovi i načelnici tih službi bili saradnici stranih obaveštajnih centara. Na kraju je ista kuhinja ubila i Slobodana Miloševića.

Slobodan je veliki Srbin

Taj period, od pada s vlasti do smrti u haškom zatvoru, je Miloševiću (paradoksalno je ali najbliže istini) najsvetliji period u njegovoj karijeri. Tek tada se jasno profilisao kao borac za nacionalna prava Srba, koji zbog toga strada. Na početku karijere su ga proglašavali za drugog vožda, a na kraju je izvesno da će ga narod kao takvog i zapamtiti. Manje je poznato da je Karađorđe, pored toga što je bio prevashodno vojnik, očajnički pokušavao svim diplomatskim putevima da stekne naklonost zapadnih sila. Sličnu sudbinu je doživeo i sa bratskom Rusijom. U toku svoje vladavine Karađorđe takođe nije bio imun na greške, a najveća koju je učinio je beg posle sloma ustanka. Da nije došlo do tragičnog ubistva u Radovanjskom lugu (postoje jake indicije o umešanosti Engleza, da ne bi došlo do preuzimanja vođstva ustanka svih balkanskih naroda), teško je poverovati da bi narod Crnom Đorđu ikada oprostio to što ih je ostavio. Miloševićevi demokratski protivnici su svu svoju kooperativnost opravdavali kooperativnošću Velikog Knjaza Miloša. Razlika između Velikog Knjaza i DOS-a je samo u tome što je Miloš svojom kooperativnošću širio državu i njene atribute, a ovi očigledno idu u dijametralno suprotnom smeru. Ali, svojim ponašanjem na dan Miloševićeve sahrane uspeli su da liče na jednu značajnu ličnost Miloševog vremena, a to je Toma Vučić-Perišić. Naime, kada je umrla Knjeginja Ljubica, Vučić je organizovao bal u Beogradu! Po povratku na vlast, stari Knjaz je obećao: “Ja sam ga podigao, a on je proterao i mene i mog sina! Ali, neću ga ubiti zbog toga, ubiću ga zbog Ljubice!” •

  Štampa