Predhodna strana

Priča iz najzabačenijeg sela na Kosnetu

Jedva dočekali veš mašinu

Da Ljiljana nije došla u Beograd da se porodi, sa devetim detetom, niko ne bi ni znao kako živi ova mnogočlana porodica, u planinskoj zabiti, okružena šumom, nebom i komšijama Albancima s kojima se sreću, ali bez dobar dan.

Stanojkovići su velika porodica. Imaih tačno desetoro. Otac Radovan, četrdeset sedam godina mu je, majka Ljiljana trideset dve, i osmoro dece. Od četrnaestogodišnje Anice do osamnaestomesečnog Darka.

Stanojkovići su iz Sušića. Najzabačenijeg srpskog sela na obroncima Šar-planine, sa kosovske strane. Od sela Štrpci, pa još deset kilometara uzbrdo. Do samog vrha Jezerskih planina, kako taj predeo gorštaci zovu.

Sada su svi u Beogradu. Došli su sa Ljiljanom, koja ovih dana treba da se porodi. Seoski doktor, koji navraća jednom nedeljno u selo, rekao im je da misli da će biti muško.

- Videćemo - kaže mirno Ljiljana. - Samo da bude živo i zdravo.

Kako se živi u najzabačenijem selu na Šar-planini?

- Bilo bi mnogo lepo, da se ne živi na stra’- priča Ljiljana, dok mali Darko ne izlazi iz njenog krila.

Radovan ćutke potvrđuje glavom.

- Loš je put do nas - objašnjava. - Strmina, kamenje, rupe. A i prolazi se kroz albanska sela. Kad dolaziš, stalno ideš uzbrdo.

Selo je, pričaju Stanojkovići, ipak, lepo i nikada ga, kažu, neće ostaviti. Zbog pogleda, zbog čistog vazduha, zbog navike, uspomena, uopšte svega što ih tamo veže.

- Al’ se živi na stra’ - opet će Ljiljana. - Samo mi to smeta. Kad bi sve bilo k’o pre, ništa nam ne bi falilo, mada, takoreći, ništa ni nemamo, sem jedni druge.

U velikoj polumračnoj sobi neokrečene kuće u Meljaku, gde su Stanojkovići odseli kod Radovanove sestre, čekajući majku da se porodi, nasta tišina. Samo dopire tutnjava kamiona sa Ibarske magistrale.

I Radovanova sestra je izbeglica sa Kosova. Stigli su ovamo pre sedam godina, kupili parče zemlje i podigli kuću. Oni više ne žive na stra’. Ali dobro razumeju ono što Ljiljana kaže.

Svima se u oku jasno vidi selo Sušići.

- A ono je malo - priča Radovan. - Svega dvadeset osam domaćinstava. Kad smo sad došli u Beograd, ostalo je poluprazno. Jedna škola, jedna prodavnica i ambulanta. I to je selo. Dve učiteljice i medicinska sestra u ambulanti. Doktor navrati jednom nedeljno. Ako može. Leti je to redovno, ali je zimi teško. Zna opasno da zaveje. Onda nema ni puta, ni doktora.

A život u selu s toliko dece?

- Težak - jednostavno kaže Ljiljana. - Ja sam domaćica, Radovan zemljoradnik. Posla nema. Primamo socijalnu pomoć. U dve sobe spavamo i živimo. Sve se dešava u trideset kvadrata. Ali neka. Samo da bude mir. Drugo ne tražimo. Zimi je najteže. Jer struje nema svakoga dana, po sedam-osam sati. I onda je svuda oko tebe mrak. Zato nas i brine zima. U šumu po drva ne smemo. Jer naša kuća je, takoreći, na obodu šume. A iza je albansko selo. Čim se smrkne, deca ne izlaze. A i kad su napolju, to je do je dvesta metara oko kuće. Dalje se ne ide.

- Al’ šta ćeš - osmehuje se Radovan, kao da se nešto izvinjava. - Tu sam rođen i tu me nešto vuče da ostanem. Kosovo je moj dom i moj život. I tako će da bude.

Ljiljana kaže da petoro dece ide u školu. Troje starijih u, četiri kilometra udaljeno, Gornje Bitinje, a dvoje uče tu, u selu.

- Idemo peške - priča četrnaestogodišnja Anica o svom školovanju. - Treba nam sat i po do škole i toliko natrag. Srećemo se usput sa albanskom decom. Mi prođemo, oni prođu. I to je sve. Ćutimo. Ne javljamo se jedni drugima. I gledamo se. Oni nas ne diraju. Samo gledaju mrko. I mi njih isto. Za sada nema druženja kao ranije. Sad svi živimo bez dobar dan.

Ljiljana priča da joj deca mnogo pomažu. Najviše Anica. Znaju i da spremaju, i da čiste, i da kuvaju, da mese, peru, sve umeju da rade.

Radovan objašnjava zašto su on i Ljiljana u ovoj zabiti rešili da stvore toliku porodicu, i da se zbog toga nimalo ne kaju. Naprotiv, Radovan kaže da će terati do desetog deteta.

- Ja sam rano ostao bez oca - priča otvoreno. - Dva meseca sam imao kad je umro. Bili smo siromašni i mnogo smo se mučili. Majka je imala nas šestoro. Četiri ćerke i dva sina. I ja sam još kao mladić rešio da imam mnogo dece, koja će imati i oca i majku. To sam i ostvario. Ljiljanu sam upoznao u Vitini, i ona je pristala da zajedno ostvarimo taj moj san sa mnogo dece. I bili smo u pravu. Deca su nam danas sve što imamo.

Radovan kaže da su u Beograd došli svi zajedno na poziv FK “Partizan”, da budu gosti na proslavi 61. godišnjice kluba. Ljudi iz “Partizana” su gledali televizijsku emisiju o njima, pa su rešili da ih pozovu u goste.

- Lepo su nas dočekali - priča Ljiljana. - Dobili smo poklone, deca dresove, školski pribor, rančeve, majice, vodali su nas svuda. Ali sam se najviše obradovala kada nam je posle te emisije o nama, stigla u selo mašina za pranje veša, koju nam je poslao Dušan Grujić iz teniskog kluba “Partizan”. On me je bukvalno spasao! I dok sam živa, biću mu zahvalna. On se jedini setio šta ženi sa toliko dece najviše treba.

Ljiljana strpljivo čeka svoj termin da se porodi, u drugoj polovini oktobra. Čekaju i muž i deca. Niko od njih se ne žuri da se vrati kući. Ide zima. Hoće li ona Stanojkovićima sa bebom, kad se vrate, doneti neki bolji život ili će im, kad padne mrak, na svaki šušanj, oči opet biti na prozoru.

  Štampa