Predhodna strana

Članak Stojana Novakovića, iz vremena kada je, po austrougarskoj aneksiji Bosne, srušen san o ujedinjenju srpskog naroda - tada se činilo zauvek.

Ujedinjujmo srca naša

"Kad su pale sve srpske državne tvorevine u Makedoniji, u Srbiji, u Bosni, u Zeti i u Hercegovini, kad je najzad pala i Dubrovačka Republika, duh srpstva nije mogao pasti. On je lebdeo iznad tih ruševina. Nosila ga je knjiga, pesma i priča, on je živeo u veri, u knjizi, u jeziku"

Piše: Radovan Tomašević

A šta sada? Kako i kuda iz ovih okolnosti, iz ove situacije? Pitanje i u današnjem mučnom prelomu. Isto i danas, na kraju veka, kao što je bilo i na početku.

Pitanje Bosne i Hercegovine i dalje je najosetljiviji, najbezizgledniji deo sveukupnog srpskog pitanja, kao i pre više od sto godina, kada je prvi put postavljeno. A i danas, kao i tada, Evropa i svet, velike sile, ne pokazuju nimalo volje da ono bude rešeno u našu korist. Naprotiv!

I tako, stojimo sami pred Evropom i svetom, nedovoljno jaki i nedovoljno hrabri, da se suprotstavimo oružjem i stvar rešimo na bojnom polju. A u korišćenju mirnih sredstava, od diplomatskog nadmudrivanja do prostih političkih marifetluka, druga strana se pokazuje kao daleko spretnija i uspešnija. Pa i samo vreme joj ide na ruku. Imaće pred sobom, ako zatreba, i novih sto godina. A ne grca u neprestanim nevoljama kao mi.

Mudri i učeni našeg vremena, sadašnjih generacija-i političari, i intelektualci- uglavnom se ne izjašnjavaju. Ne znamo šta misle. Ne znamo čak da li o tom pitanju uopšte i razmišljaju. A oni koji se izjašnjavaju katkad brbljanjem i ćakulama, a počesto grajom i vikom, ili ne znaju šta pričaju, ili ne znaju o kakvom je pitanju reč. A gotovo svi, u horu, preporučuju- da se Evropi i svetu, međunarodnoj zajednici, kako se to danas kaže, sami podmetnemo, da budemo kooperativni, da maksimalno izađemo u susret njihovim težnjama i aspiracijama, da im damo sve što traže (odnosno, oni to javno i ne traže, ali već i deca znaju šta očekuju da im se da, a kad im se da, uzimaju bez reči), pa će onda oni biti milostivi, primiće nas pod svoje okrilje, te će, kao u bajci, odjednom procvetati svi cvetovi. I više nikada neće protiv nas huškati i organizovati Hrvate, i Turke (Bošnjake), i Mađare, i Albance... Grandiozna tekovina druge polovine veka je, valjda, što na tom spisku više nema Bugara!

Može da se proba, pa šta bude.

Srpski pesnik, Nastasijević, oprezni Cincarin, davno je to izrazio divnim stihovima:

"Lovci, a ulovljeni!

S večeri, tugo,

Ko kome plen!"

Mi, pak, u nedostatku današnje srpske pameti, ne možemo a da ne posegnemo za starom: kako se o ovom pitanju razmišljalo na početku veka, i šta se, tada, preporučivalo?

Kada je 1908. godine Austro-Ugarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine i kada je izgledalo da je, time, zadat poslednji, samrtni udarac ujedinjenju Srba s ove i s one strane Drine, Srbijanci su stvar shvatili vrlo ozbiljno, pa su formirali vanpartijsku, koncentracionu, kako se tada govorilo, vladu, a iz zaslužene penzije pozvali-da se stavi na njeno čelo-staroga Stojana Novakovića, državnika, diplomatu,intelektualca, istoričara, osnivača (jednog od) Srpske književne zadruge, koja i danas postoji,konzervativnog političara, lidera i osnivača (jednog od) srpske konzervativne političke partije, koja se nazivala Napredna stranka (konzervativna, a napredna) - šta bi rekli današnji marksisti)... Utučene srpske političare i intelektualce, stari Novaković koji je umeo da bude, ako zatreba, i prek, i grub, ali koji nikad nije gubio prisustvo duha, pokušavao je da ohrabri i razvedri, ističući stalno da oružje nije jedino sredstvo kojim se ostvaruju nacionalni ciljevi, da je ono to čak najmanje, da postoje druge, bestelesne sile, daleko veće, i uspešnije... Činio je to svojim govorima u skupštini, svojim radom u vladi, svojim književnim i naučnim radom, pa i jednim člankom, objavljenim 1910. godine, upravo pod gornjim naslovom Quid nunc?preporučio šta da se radi.

Da bi Novakovićev recept za izlazak iz tadašnjeg (i sadašnjeg) mraka i bezizlaza bio sasvim razumljiv i današnjem čitaocu, prenosimo taj članak u celini, čak sa napomenama i fusnotama izdavača. Dakle: Quid nunc?

A sad?

Pitanje u današnjem mučnom prelomu, koliko ozbiljno i znatno, toliko i neizbežno.

Život narodni ne sme da teče kako ga nose vetrovi ili talasi. Pravci u njemu valja da se razgovetno predviđaju i napred računaju i navijaju.

Još kad smo prvi put, 1875-78, ratom za oslobođenje i nezavisnost postavili pred Evropu pitanje o Bosni i Hercegovini, evropska se diplomatija izjasnila protiv nas. Protokoli Berlinskog kongresa, iz koga se to vidi, i ona sednica na kojoj je to odlučeno, stavljeni su napred. Mi onda nismo bili dobro izračunali svoje operacije, jer su drugačije od nas mislili i oni u koje smo se najviše uzdali. Prividna privremenost te odluke izazivala nas je da se nadamo, i mi smo se, prilično detinjski, nadali. Ali je austro-ugarska diplomatija opazila sve nezgode koje su za nju isticale iz toga neodređenog položaja. Usled toga je u septembru 1908, povodom preokreta u Turskoj, došao proglas aneksije, koji se, posle silnih uzbuđenja u srpskom narodu i u Evropi, na posletku, s krajem marta 1909, svršio priznanjem aneksije.

Posle toga su, po evropskom međunarodnom pravu, Bosna i Hercegovina sastavni deo austrijske monarhije, i pune dve trećine jugoslovenskih plemena (srpskih, hrvatskih i slovenskih) nalaze se u području Austro-Ugarske.

Može li se pomišljati da se povrati stanje koje je bilo pre okupacije i pre aneksije?

Otvoreno da kažemo: ima li pouzdanih sredstava kojima bi se iz Bosne i Hercegovine uklonila austro-ugarska vlast, pa ma šta posle od tih zemalja bilo?

Ko hoće malo da misli i da računa, naći će brzo da to lak posao nije. Nezavisna jugoslovenska stvar nije u stanju da, uz ma kakve žrtve, takav obrt izazove onim što bi zabaviti mogla sama, ili što bi mogla lako dobiti u pomoć.

Jedini splet događaja kojim bi se mogao izazvati takav obrt, bio bi veliki evropski sukob, u kom bi učestvovale zapadne sile, zajedno s Rusijom, protiv srednjoevropskog saveza. Međutim, taj sukob je danas samo predmet nagađanja i konjektura. Niko ne može ni izračunati ni proreći njegovo ostvarenje; ima ljudi koji ne veruju da će uopšte doći do njega. Stoga se ta kombinacija ne može ni uzimati u pozitivne političke račune, jer je neizvesna i neodređena i vremenom, i opsegom, i moguđnošću. S njom bi se moglo računati samo kada bi se sasvim primakao momenatizvršenja njenog. Očevidno je da smo sada od toga momenta veoma daleko. (Baš kada je ova knjižica data u štampu, raznesese glas o novom austrijsko-ruskom sporazumu o poslovima Balkanskog poluostrva na osnovu status ljuo. U Petrogradu, dakle, ne znaju ni da smo mi Srbi u Srbiji Berlinskim ugovorom ne samo zapostavljeni nego ljuto kažnjeni. Eto naše uzdanice!)

Život narodni, međutim, ne može stajati pa skrštenih ruku čekati ovaj ili onaj neizvestan i neodređen događaj.

Ideali pak, u živa naroda, ne mru, oni ne stoje, i radeći u vremenu prirodnim svojim silama i bez obzira na čije god konjekture, sazrevaju i primiču se svome izvršenju.

Narodnim idealima, osim toga, nije stalo do oblika; oni su bestelesni.

Ali, ako je narod na život, ideali su mu što telu nervi; oni ga moraju veseliti i žalostiti, potresati i napred kretati.

Mi mislimo da u ma kakvom položaju, pod svakom državnom vlašću, narod u današnjem vremenu mora tražiti svoje usavršenje, svoj napredak i svoje jedinstvo.

Kad su iz Dubrovnika, godine 1908, iz uredništva "Srđa„ objavili da misle izdati knjigu u spomen ukinuća stare Dubrovačke Republike, mi smo im, za tu knjigu, 31. januara 1908. napisali ovaj članak:

Duh je silniji od tijela; misao je jača od svačega. Trošne su sve čovječanske ustanove, ali je vječit i nerazoriv duh narodni u svojoj svijesti, u svojoj obrazovanosti, u duhovnom jedinstvu svojemu.

Na dan 31. januara 1908. opomenimo se da je prije sto godina pod udarcima grube sile pala i Republika Dubrovačka, najstarija ustanova koju je Srpstvo naslijedilo iz srednjih vijekova i koja je u XIX vijek uplivala. U svoje vrijeme, prije, nje, pale su takođe pod udarcima sile i srpske državne tvorevine u Maćedoniji, u Srbiji, u Bosni, u Zeti i u Hercegovini.

Duh Srpstva nije pao i nije mogao pasti. On je lebdio iznad tijeh ruševina. Njega je nosila knjiga, pjesma i priča; on je živio u vjeri, u knjizi, u jeziku; on je njegovao neugasni plamen, svagda gotov da novu varnicu pusti, da novoj tvorevini dušu udahne.

Na današnji dan, kad se opominjemo propasti jedne tvorevine, poznajmo, braćo i narode, ovu istinu; poklonimo joj se; uznesimo je; nadahnimo se njome za nova sjajna djela!

Prenimo se svi! Proučimo u današnje prosvećeno vrijeme malo prije kazane istine. Koristimo se njima, jer je jedino u njima spas naroda našega!

Dižimo jedno Srpstvo kulturom, ovim lijepim jezikom i ujedinjenom prosvjetom narodnom. Prionimo svi da nađemo sredstva kojima se to može izvršiti.

Duhovnome radu jedini je gospodar naša dobra volja. A duhovni je rad orao silnijeh krila: njemu nema granica ni brda. Njemu su "svuda brodi gdje god dođe vodi„.

U današnjem vijeku slobode, njemu smetnje nema do u našem neznanju, u našem nemaru, u našoj duhovnoj lijenosti, u našoj nepouzdanosti i u našoj nevjeri!

Kad je tome duhovnom radu naše srce gospodar i izvor, izvedimo ga na bijeli dan, načinimo od njega djelo. Neka nam u tom poslu ne bude žao ni žrtava, ni truda, jer je u duhovnom napretku spasenje naroda našega!

Ujedinjujmo, ujedinjujmo srce onoga na Timoku i onoga ukraj Gruža naJadranskomemoru ; onoga iz Skadra na Bojani, i onoga na Moravi, i onoga na Uni, i onoga na hladnom Vardaru!

Šta može i čime smeta granica među sedam državnih vlasti, koje danas upravljaju narodom našim, duhovnome ujedinjenju naroda našega u obrazovanosti, u ukusu, u knjizi, u rodoljublju i u narodnim idealima?

Kulturno Srpstvo može postati kad god mi hoćemo. Ono treba da izađe iz duha i iz volje naše. Do nas stoji da ga iz visine budućnosti spustimo na zemlju naše opšte domovine.

Za nj nema nikakve zabrane!

Ujedinjujmo, ujedinjujmo srca naša!

(Osim Dubrovačke spomenice, štampano u "Zori„, glasniku srpske napredne omladine (1910), br. 1), a odatle u "Srpskoj riječi„ u Sarajevu).

Kada na kraju septembra 1908. stiže glas da je carskim ukazom iz Beča objavljena ankesija Bosne i Hercegovine austrijskoj monarhiji, mi smo, 26. septembra uveče, na prethodnoj konferenciji vanredno sazvane Narodne skupštine, u ime Napredne stranke, govorili u istom smislu, s namerom da uzdignemo klonulost koja je tada bila očevidna među narodnim poslanicima. Tom prilikom smo podsetili na Prusku i njenu istoriju posle Napoleonove najezde, na kraljicu Lujzu i na nemački prosvetni i kulturni pokret, koji je tako slavan spomen stavio. Tom prilikom smo pomenuli da je narodni život, ako je krepak sam u sebi (a srpski je narodni život uvek to dosad bio), pun raznih sredstava da se bori protiv napada i neprilika i da se održi, kao i da, osim borbe oružjem, ima borba prosvetom, borba knjigom, borba slogom narodnom, borba uverenjem i ljubavlju svoje narodnosti, koju danas sprečiti niko ne može, koja je onoliko nepobedna koliko je moćna.

Mi smo još tada upućivali na vojevanje prosvetom i narodnom obrazovanošću, vojevanje mirno, besprekidno i neodoljivo. Ne treba zaboraviti da je vojevanje oružjem uvek kratkog trajanja i da vojevanje knjigom i prosvetom, jačanjem svesti i duha narodnog, traje i dan i noć, i da je u vremenu bezgranično. I što duže traje, sve je silnije.

Zar su mala duhovna osvojenja Dositeja i Vuka St. Karayića, Ljudevita Gaja i vladike J.J. Štrosmajera, P.P. Njegoša i Branka Radičevića, i onih mnogih, znanih i neznanih viđenih i neviđenih, koji su perom i rečju, učiteljstvom i propovedništvom, knjigama i novinama, predstavama i slikama načinili ono srpstvo i hrvatstvo, ono jugoslovenstvo, koje se danas vidi i zamišlja u obrazovanom delu naroda našega i među rodoljubima jugoslovenskim od Timoka do Jadranskog mora, i od Vardara do Krajine pod Alpima?

To je probijen i utrven put koji valja još više širiti i kojim valja dalje ići k zadatku ujedinjenja koji su postigli Nemci i Italijani.

Treba imati na umu još jednu veoma znatnu razliku.

Jedinstvo italijansko i nemačko nije stvoreno samo oružjem pod rukovođenjem Kavura i Bizmarka, nego je njihovom političkom akcijom samo osveštano ranije ostvareno ujedinjenje duhova, sazdano silnim radom poezije, umetnosti, nauke, duha i života narodnog.

Nama Srbima danas ne ostaje ništa drugo nego da sedujemo tome dobro shvaćenom primeru.

Ujedinimo i mi duhom, jezikom, narodnom svešću i prosvetom plemena svoja po svim oblastima srpskim. Postignimo to, pa ćemo videti kako će se uticaj toga svršenog dela odmah osetiti na politici, ma kakva ona bila.

Neiscrpna su mirna sredstva kojima na tome raditi možemo. Bezbrojna su, među njima, ona kojima u današnje vreme nikakva državna vlast smetnje ili ne pravi ili praviti ne može.

Kulturni rad, ovaj koji mi preporučujemo, ne isključuje ni najmanje priprave za raspravu putem sile, za koju gde koji misle da je jedina. Zdravlje narodno traži da se, uza svoj kulturni život i rad na ujedinjenju, neprestano misli i na pitanja oružane odbrane ili oružane akcije, utoliko više što se danas državama daje onoliko poštovanje koliko vojnički vrede.

Ali mudrost traži da se nijedan momenat ne propusti, i da se zna gde nam je tvrda i neodoljiva uzdanica.

Čitajte istoriju italijanskog ujedinjenja, pa ćete videti da su ta kulturna mirna sredstva učinila za jedinstvo Italije daleko više nego revolucionarna razmetanja.

Osnovane na slobodi i na pravu, dužne, radi opšteg državnog opstanka, da čuvaju sebe i sa sobom red u društvu kao jedinu pouzdanu osnovicu svakoga dobra, suvremene su države svekolike u raspoloženjima i u težnjama evolucije. Stoga su one sve protiv revolucije, koja, u stvari, danas predstavlja nered i grubo nasilje, srednjevekovno sredstvo otpora, koje je često gore od one zloupotrebe na koju je napereno. Današnja su najmoćnija sredstva razlog i strpljenje, i ona ne promašuju nikad, a ne kvare ništa.

Postarajmo se i mi Srbi, da se rad na ujedinjenju naroda našeg povede mirnim sredstvima, sredstvima evolucije u jednom duhu i pravcu, putem prosvete i kulture, stalno, živo, neumorno -- pa će pobeda biti naša.

Obratimo se roditeljima da u ovom duhu vaspitavaju decu svoju. Počnimo osvojenje i propagandu od kolevke i blagota materinskog carstva u kući i u kolibi, u dvoru i na trgu, pa će pobeda biti naša.

(Evo jednog malog primera kako stojimo u ovom pogledu. Nedavno je štampan u Carigradu izveštaj za 1898-88. amerikanske gimnazije Robert-Koleya, više Rumeli-hisara na Bosforu. Među blizu 500 učenika ima mnogo Jermena, Grka i Bugara (ovih poslednjih oko 70), i svaki je u spisku obeležio narodnost svojim narodnim imenom. Srbi obično ne idu u tu gimnaziju, ali razmotrivši bolje, nađosmo ipak trojicu, samo što se nijedan nije zapisao kao Srbin. Jedan se zapisao kao Austrijanac, jedan -- kao Belgijanac, a jedan kao Crnogorac. I samo su se Srbi našli da uzmu građanstvo i državu odakle su kao narodnost, a to ne učini ni Grk, ni Bugarin, ni Jermenin nijedan! "S tim li ćemo izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive dokle sunca traje?"

Samo ne klonimo duhom. Lagano, ali uvek napred, bestelesnim silama, u duhovni narod srpski, u narod budućnosti. Kroz bestelesne sile, kojima nam se danas valja služiti, prebrodićemo sve granice što nas sad rastavljaju, proći ćemo najjače brave i pregrade, i naš će se narod, jednoga dana, pokazati kao moć neodoljiva i neprobojna.

I on će onda sigurno tražiti i dobiti šta htedne.

A mi, međutim, smišljajmo i probajmo, nastojmo stalno i bez prekida da izdržimo ovu beskrvu bitku mira, prosvete i kulture za svoj narod. Ova bitka je teža nego ona oružjem, ali u njoj nema poraza, pobeda u njoj ne izostaje, i kad jednom dođe -- ona je večita.

In hoc signo vinces!

U tome je znak pobede!

Ili nam se, možda, samo tako čini. Jer, biće onih koji će reći da je Novakovića, istoričara i konzervativnog naprednjaka sama istorija demantovala. Jer, iako su se već dva puta ujedinjavala, najpre u unitarnu, a potom u federalnu državu, jugoslovenska plemena su se, evo, u naše dane, u bunilu mržnje i krvi razišla svako na svoju stranu. A danas se, izgleda, raspada i samo Srpstvo, iz kojeg se izdvojiše najpre Makedonci, pa Crnogorci, pa muslimani novoprojavljeni Bošnjaci, pa će, možda, po verskom kriterijumu i Goranci, kao i Šokci, i Bunjevci, dok na red ne dođu Vojvođani, Šumadinci i ostali... Ipak, istini za volju, treba reći da dosadašnja ujedinjavanja nisu ni ostvarivana delovanjem bestelesnih sila, po Novakovićevom receptu, već isključivo snagom oružja, revolucionarnim sredstvima, čiji su rezultati, kako kaže istoričar, ograničeni i privremeni.

U svakom slučaju, opet smo tamo gde smo bili u vreme aneksije Bosne i Hercegovine, pa možemo da krenemo ispočetka. Doduše, u nepovoljnijim okolnostima, jer su tekovine koje su ostvarili Dositej, Vuk, Branko, Njegoš i ostali, u međuvremenu potrvene i pogažene.

  Štampa