Predhodna strana

Ubijanje Šešelja može da ubije mnoge

Ponašanje haškog tribunala u slučaju Šešeljevog štrajka glađu nije iznenađenje ali je krajnje iznenađujuće i vrlo rizično ne reagovanje naših najviših zvaničnika.  

Beograd, 01. decembar 2006.

Kada u sebi izgubite sve ono što je ljudsko, kada na čelu države imate poltrone i ljudske gnjide koji vas „zastupaju“ i kad faktički nemate državu i zaštitnika, počinju da rade instinkti samoodržanja. Tada je sve dozvoljeno i tada „politika“ postaje opasna po život.

U toj spirali haosa sve je dozvoljeno. Ubistvo političkog protivnika je način opstanka ili jedini model preuzimanja vlasti, radi opstanka. Tada je 05. oktobar moguć svaki dan ali sa znatno brutalnijim scenarijem. Na tako nešto vlastoljubive „demokrate“ kao da su zaboravile. Samo da ih podsetim da žive u Srbiji, u zemlji gde je od 14 zadnjih predsednika, vladara, samo troje umrlo prirodnom smrću. Deset je ubijeno a jedan je tu sudbinu doživeo skoro, u nekom tuđem Haškom zatvoru. Zato nemojte previše da testirate prag tolerancije Radikala ali i ovog napaćenog i poniženog naroda. Bar nam je poniženja bilo na pretek. Još jedno moglo bi lako da prelije čašu.  

U Hagu, gradu najvećih srpskih poniženja, ovih dana prisustvujemo još jednom javnom ubijanju, još jednog Srbina. Zvaničnih, državnih reagovanja nema. Čuje se samo zaglušujuća buka „demokratskih“ medija koji nam ne dozvoljavaju da bilo šta kažemo. Da iznesemo i neka druga viđenja, da pokažemo pre svega da smo ljudi, a da su stranački i partijski interesi nešto što nije važnije od države i naroda.

U Haškom tribunalu na perfidan način ubijaju našeg građanina a svi državni zvaničnici ćute. Muk. Država ni jednim zvaničnim stavom, notom, rezolucijom… nije stala u odbranu svog građanina koji ništa drugo ne traži nego da mu se obezbedi mogućnost da se na tom takozvanom sudu brani. Brani onako kako on smatra najbolje u skladu sa osnovnim ljudskim pravima koje mu sve svetske konvencije garantuju. Garancije o fer suđenju dobio je od strane naše države kada se pre skoro četiri godine, jedini i suštinski dobrovoljno uputio u Hag da dokaže svoju nevinost. „Državnici“, gde su sad te „garancije“ i šta se sa njima, odnosno sa vama dogodilo.

Predsedniku Tadiću nije palo napamet da napiše pismo Haškom tribunalu i zahteva objašnjenje za oduzimanje osnovnih ljudskih prava svom građaninu, ali i predsedniku stranke koja ima skoro tri puta više poslanika u parlamentu od njegove. Čiji je on to predsednik, ako nije spreman da brani svog građanina kome se na drastičan način krše osnovna ljudska prava. Koji tamo u Hagu, ne brani samo sebe već i Srbiju. Predsednik je očigledno bio zauzet pisanjem pisma Bušu, kako bi Srbiju uveo u „partnerstvo za mir“. Na kom referendumu se ovaj narod izjasnio da to „partnerstvo“ uopšte želi. Na kojoj skupštini je takva odluka doneta. Postavlja se pitanje u čije ime to predsednika Tadić radi i sa čijim ovlašćenjima? Ili je to nalog mentora i Tadić žurba da Srbiju što pre ugura u zvanično ropstvo.    

„Visokomoralni“ Koštunica ne spominje Hag, smatrajući valjda da je narod već zaboravio njegovo ubeđivanje Lazarevića, Lukića, Pavkovića… da se dobrovoljno predaju tom „Sudu“ a da će država učiniti sve da suđenje bude fer. „Zbunjeni“ trčkara po Srbiji u okviru svoje predizborne kampanje kako da je Šešelj nečija tuđa briga. Važno je još po nekog birača prevariti i ponovo se dokopati se vlasti. Kao da je preko noći zaboravio da mu je Hag nekad bio potpuno neprihvatljiv, da je pre samo par meseci pokopao i SCG koju je kao „dobro rešenje“ na temeljima Jugoslavije formirao. Da o „uspesima“ i lopovlucima Vlade u ovom času ne elaboriram.

U svetlu ovog događaja prosto se nameće pitanje. Pa zašta se vi gospodo predsednici uopšte kandidujete? Sa kojim to svojim moralnim i ljudskim dimenzijama tražite poverenje ovog naroda. Kako će vam ovaj narod verovati, kako će te ga štititi ako niste ni pokušali da u zaštitu uzmete čoveka, vašeg građanina, a čiji su svi pravni, moralni i ljudski atributi na njegovoj strani. Shvatate li da vašim nečinjenjem ubijate jednog čoveka koji je samo vaš politički suparnik, ili ga vi kroz svoj „demokratski“ fokusu vidite kao krvnika koga treba ubiti. Kako vas nije sramota, ako se već Božje kazne ne bojite.

Ja nisam Radikal, i nikada ni jednoj stranci nisam pripadao, ali se trudim da budem čovek, a ne zver. U Hagu se Šešelj bori sa životom jer je taj štrajk glađu jedini način njegove odbrane. To je zadnji pokušaj svakog čoveka u odbrani svog ličnog dostojanstva da na pravdi Boga ne bude osuđen, braneći ujedno i dostojanstvo naroda kome pripada. Vama kojima je reč dostojanstvo potpuno nepoznata, nije mesto na čelu ovog naroda. Čak i ako ga privremeno prevarite ili izmanipulišete, možete skupo platiti slatki porok vlasti.

  Štampa