Predhodna strana

Otvoreno pismo Draganu Đilasu

Đido Đilas

Otvoreno pismo Draganu Đilasu, šefu Narodne kancelarije, šefu beogradske organizacije DS-a i šefu marketinške agencije “Ovation”

Poštovani druže Đilas,

Pišem ti inspirisan emisijom B92 od 12. novembra, u kojoj si bio gost, zajedno sa radikalom Vučićem. Za mene si ti utisak emisije, utisak nedelje i utisak meseca, pa te zato i oslovljavam sa đido, što na turskom jeziku znači junak. Nadam se da ne zameraš što ti se obraćam sa druže, jer je tvoja Demokratska stranka u Socijalističkoj internacionali, a ja sam, neposredno posle emisije, odlučio da postanem član Socijalističke partije Srbije.

Vrhunac bezobzirnosti

Titulu junaka si zaslužio, jer si demokratski beskompromisno zaključio da je Šešeljev štrajk glađu samo deo predizborne kampanje radikala. Verujem da znaš kako, po objektivnim istraživanjima javnog mnjenja, DS zaostaje za radikalama najmanje 12% (a to što objavljuju prevejani CESID agitprop majstori potpuno je irelevantno). Takođe, kao obrazovanom inženjeru, jasno ti je šta za ljudski organizam predstavlja nagli prekid uzimanja hrane, duži od sedam dana.

Očigledno je da se Šešelj sa haškom Inkvizicijom bori isključivo za svoja ljudska prava, a ne zato da bi radikali prednost popeli za koji procenat više. I da je u toj borbi spreman da ide do kraja.

A to te je, druže Đilas, najteže pogodilo. Zato si u emisiji, iako naizgled hladnokrvan, ispoljio bezmernu količinu ljudske nemoralnosti i političke ostrašćenosti. Podsetio si me na mladog Milovana Đilasa, ideologa Titovih komunista, dok je, neposredno posle 1945. godine, nemilosrdno čistio sve što je smetalo komunizmu na njegovom usponu ka svetloj budućnosti. A pre svega Srbe, po principu – “nema čoveka, nema problema”. Istina, Đilas (crveni) je od ortodoksnog marksiste, pa titoiste, pa staljiniste, postao kasnije vrhunski intelektualac svestan bede komunističkog totalitarizma, ali je odricanje od ideoloških zabluda morao da plati progonom i hapšenjem.

Kao što je mladi Đilas (crveni) video srpsko društvo oštro podeljeno na napredne snage i one koji stavljaju klipove u točkove revolucije, tako i ti, druže Đilas (žuti), vidiš Srbiju podeljenu na napredne demokrate i crno-crvenu koaliciju, koja buši točkove reformi. Zbog toga blizu 40% građana Srbije, koji su za radikale, nazivaš “crnim”, valjda po ugledu na ustaške crnokošuljaše, što su masakrirali na stotine hiljada Srba. Ništa ti nije sveto, kada je tebi i tvojim demokratama tako blizu mogućnost da lično učestvujete u poslu privatizacije javnog sektora, vrednom stotine miliona dolara.

U intervjuu za list “Evropa” 2004. izjavio si: “Verujem u ljude koji imaju srce, mozak i još nešto što se imenuje rečju koja ne bi baš mogla da se pojavi u ozbiljnim novinama, a pripisuje se hrabrima bez obzira na pol.” Nije mi baš najjasnije na koji si polni organ mislio, ali mi je zato jasno koji polni epitet zaslužuju osobe koje bi se kao i ti, zajedno sa porodicom, iselili iz Srbije, ukoliko radikali pobede na demokratskim izborima, slobodno izraženom voljom naroda.

I zato je moja predizborna poruka – “POSLE ĐILASA (crvenog) NE TREBA NAM ĐILAS (žuti)”!

 

Momci i cure sa borsalino šeširima
Ukratko ću napisati zašto je za Srbiju tragično ako tvoja, demokratska, borsalino ekipa, ponovo preuzme kormilo srpske vlade. Svi ti Vlahovići, Đelići, Pajtići, Čomićke, Bogdanovići, Mićunovići... koji su i sada na vrhu demokratske izborne liste, podsećaju me na treći nastavak filma “Kum”. Čudi me samo da ste zaboravili Kolesara, Janjuševića, Veselinova, Bebu, Rašetu i nišlijskog roštiljxiju, koji je tvrdio da je njegova vlada “najbolja vlada koju je Srbija imala u poslednjih sto godina”.

Podsetimo se stoga rezultata vladavine DS-a krajem 2003. godine: Te godine Srbija je zabeležila spoljnotrgovinski deficit od 5 milijardi američkih dolara, pa se njen ukupni spoljnotrgovinski deficit, od oktobra 2000. godine, popeo na 11.5 milijardi američkih dolara; Pad industrijske proizvodnje u 2003. je bio oko 4%, a poljoprivredne oko 10%; Po izveštaju MMF-a, proizvodnja u Srbiji tada je dostizala 56% prozvodnje iz 1990. godine, dok je izvoz predstavljao samo 20% društvenog proizvoda; Srbija je imala blizu 1.000.000 nezaposlenih ljudi i stopu nezaposlenosti od 32.4%; Pred stečajem je bilo 34.000 firmi, u kojima je radilo oko 500.000 ljudi; Gubici u privredi 2002. iznosili su 772.8 milijardi dinara (tada preko 10 milijardi evra); Vlada se rekordno zadužila u inostranstvu, tako da je na kraju 2003. dug iznosio oko 12.5 milijardi američkih dolara.

A u studiji o siromaštvu, rađenoj u to vreme, istraživači UN su izneli podatak da ispod donje granice siromaštva (sa manje od 2.4 dolara dnevno po osobi) u Srbiji živi 10.6% celokupne populacije.

Takođe, svi elementi vladavine prava, nužni za garantovanje političkih, ekonomskih i građanskih sloboda, bili su samo mrtvo slovo na papiru, jer se u Srbiji nije ispoštovala izborna volja građana Srbije iz 2000. godine, odnosno Demokratska stranka i njeni sateliti, kombi stranke, držali su u svojim rukama stoprocentnu vlast, imajući pri tome ukupnu podršku od 14.8% glasačkog tela. Uverena u svoju “revolucionarnu” misiju “čišćenja” Srbije, DS je eliminisala čitave stranačke liste iz Skupštine, obrazovala “poslušne” poslaničke grupe (Bane Ivković), manipulisala poslaničkim glasovima, glasala iz Soluna, Bodruma i raznoraznih podruma. Sigurno pamtiš Bojana Pajtića kako energično maše avionskim kartama, tvrdeći da je njima Neda Arnerić doputovala iz Bodruma, dok ispod oka ljubopitljivo gleda mladog kamermana.

Kasnije, za vreme akcije “Sablja”, tvoje demokrate su pohapsili oko 12.000 ljudi, ne poštujući njihova osnovna građanska prava, a o tadašnjoj slobodi medija svedoče razne “beba” afere i izveštaji međunarodnih organizacija.

Za pisanje o lopovlucima, provizijama i sukobu interesa visokih funkcionera i ministara Vlade, vezama vlasti i mafije i aferama tipa Kolesar-Janjušević-Veselinov-Mihajlović-Rašeta-Surčin-Šilerova-Sartid-Cementare-Lukoil-Duvanska industrija-Jelen do-Šećerane ili mafijaškim nabavkama struje, nafte, pšenice, genetski uzgajane soje... i slično, “Ogledalo”“ nema dovoljno prostora. A to je bio tek vrh korupcionaškog brega demokrata!

U sledećem pismu pisaću ti opširnije o aferi Sartid i prodaji srpske duvanske industrije. Sada mi dozvoli nekoliko rečenica o beogradskom pupavcu Bogdanoviću (pupavac je ptica koja otkriva sakriveno blago).

Bogdanović – bogac ili bogataš?

Odgovor na ovo pitanje znam. Znaš ga i ti, kao šta ga zna i devedeset odsto članova DS-a i isti toliki procenat Beograđana. Ali, neću pisati o tome kako gradonačelnik nesebično ugrađuje sebe u svaki kvadratni metar novoasfaltiranog puta ili novoizgrađenog poslovnog prostora u Beogradu. U svaki ivičnjak, novopostavljeni drvored ili parking mesto. Neću pisati ni o tome kako uporno i strpljivo već mesecima i godinama gradi svoj nevidljivi most na Savi. I kako se noću oznojen budi i istrčava na terasu da vidi kako radovi napreduju.

Citaraću samo njegovu izjavu u emisiji “Ogledalo” na studiju B, gde kaže da “Srbi više nikada neće biti bombardovani, zato što ovom narodu više nikada neće pasti na pamet da nekoga mrzi”. Ove reči su vrhunac intelektualnog licemerja, sluganjerske poslušnosti i moralnog sunovrata. Otuda ove reči moraju biti sačuvane za neka druga vremena koja će neminovno doći. Bogdanović nam je jasno pomagao da shvatimo da će Srbi uvek biti bombardovani ako nekoga mrze, a verovatno spaljeni ako ne vole dovoljno ili su, ne daj bože, ravnodušni. A oni Beograđani koji misle da je njihov gradonačelnik korumpirani secikesa, sigurno će motkom biti zatučeni u nekoj mračnoj ulici ili liftu.

Druže Đilas, predlažem ti da ove Bogdanovićeve reči iskoristite u predizbornoj kampanji, da ih štampate na lecima i bacate iz aviona i besplatno delite uz novine, mleko ili hleb. I da predložite Bogdanovića kao vašeg kandidata za budućeg premijera. Da pomognete i sebi i Srbiji. Da svima bude jednom zauvek sve jasno.
I ispričaj Bogdanoviću, druže Đilas, da smo mi Srbi ipak jevtino prošli zato što smo mrzeli. Mnogo lošija je bila sudbina Iračana i iračke dece. Možda se sećaš pitanja Diane Savyer, novinarke američke televizijske mreže CBS, koje je 1996. uputila Madlen Olbrajt, državnom sekretaru: “Čuli smo da je pola miliona dece umrlo u Iraku – više nego što je poginulo u Hirošimi. Da li je onda zaista vredelo uspostaviti sankcije?” Odgovora Olbrajtova i zauvek ulazi u istoriju civilizacijskog beščašća: “Bio je to za nas težak izbor, ali vredelo je”.

Predsednik Tadić kao Majkl Džonson

Druže Đilas, nećeš se ljutiti što ću pomenuti i tvog predsednika Borisa Tadića. Ušavši u ring parlamentarne borbe, on se automatski odrekao poštovanja koje zaslužuje kao Predsednik Srbije. Sada je samo predsednik DS-a i prvi čovek njihove predizborne kampanje. A činjenica da je na taj način pogažen novousvojeni Ustav Srbije, član 115., koji izričito kaže da “Predsednik Srbije ne može obavljati drugu javnu funkciju”, potpuno je nevažna. Ta nećemo se valjda, druže Đilas, držati Ustava kao pijan plota.
Zato osećam obavezu da ti, kao marketinškom ekspertu, predložim jedan spot za vašu predizbornu kampanju:
Kamera kruži po ogromnoj masi naroda, koja se tiska na Saboru u Guči. Dok vazduh prolamaju zvuci limenih truba, kamera se fokusira na Borisa Tadića, okruženog svitom telohranitelja i savetnika (negde u gomili prepoznaje se i tvoj nežni profil). Tadić odlučno korača u svojim poznatim “šarlo” cipelama, kada mu, probivši kordon obezbeđenja, prilazi mršavi mladić i nešto saopštava u lice. Odjednom nastaje gungula, kamera se lagano podiže uvis i mi vidimo kako mršavi mladić izbezumljeno beži, dok mu za petama juri Tadić, a za njima i brojna svita (negde na kraju kolone i ti tabanaš). Kamera se postepeno usredsređuje na mladića i Tadića, koji sve brže trče, udaljavajući se od prateće gomile. I dok njih dvojica takvom brzinom sprintuju da ih ni Majkl Džonson ne bi mogao stići, zvuk truba se stišava i na kraju nestaje. U potpunoj tišini, neposredno pre nego što mladić i Tadić nestanu iz vidokruga kamere, slika se ukoči i preko ekrana pokulja natpis “SA TADIĆEM I DEMOKRATSKOM STRANKOM NAJBRŽE U EUROPU”.

Ukoliko ti se ova ideja svidela, molim ti da mi se javiš na e-mail matanogledalo@yahoo.com. Unapred se odričem honorara, ali te zauzvrat molim da pomogneš oko spota koji bi se iskoristio u antikampanji protiv DS-a. U prvim kadrovima vidi se slika zadimljenog Sartida, dok se u podnožju ispisuje tekst – prodato za 23 miliona američkih dolara – vredi 600 miliona američkih dolara. Onda bi išla slika nekog američkog mafioza koji prebrojava gomile dolara, uporedo sa snimcima radnika koji u redovima čekaju ispred biroa za zapošljavanje. Zatim bi sledio tonski snimak dežmekastog Vlahovića kako sa skupštinske govornice, svojim ravnim i bezizraznim glasom, izgovara: “Provizija se naplaćuje tek posle obavljenog posla”. Ovo bi se ponovilo i sa slikama cementara, fabrika duvana i slično, uvek ispraćeno citiranom rečenicom gročanskog eksperta. Na kraju, pojavljuje se guru Mićunović, dok u njegovoj pozadini blješti posleratna crno-bela fotografija na kojoj neki momak jaše pravoslavnog popa. Svečanim glasom, uzdižući pogled i ruke ka nebu, Mićunović saopštava: “MI ZNAMO KAKO TREBA – DEMOKRATSKA STRANKA – BORIS TADIĆ”.

Prljavo da prljavije ne može biti

S obzirom da se na januarskim parlamentarnim izborima određuje vlada koja će voditi prodaju najvećih i najbogatijih javnih preduzeća u Srbiji i imati mogućnost da popuni 40.000 radnih mesta stranačkim ljudima, predizborna kampanja koju ćete voditi vi i drugi, od Zapada, nabeđeni demokrati, biće maksimalno ispunjena niskim udarcima, podmetanjima i izmišljotinama. Po ko zna koji put slušaćemo o stanovima Tome Nikolića, Aleksandra Vučića, Gordane Pop-Lazić, njihovim neplaćenim telefonskim računima, o saobraćajnim prekršajima radikala Todorovića i slično. Vadiće se iz naftalina selo Antin i histerično će vrištati ćerke i rođake partizanskih generala – ratnih zločinaca. Soroševa šifrovana televizije će po hiljaditi put prikazivati snimke sa svečanosti Crvenih beretki i Vučelićem u glavnoj sporednoj ulozi, pominjaće se njegovi poslovi sa Milom i cigaretama, pisaće se o “kofer” aferi Dačića, o radiju S i mami Anđelkovića, ili će se postavljati pitanja kako je Žarko Obradović postao šef katedre na jednom beogradskom Univerzitetu.

Ali, imam osećaj da će sve to biti nedovoljno i da će se, uz pomoć njegove Imperijalne Ekselencije, CIA dolara i logistike, izmisliti još mnogo strašnog na račun režima Miloševića. Jednostavno, multinacionalne korporacije, koje gospodare međunarodnim finansijskim, trgovinskim i političkim institucijama, moraju ostvariti sve svoje globalizacijske ciljeve u Srbiji. A i NATO pešadinci treba da porastu.
Poslednjih desetak godina uništavanja Jugoslavije i Srbije i demonizacija Srba preko globalnih medija bili su cilj i sredstvo. Manipulacije, laži, poluistine, isfabrikovani događaji, slično kao i u Iraku, nalaze se u opisu poslova američkih tajnih službi za psihološke ratove i njihovih lokalnih marioneta. Nema razloga da tako ne bude i dalje.
Ipak se nadam, druže Đilas, da u ovome nećeš direktno učestvovati. Mada ja lično, kad god napišem frazu druže Đilas, poskočim u stav mirno. •

Dragutin Matanović

  Štampa