Predhodna strana

Moj tata je uradio jedan lavovski deo na uništenju Srpstva, a ja treba samo to da dovršim

Uloga dece komunizma u srpskoj tranziciji

Njihovi očevi i majke su zatrli građansku klasu u Srbiji, a oni se zaklinju u građansko društvo. Ali njihovo vaspitanje je podrazumevalo dobru edukaciju, uglavnom u inostranstvu, njihova nacionalnost je – jugoslovenska i to ih je uvelo u najmoćnije slojeve srpskog društva.

Dve ključne ličnosti u projektu uništavanja Srpstva Nekadašnji potpredsednik vlade SFRJ Edvard Kardelj i predsednik republike Josip Broz Tito

Kada su početkom devedesetih u Beograd prispele prve međunarodne organizacije, dogodilo se sledeće: poslodavci, stranci, tražili su u tadašnjem Ministarstvu inostranih poslova spisak Brozovih diplomata, odnosno njihove dece koja su se školovala u inostranstvu i njima su nudili posao. Autor ovog teksta nije bio u prilici da dobije direktan odgovor na pitanje o kakvoj vrsti podobnosti je reč, ali u tekstu Milomira Marića u ovoj rubrici može se naći jedan od mogućih odgovora.

Zahvaljujući očevima, deci komunizma su još jednom bila otvorena vrata. Iliti, elite se samoreprodukuju, što u svom naučnom delu dokazuje profesor Mladen Lazić. Ako bismo se legitimno bavili biografijama većine lidera nevladinih organizacija u Srbiji, lako bismo zaključili da su za svoje karijere morali biti uglavnom zahvalni roditeljima. Čedomir Antić, doktor istorijskih nauka i član Predsedništva G17, za NIN objašnjava da je uticaj dece komunizma na srpsku politiku tokom devedesetih godina prošlog veka bio izuzetan: „Oni među njima kojima nije bio drag parlamentarizam – a dali su oni i naučnike koji tvrde da u Srbiji nikada nije bilo parlamentarizma i da su sedamdesete godine 20. veka bile Periklovo doba srpskog društva – ušli su u nevladine organizacije. Njihova veza sa Zapadom je razumljiva. Trideset godina je režim u kom su stasali bio eksponent SAD u istočnoj Evropi i logično je da u nedostatku demokratskih ustanova predstavnici SAD i evropskih zemalja sarađuju sa onima koji su im na raspolaganju. Još ako je reč o ljudima koji pod vladom podrazumevaju samo domaću – srpsku vladu, stvar je upravo savršena.”

Današnja deca komunizma, sinovi i kćeri Titovih diplomata, generala, policajaca, raznih spoljnotrgovinskih i obaveštajnih stručnjaka, imaju između 50 i 60 godina i njihov angažman na javnoj sceni Srbije može se najvidljivije sagledati na dva polja: na poslovnom planu gde su se mnogi od njih pokazali veoma uspešnima, i u političkoj akciji koja se krije iza mimikrije zvane nevladine organizacije, sektor odbrane ljudskih prava i slično. Na neki način, to je njihovo prirodno utočište. No, to nije samo srpski specijalitet, o čemu svedoče novija istraživanja a na koja nas podseća Predrag Marković, doktor istorijskih nauka: „Nove elite u tranziciji i dalje se regrutuju iz redova mlađih funkcionera sistema ili njihovih potomaka. Jednostavno, nema druge elite. Oni su po pravilu najškolovaniji, najemancipovaniji. Najpoverljiviji komunistički kadrovi su bili diplomate, a njihova deca se normalno školovala u svetu, učila jezike... Profesor Mladen Lazić je uradio veliki broj međunarodnih projekata u kojima je napravio poređenje društvenih elita i u kojima dokazuje da je ta samoreprodukcija društvenih elita kod nas među najvećima u svetu. Ako izuzmemo Bogoljuba Karića, lako se možemo uveriti da su najuspešniji biznismeni nastajali tokom devedesetih godina prošlog veka, potomci nomenklature.”

Jedan veoma uspešan otac priča da je na prebacivanje sinu za neuspeh i loše ponašanje dobio odgovor: „Šta očekuješ od unuka Titovog generala i sina Slobinog profitera?” Od profiterstva i miliona novčanica svetskih valuta, u javnosti se neuporedivo više govori o deci komunizma zbog njihovog delovanja na javnoj sceni. Zajednički imenitelj zašta ih terete njihovi politički neprijatelji je – antisrpski angažman. Koliko ima istine u tome?
Mnogi od ovih aktera na srpskoj političkoj sceni izjavljuju da ne mogu da se poistovete sa nacijom koja je većinska u zemlji u kojoj žive, jer joj jednostavno ne pripadaju. I to deluje logično. Jer, imati roditelje Hrvate, teći uspešnu karijeru u Ministarstvu spoljnih poslova, biti vaspitavan u duhu bratstva i jedinstva i obaveznog jugoslovenstva, postati promoter nevladine organizacije, podrazumeva, valjda, da osoba bude anacionalna i da njena borba protiv nacionalizma, pre svega srpskog, bude vrišteća.

Fatalna antisrpska trojka - s leva na desno Vladimir Bakarić, Edvard Kardelj, Josip Broz

Čedomir Antić tu temu apsolvira ovako: „Problem političke dece komunizma je pre svega legitimitet. Oni govore o borbi protiv nacionalizma, a potekli su iz režima koji je u ime jugoslovenskog nacionalizma proterao i delom izmasakrirao pola miliona Nemaca i stotine hiljada drugih nacionalnih manjina. Zaklinju se u građansko društvo, a upravo su njihovi politički očevi i majke 1944. i 1945. godine zatrli građansku klasu u Srbiji. Sa pravom se jadaju nad Srebrenicom i Sarajevom, to jesu zločini počinjeni u ime našeg naroda. Ipak, bilo bi dobro da pomisle o režimu iz kog su potekli. O monstruoznoj vlasti koja je u Beogradu 1944. godine pogubila više od 15 hiljada civila što i danas leže u masovnim grobnicama u Lisičjem jarku, Studentskom parku, kompleksu bolnica kod Kliničkog centra... Još pet puta toliko ljudi ubijeno je širom Srbije: u Kragujevcu je godinama oplakivan zbor komunističkih i nemačkih zločina, a gde je tek tužna Bagdala kod Kruševca?”

Zato su toliko glasni? „Taj strašni kajinovski greh i danas ugrožava srpsku demokratiju. Srpsko društvo je zato i danas opterećeno zločinom. Strašnim bratoubistvom od pre 60 godina. Taj zločin ne samo da je bio nekažnjen, već je decenijama slavljen kao čin hrabrosti i vrline. Reč je o zločinu u porodici, zločinu koji od sramote kriju potomci zločinaca i žrtava. To je zločin bez pokajanja i katarze, na njemu ne može da počiva čak ni niski nacionalistički mit, kao što je to je to nekada bio slučaj sa srpskim žrtvama u NDH, danas sa muslimanskim i hrvatskim žrtvama iz devedesetih. Taj veliki duhovni građanski rat, prestaće tek kada navodna građanska i demokratska uverenja levičarskih belih pčela (a možda i mambi)komunizma, budu javno razobličena, baš kao što je razvejan i lažni patriotizam i antiglobalizam nekadašnjeg partijskog druga, Slobodana Miloševića”, reči su Čedomira Antića.

Kći jednog Titovog diplomate koja nije više na političkoj sceni Srbije, govori o uspešnim roditeljima komunističkog pedigrea koji su veoma polagali na to da se njihova deca školuju i obrazuju. I potvrđuje da su ih odreda vaspitavali u „jugoslovenskom duhu”, uz napomenu da su se uvažavali visoki kriterijumi kad je reč o izboru ambasadora i drugih diplomatskih predstavnika. Što danas nije slučaj. Predrag Marković to objašnjava:

„Za razliku od današnjih partija, komunisti su imali sve ljude na raspolaganju. Nisu slali za ambasadore svoje šofere i ginekologe, nego su slali najbolje. A najbolji su uglavnom bili njihovi.”

Čiji su danas najbolji?

Radmila Stanković - NIN

  Štampa