|
Nema povratka u
Hrvatsku
 Obrni-okreni,
ništa od povratka izbeglica u Hrvatsku
Međunarodna
zajednica tumači da Hrvatska mora da uloži više napora u povratak izbeglica
iz Srbije. U vladi Ive Sanadera, tobože, postoji politička volja da se
omogući povratak izbeglica srpske nacionalnosti. Međutim, moramo da vidimo
koliko će se Srba vratiti u Hrvatsku, ali u stvarnosti se ne veruje da će
doći do nekog masovnog povratka. Evo zašto.
Kao prvo,
jedanaest godina posle rata, (etnički motivisani) incidenti se i dalje
dešavaju, a počinioci retko kad bivaju otkriveni. To bi moralo da bude
rešeno. Drugo, za Srbe povratnike teško se nalazi posao u Hrvatskoj. Oni
često kažu: "Pa nemamo dovoljno posla ni za naše, a kamoli za vas". To mu
znači kao da Srbi povratnici nisu građani države Hrvatske. Treće, Srbima u
Hrvatskoj koji su bili nosioci stanarskih prava, kao ni u jednoj drugoj
državi na području bivše Jugoslavije, oduzeta su stanarska prava.
Pa gde onda
da se vrte Srbi koji su izbegli iz Hrvatske? Obećavaju bivšim nosiocima
stanarskih prava nekakvo takozvano stambeno zbrinjavanje. To mu dođe kao
neka socijala, kao da Srbi nisu godinama tamo radili i ulagali u stambeni
fond. Kako ne mogu da im se vrate njihovi stanovi, jer su se u njih već
uselili njihovi miljenici Hrvati, već da im se može obezbediti neki
kakav-takav nužni smeštaj i to tamo do neke 2011. godine. Da, baš nužni
smeštaj, jer Srbi taj nužni smeštaj ne mogu nikad da otkupe, niti može neko
mlađi da ga nasledi. Opa, bato! Dođeš tamo, umreš i - gotovo!
Ni kuće,
ni stana
Eto, takva je
situacija u Hrvatskoj. Sada želim da to ilustrujem svojim slučajem. Rođen
sam u selu Erveniku, kod Knina, i tu sam imao svoju kuću i nešto imovine.
Trideset godina sam radio u Gospiću kao novinar, te sam tu ostvario
stanarsko pravo i od ustanove u kojoj sam radio dobio stan na korišćenje
1974. godine. Tu sam stanovao sve do 1991. godine, kada je u Hrvatskoj došlo
do, kako da ga nazovemo, "građanskog rata". Tada sam, radi očuvanja svog
života, morao da napustim i radno mesto i stan, te da se vratim na selo u
Ervenik, u Republiku Srpsku Krajinu. Već u avgustu 1995. godine, kad je
došlo do one zloglasne "Oluje", morao sam, kao i desetine hiljada Srba,
napustiti i svoju rodnu kuću.
Godine 1998.
vlasti u Hrvatskoj pokrenuše akciju da se izbegli Srbi prijavljuju za obnovu
svojih kuća. Prijavim se i ja, pa na kraju 2004. godine dobijam rešenje da
nemam pravo na obnovu kuće jer 1991. godine, kad je izbila pobuna, nisam
stanovao u njoj, nego u stanu u Gospiću. Dobro, kad je već tako. Pre dve
godine, pokrenuše oni u Hrvatskoj akciju da mi, izbegli Srbi, koji smo bili
nosioci stanarskog prava, dostavimo zahteve za stambeno zbrinjavanje. Opet
ja pošaljem i taj zahtev. I na taj zahtev dobijam odgovor: "Ne možete
ostvariti pravo na stambeno zbrinjavanje zato što posedujete kuću u
Erveniku".
"Majka"
nije bolja
I takva je,
eto, moja situacija. Nemam pravo na obnovu oštećene kuće jer sam bio nosilac
stanarskog prava, a sa druge strane, nemam pravo na stambeno zbrinjavanje
jer posedujem kuću u Erveniku. A kuća je oštećena, ali nemam pravo na obnovu
zbog oduzetog stana. I tako. Oduzeti stan isključuje pravo na obnovu kuće, a
srušena kuća isključuje pravo na stambeno zbrinjavanje.
E, pa gde
onda da se vratim u Hrvatsku? A ni ovde u matici nisam baš naišao na neko
razumevanje srpske države, iako sam pokušavao. Stanujem privatno, štedim od
usta i plaćam (dok mogu) stanarinu. Pada mi na pamet ona pesma: "Umri
muški"! "Sreća" je u tome što nisam u pedesetoj godini života, nego u 73!
Ilija
Šekulica, Kraljevo
|
