| Политички коментари |
|
Корпорације које се баве приватизацијом водоопскрбних сустава куцају и на хрватска врата Тко прода воду плаћат ће и кишницу Недавно
је пажњу еуропске јавности привукао случај Енглеза који је, иако се
опскрбљивао из свог бунара, морао плаћати воду.
Објашњење:
да
киша
није
напунила
његов
бунар
отишла
би
у
водоопскрбни
сустав,
па
је
према
томе
дужан
обештетити
власника!
Ропство новога
доба
Баук
приватизације комуналних подузећа долази код нас.
За недавног посјета Паризу сплитска власт понудила је своје ресурсе
страном капиталу,
од парцела у луци за градњу хотела до комуналних сустава.
Потом су у посјет Сплиту дошли представници Суеза,
најмоћније свјетске твртке за приватизацију водоопрскрбних сустава која
опслужује више од
117
милијуна људи.
Суез се занимао не само за водовод,
већ и за будући плиновод,
а најавили су да ће посјетити и друге градове у Хрватској.Сплитска власт је на примјеру Риве показала да јој нису страни сукоби интереса у које су се уплели неки подузетници из Листе Велог Миста. Што се тек може очекивати кад умјесто ситних подузетника у игру уђе твртка која има капитала више неголи износи годишњи прорачун хрватске државе?! Афера Гренобле На основи бројних искустава диљем свијета познато је да су велике твртке које узимају концесије на водоопскрбне суставе склоне дјеловати на подручјима гдје је развијена корупција. Нису у питању само земље Трећег свијета или бивше комунистичке државе. Тако је у Француској познат случај корупцијске афере у Греноблеу. Раyмонд Авриллер у чланку о враћању водопривреде у руке градске власти у Греноблеу наводи како је 1989. године водопривредни сустав протузаконито приватизиран захваљујући корупцији што је довело до тога да овај сустав преузме Лyоннаисе дес Еауx (дио Суеза). “Након више година политичког и јавног притиска, 1997. - 1998. судска пресуда отворила је пут ремуниципализацији, до које је дошло 2000. године. Тада је створено транспарентно јавно комунално подузеће”, пише Авриллер и напомиње да “данас град Гренобле има најниже цијене рачуна за воду у цијелој Француској за градове изнад 100.000 становника”. Занимљиво је да су Француској, земљи која има најјаче свјетске компаније за приватизацију воде, Суез и Вивенди, подизане тужбе против приватних компанија кад је установљено да више од пет милијуна Француза пије бактериолошки загађену воду. Да ствар буде гора, вода коју у Француској с концесијама држе приватни сектори скупља је око 30 посто од оне у јавном сектору. Француска је иначе друга у Еуропи земља по количини приватизираних водовода. Предњачи Енглеска гдје је тај процес започео у доба Маргаретх Татцхер, још у осамдесетима. Истраживања проведена у деведесетима показала су катастрофалне резултате приватизације. Удио инсталација које су у лошем стању је од 1993. до 1998. порастао с девет на 11 посто, а “Извјештај инспектората за квалитету питке воде” с краја деведесетих је показао да је у Британији у 80 посто мреже порасла загађеност воде због прекомјерне количине нитрата, жељеза, отрова и пестицида. Ради свега наведеног твртке које се баве приватизацијом водовода у развијеним земљама постају све непопуларније. Дапаче, већина еуропских земаља водоводе држи као јавне секторе, и не кани их приватизирати, укључујући и Њемачку. Но, оно што практицирају дома, не важи и за друге земље: Њемачка, наиме, има РWЕ, трећу по снази у свијету приватну твртку која је недавно, примјерице, купила Тхамес Wатхерс, па тако управља цијевима из којих Енглези пију воду, а прије неколико година РWЕ је показивао интерес и за сплитски Водовод и канализацију. Најпогодније жртве великих предатора су сиромашне земље трећег свијета и посткомунистичке државе. Тамо гдје је ступањ корупције велик, гдје невладине удруге играју маргиналну улогу, а медији су контролирани, овим дивовима лакше је договорити уносне послове, који за посљедицу имају драстична поскупљења воде. Фирме као Суез и Вивенди већ одржавају водоводе у Пољској, Мађарској, Естонији, Чешкој, Бугарској, Арменији... Наравно, желе се даље ширити, па ред долази и на нас. Цијела игра се не би могла одвијати без помоћи “велике браће”, Свјетске банке и Еуропске банке за обнову и развој, које увјеравају градске власти да је уступање концесија за водоводе за њих право рјешење. Сиромашне земље суочене су и с отвореним уцјенама, попут 12 афричких држава, којима Свјетска банка и ММФ као увјет за отпис дугова налажу приватизацију инфраструктуре, од струје до воде. Резултати су катастрофални, као у Јужноафричкој републици, гдје је након приватизације воде из 1998. дошло до драстичног поскупљења воде и ригорозног искључења неплатиша, па је искључено тисуће домаћинстава, што је пак довело до тога да је, како је закључила службена истрага, 250. 000 људи било заражено колером. Недавно је у Еуропи привукао пажњу случај енглеског сељака који је морао плаћати воду иако се опскрбљивао из свог бунара. Објашњење које је при том дано пружа разлога за крајњу забринутост онима којима се припрема приватизација воде. Наиме, речено је да би киша која том сељаку пуни бунар у противном отишла у водоопскрбни сустав те да је дужан обештетити власника! Јавно-приватна жвака На проблематичну улогу ЕУ-а у Фералу је упозорио Оливиер Хоедеман, истраживач и координатор кампања организације “Еуропеан Цорпорате Обсерваторy” из Амстердама. “Развојна помоћ коју ЕУ даје снажно је наклоњена приватизацији, па је тако лани Комисија основала нову агенцију названу Привате Сецтор Енаблинг Енвиронмент Фацилитy, по узору на ППИАФ, из које ће се финанцирати приватизацијски конзултанти. На великим свјетским конференцијама, попут Wорлд Wатер Форума, Комисија још никада није изразила подршку јавном управљању водом, већ константно пропагира јавно-приватно партнерство”, тврди Хоедеман. Јавно-приватно партнерство нова је “жвака” на коју се хватају наивни; у Британији за послове око комуналних подузећа већ постоји изрека да из тог “брака” приватни сектор извлачи профит, а јавни сектор покрива губитке.  Тако
се од градова очекује да прорачунским средствима субвенционирају скупу
цијену воде за социјалне случајеве. Осим Греноблеа - који је само један
од све бројнијих примјера у Француској и Италији гдје водоводе поновно
преузимају градови - и мађарски град Дебрецен је свијетли примјер
градског водовода који је рационалним управљањем унаприједио
инфраструктуру уз трошкове пуно мање неголи да је доспио у руке
приватних партнера. Комунално подузеће “Водовод и канализација”
опслужује градове Трогир, Каштела, Солин и Сплит и девет опћина.
Могућност да подузеће које водом опскрбљује 400.000 становника падне у
приватне руке, путем концесије или јавно-приватног партнерства, толико
је забрињавајућа да је у односу њу уређење сплитске риве безначајно
питање. Кад би се успјела добити трећина пажње исказане за Риву, до
приватизације ВиК-а вјеројатно не би дошло.Наиме, све најцрње приватизације комуналног сектора, које нису биле друго него пљачке грађана, догодиле су се не само ради корумпираних власти, већ и због апатије јавности. Боливија: “Велика распродаја” У награђиваном документарцу Флориана Опитза “Тхе Биг Селлоут” (“Велика распродаја”) зорно је описано искуство приватизације воде у Боливији које је довело до грађанског рата. Боливију су велике корпорације изабрале за “пилот пројект”. Најприје је приватизирана инфраструктура водовода, потом су полако затварани алтернативни извори скупљања воде, да би на концу било речено како се ни кишницу не смије сакупљати. Почело се затварати бунаре у двориштима онима који нису плаћали воду. Услиједио је вишемјесечни велики отпор. Влада је на крају попустила и вратила воду у јавно власништво, а корпорација која је приватизирала водоводе је побјегла из Боливије. Иако је имала име на шпањолском, у коначници се дознало да се радило о Бецхтелу. Пише: Санди Видулић |
Предходна страна |
|
|
