Интервју: Момо Капор
Ово је време издаје
 Књижевник
и сликар Момо Капор, националиста са сертификатом "промашени" човек,
чији су најбољи пријатељи по шумама и горама, уметник који има свој
начин борбе против окупације - хумором - шармер и естета... говори о
издајницима као посебној вредности, сумраку духовности, владајућој
девизи "за шаку долара", естетици ђубрета, презименима као једином
наследству...
Како оцењујете духовну климу у Србији, има ли овде уопште духа?
- Последња ствар у Србији која постоји је духовна клима. Србија у својој
новијој историји није пала духовно тако ниско као данас. И да није
Српске православне цркве, која као и обично у најтежим временима, уноси
неку светлост у наше животне, мислим да би то било сигурно једно од, што
се тиче духовности, најгрешнијих времена. Ово је време, преко ноћи
обогаћених типова, црних xипова са затамљеним стаклима, брда новаца које
једна Енглеска фамилија заради у току век и по рада, овде се то обавља
преко ноћи, затим невиђено време насиља. А што се тиче духовности и
уметности, то је последња ствар у овој земљи. Није било режима, изузев
режима можда Слободана Милошевића, који је толико мало марио за уметност
као овај данас. Зна се да је краљ Александар био лични пријатељ многих
сликара, између осталог и Ивана Мештровића, нашег највећег вајара у то
време. Броз је уз себе имао једног од највећих писаца на овом поднебљу,
Мирослава Крлежу, као најинтимнијег пријатеља. Да не говорим ко је све
био заштићен у тој екипи, против које смо се ми, наравно, свим силама
борили сматрајући их дворским уметницима.
Навала
провинцијалаца
Стварала се тада нека национална, макар била трговачка елита. Ово је
сада нека глобалистичка, мундијалистичка, екипа незаинтересована за
националне вредности.
– Да. Оно што је приметно, за неког ко се бави уметношћу, то је да су на
сва важна места од 5. октобра у уметности, значи у музеје, галерије,
комисије, у министарства, дошле особе које су имале неку провинцијску
локацију. Нису наиме на време виделе свет и шта се у њему дешава. Њима
је највећи догађај и једино мерило било бијенале у Венецији, једна од
ликовних смотри каквих на свету има много. И они су постали пропагатори
једне нове уметности која је загадила планету, то је та концептуална
уметност, а о њиховој провинцијалности говори и то да су преспавали те
лекције. Сада излажу ђубре по степеништима уметности, права уметност,
она која је висила, склоњена је у депое. Деле једни другима награде,
држе јавно мњење. Међутим, то све не вреди апсолутно ништа. Та естетика
ружног, или естетика ђубрета, коју сам у своје време гледао како се рађа
у Њујорку, на крају је почела да нам пада на главе са неба, из авиона
њихових, јер је дошла до самог краја.
Слично је и са писцима, такозваним пост-модернистима.
- Овај покрет се појавио код нас сада, као и остало, са закашњењем. Код
нас све касни, чак и годишња доба, једино не касне рачуни за струју.
Писци постмодерне су ушли овде у моду из једне жеље да буду део света,
баш као што су најлошији писци из Београда, сумњивог карактера, бежали,
иако их - нико није гонио, на запад, имитирајући и желећи да ућаре оно
исто што је Томас Ман урадио у своје време одлазећи од Хитлера. Али овде
није било Хитлера, ма шта они мислили и они нису били Томас Манови. Тако
да су ти покушаји остали без успеха.
Да ли је крајње исходиште постмодерниста на српски начин нека амбасада,
неки конзулат?
- Мишљење је многих да су ти писци који су постали амбасадори то
зграбили, искористили рејтинг лупања у шерпе и ходања улицама. Наравно,
то је био пут, баш као што су и ови претходни амбасадори у Титово време
били партизани, исто се ломатали по шумама, затворима или тучени. И на
крају постали амбасадори. То је нешто што мене уопште не изненађује и ја
мислим да су писци одлични за амбасадоре, зато што им остане много
времена, ако су у неважним земљама, да се баве својим радом. Не улазим у
њихова политичка опредељења, јер када бих делио своје пријатеље по
њиховој припадности и политичким странкама, мислим да бих остао без и
једног, пошто имам пријатеље и са крајње левице и са крајње деснице.
Поменули сте малопре и Томаса Мана. Шта мислите о том врло жестоком
покрету за денацификацију овог простора и овог народа…
– То је покрет који ће имати исто толико успеха као можда покрет за
десолонизацију Јадранског мора, или демилитаризацији и дешверцеризацију
Црне Горе и Србије. Да није бедан био би смешан тај покушај. Да није
прљав , да није наручен, зна се и одакле, наравно - био би јадан. Уопште
читава та прича о суђењу нама као ратним злочинцима, то би било
одприлике исто као да су Јевреје из Варшавског гета послали у Хаг јер су
приликом дизања устанка, када су били осуђени на смрт, повредили неке
Немце. Наравно зна се ко то све плаћа и на које начине, не само новцем
него и другим стварима, стипендијама, штампањем превода, учешћем на
симпозијумима... У ствари као Серђо Лаоне - за шаку долара. То нек служи
онима на част који се тиме баве, али они ће се лако окренути на другу
страну када то једног дана пропадне, а пропашће наравно, јер није
логично.
Све чешће чујем тај појам српски фашизам. Чак и један глумац, Воја
Брајовић, управо поводом представе "Родољупци" "беседи" о српском
фашизму.
- Родољубци уопште нису случајно стављани на репертоар у овом тренутку.
То је веома тенденциозно, али то је ствар њихових мирних снова, њиховог
спокоја. Знате шта, ми у овој земљи, такво је поднебље, ништа не
добијамо, ништа не наслеђујемо. Увек све одузму, сруше. Само наслеђујемо
презиме. Од нас се очекује да презиме оставимо неупрљано кад одемо,
својим потомцима, ако већ не можемо да га унапредимо, што неки и учине.
Али то презиме је чудна ствар, оно остаје да звучи кроз време и није
пријатно презивати се по некоме ко је издао свој народ или пљувао по
њему. То остаје записано. Ја се уопште чудим људима који се тако олако
понашају. Добро, ово је време електронских медија, али онај ко уђе у
гусларску народну песму , његов унук који буде као туриста дошао у Црну
Гору или Херцеговину ће да слуша најгоре ствари о свом деди, што није ни
мало пријатно. Јер једном ко уђе у народну песму, свеједно што владају
компјутери, имејли, и све остало, то се памти. Ја се чудим тој
лежерности с којом људи раде то што раде, без икакве одговорности.
Криминалци су
негде другде
Хајте још мало о речима. Шта мислите о овом поистовећивању термина
патриотизам са криминалом.
- Па ја мислим да ће ова екипа на власти ускоро моћи да добије Нобелову
награду за лингвистику, као Чомски, рецимо . То је нечувено баратање
речима. Први пут у историји реч патриота је изједначена са неким кланом
криминалаца или са неком војном јединицом која се зове "Црвене беретке",
која није читава нечасна. У њој је било криминалаца, као што их има у
Мосаду, као што их има у SNN, која о томе прави филмове. Сада су нам
објаснили да су сви они криминалци. Ја у то заиста не верујем. Не
верујем да је Френки криминалац, знам га годинама, не верујем да је
Јовица Станишић криминалац. Напротив, мислим да је један врло одмерен
човек расног типа српског полицајца, какви су били Ранковић или Крцун
Пенезић. само финији, најпре није чинио оно што су они чинили.
Говори се о Хашком братству; јесте ли део тог братства, собзиром да су
ваши пријатељи на тој листи?
– Моји најбољи пријатељи су по шумама, пећинама или ко зна где. И жао ми
је сваког Србина који се нађе у том казамату, који је очигледно много
удобнији и цивилизованији од ових овде. Знате шта, ја гледам на Хаг мало
другачије од осталих. Не сматрам, мада сви верују у то, да ће Слободан
Милошевић, ма шта урадио, ма како брилијантно се бранио пред тим судом,
остати доживотно у Хагу, нити да ће ико од тих људи остати доживотно у
Хагу. Зашто у то не верујем? Они ће добити најцрње и најтеже казне,
наравно, али треба се сетити историје и ранијих случајева те врсте, када
су похапшени чланови Младе Босне после атентата на краља Фердинанда.
Бачени су сви у најгоре тамнице, чак је и Иво Андрић, од кога се то не
би очекивало, с обзиром на његову мудрост, провео провео две године у
Маринбургу. Тада су сви мислили да ће Аустроугарска трајати хиљаду
година, таква је то била царевина, није јој падало напамет да оде са
историјске сцене. Међутим, на крају крајева, сви су они изашли и
доживели дубоку старост, осим Гаврила Принципа, који је умро у тамници
од туберкулозе. Ни ова империја неће моћи, по логици историјских ствари,
да траје вечно. Неће нико да је угрози споља, али она ће се распасти
изнутра; да ли од грипа, од сиде, од нелогичности, од црнаца - не знам.
То је механизам света, механизам живота који је неуништив. И ја не
гледам на њихове осуде као на нешто дефинитивно, јер би онда веровао да
је зло дефинитивно. А - није. Зло се смењује у ритмовима са добрим.
Можда неки од њих неће дочекати то, али, сви свакако неће помрети по тим
западним затворима.
|
Јапи момци
Слободан Милошевић, као прагматичан човек и технолог власти,
није марио за уметност и он готово да није имао ни једног
писца уз себе нити у својој партији. Но, ја сам, ипак,
осетио потребу да, када су га утамничили у Хагу, по његовом
адвокаду пошаљем неколико књига са посветом, тако да није
касно да ме прочита, макар и у Хагу. Нисам приметио, да је
ова нова екипа било шта урадила за уметност и уметнике и за
духовност. Не верујем да они читају ишта друго сем
извештаја, анкета, Стратеџик маркетинга и берзанских
извештаја, мада један део њих, на први поглед, цивилизовано
делују. Али то су више људи који припадају цивилизацији
Јапија западног типа, значи добро скројених одела, вештог
баратања по неким светским језиком, чак су и публика, виђам
их на неким концертима. Али још нисам видео ни једну зграду
у којој постоје неке слике на зидовима, коју су они
направили и опремили, поготово не неко зидно сликарство. А
по томе се, ипак, мери један период у некој земљи. На
пример, Илија Коларац направио је то дивно здање Коларчев
народни универзитет. Или онај капетан Миша Настасијевић,
који је био капетан дунавски, значи кријумчар у то време,
направио је то Капетан Мишино здање. И по лепоти тог здања,
по архитектури, по рафирману, види се да је био човек који
је полагао на уметност. Да не говорим о многим другим
предратним трговцима који су оставили своје трагове.
|
У Хагу се дефинитивно пише нова историја ових простора...
- Да. И Аустроугарска је такође писала историју, и шта је остало од ње?
Остао је подневни концерт из Бечке опере и "На лепом плавом Дунаву". То
једино је остало од те земље, од те империје. Сви су тако писали
историју, и Стаљин је тако писао. Породица руског цара је сахрањена са
свим достојанством, готово као свеци. Јел он испао зликовац као што је
био. Историја међутим није коначна, она је само у служби тренутних снага
и дневне политике. Нисам никакав писац или неко из групе аутора ”Срби
народ најстарији”, али сматрам да Срби имају једну ретку духовност и
једну страшну вредност која је потребна свету. И да ће свет умети да нас
постави једног дана на право место. Свакако да право место не зависи од
дневне политике која се у овом тренутку труди да изручи свакога кога
траже и кога не траже. Ти гестови се такође на овај или на онај начин
плаћају. Плаћају их они који их учине, то је она прича о презименима.
Хрвати хоће да
ме дотуку
Да ли су сада на власти у ствари Титови унуци?
– Читав тај стил владања мислим да има много више везе са комунизмом
него са демократијом. Да ли је то већ у генима? Не верујем. Ипак је то
кратак период година, док трепнеш оком прође 50 година. Не може то да
буде генетски, али вероватно је стил њихових очева прешао и у њихово
понашање. То је та искључивост, све може да се подведе под стих ”ко
друкчије каже тај клевеће и лаже, осјетит нашу ће бест”, то је суштина
читавог тог духа . А онда власт као најопаснија дрога, она је много јача
од тога, они се страшно мењају . Лично сам знао типове на власти кад су
били опозиција , кад су долазили на моје славе и били срећни ако сам на
њиховој страни. Ја који нисам никада ни у каквој партији био.
Пре једно петнаестак година у једном разговору сте ми рекли да ћете
можда бити конзул у Загребу. Изгледало је то као пишчево претеривање?
- У том тренутку била је мисао која је била равна научној фантастици. Па
ко је то могао да замисли? Данас у Загребу постоји конзул и то нисам ја.
Нити бих волео да будем тамо, сем у неким морбидним сновима, када се
пробудим ознојен и помислим да сам тамо.
Ипак пушите хрватске цигарете?
– Питала ме једна новинарка пре вас зашто пушим хрватске цигарете
Ронхил. Кажем јој: знате, ви седите са једним промашеним човеком. Мене
су Хрвати много пута промашили на ратишту, када сам био на првим
линијама и сада хоће да ме докрајче цигарама, јер ми је лекар забранио
цигарете пошто сам недавно имао проблем са грлом.
А како стоји ствар са вашим књигама у Загребу. Били сте хит писац?
- По јавној изјави једног угледног критичара, тамо је званично
најчитанији Иван Аралица, а ја сам најчитанији тајно . Значи моје књиге
су у полицама иза њихових књига. И моје слике, којих има много у
Хрватској, у Загребу посебно , стоје још увек на зидовима. Само је један
човек који је имао прилике да обиђе неколико кућа мојих пријатеља видео
да је мој потпис избрисан, рестауратори су имали посла.
Да ли сте после свега остали националиста?
- Па то ми је занимање. Имам сертификат. Такође имам Вујаклијин речник
страних речи и израза где под националист пише: француска реч значи
родољуб, патриота, човек који брине о интересима свог народа. И не значи
чланство у земунском клану. Патриотизам иначе никада нисам признавао као
неку посебну категорију. То је ствар кућног васпитања, то те научи бака,
дека , отац. Нормално понашање, као што кажеш добар дан, скинеш капу,
уступиш столицу , није то никаква нека посебна вредност. Док су
издајници заиста посебна вредност, ту мораш заиста да се потрудиш и да
ризикујеш свашта.
Како то да их има толико, значи да су се трудили?
– Па ово је време издаје , све ово што је цивилизација. Као што видите,
поставио сам један услов овом интервјуу да не говоримо о политици и
мислим да нисмо дотакли ни једну важну ствар.
Нисмо.
Бранка Чуљић
|
