Предходна страна

Срби у Братунцу опет сами одржали помен жртвама крвавог Петровдана пре 15 година

Плач српских мајки нема ко да види и чује

Нису дошли Карла дел Понте, Мирослав Лајчак, дипломате и страни новинари који су отишли из Поточара прекјуче по подне, одмах после комеморације сребреничким жртвама. "Могу они да лажу себе, да лажу цео свет, Бога слагати не могу"- причали су Братунчани. "Наша Црква, наша нација, слажу се да треба да одговарају сви који су починили злочине, али - сви, а не само Срби" - рекао владика Василије

Плач сребреничких мајки чуо се и видео прекјуче из Поточара, и нека је - све до Америке и Енглеске - лелек братуначких мајки јуче - ни до Дрине. Репортерска кола, десетине телевизијских екипа, новинари, Карла дел Понте, Мирослав Лајчак, дипломате, отишли су из Поточара, пролетели кроз Братунац и Кравицу, још прекјуче по подне, одмах после комеморације сребреничким жртвама. Братуначки Срби јуче су тужни, опет сами, оплакивали своје невине жртве по селима уз Дрину и низ Дрину. Лелек братуначких мајки које су, сиње кукавице, обучене у вранило, зором још попадале по гробовима синова, па јаукале да се чуло до неба по гробљима од Братунца до Сребренице, низ Подриње, јуче није имао ко ни да чује, ни да види, ни да слика, ни да опише...

Пуста туга ваљала се јуче целог дана улицама Братунца, тихог, свег прекривеног сећањима на крвави Петровдан 1992. године, када су Насер и његови у Залазју, Загонима и Биљачи, побили, масакрирали, шездесет деветоро, затрли целе куће и фамилије, живе пекли, секли главе Србима... У градићу на левој обали Дрине тог дана, још мештани памте, није било довољно сандука за све мртве, него су их од дасака на брзину правили у пилани поред града.

Сами братуначки Срби на правду света одавно не рачунају нити јој се надају.

- Како је ова наша младост изгинула? Нису се ваљда сами убијали! Како су ове жене, старице, чији су гробови около страдале? Могу они да лажу себе, да лажу цео свет, Бога слагати не могу - причали су јуче братуначки Срби, суочени са чињеницом да се нико од сарајевских дипломата, нико из федералне власти није појавио на комеморацији и парастосу на братуначком гробљу.

И сам владика зворничко-тузлански Василије јуче је, после парастоса који је служио жртвама, како је рекао, "палим од душманске руке", са братуначког гробља послао сличну поруку:
- Многе породице су тог дана затрте, многи су остали без кућног прага. Али, они који дијеле правду у свијету не дијеле је свима према истим мјерилима. Непуних 5.000 Срба Братунца, Сребренице, Подриња, Бирача, као невина јагњад изгубили су животе само зато што су се звали Србима. Данас, говори се о злочинима и о онима који су злочине починили. Наша Црква, наша нација, слажу се да треба да одговарају сви који су починили злочине, али - сви, а не само Срби... Не желимо да нас ико етикетира за колективни злочин. Зна се ко је почео рат, ко је почео да пали куће и убија невине људе. Рат јесте донео несрећу, али је послератно доба донело могућност за опрост - поручио је јуче владика Василије, молећи "Бога да нам опрости и да нам да снаге да опростимо другима".

Сретен Благојевић из села Реповац код Братунца јуче је, нем од туге, сина Бора оплакивао крај - празног гроба. Боро је, и то је све што Сретен зна, заробљен у Сандићима 29. маја 1992. године, од тада о њему не знају ништа, сем да да је убијен... На другој страни гроба, око хладног камена савила се Борова мајка, нема, очију пуних суза, неспособна и да јаукне људски, да пусти глас...
- Да ми је барем да му кости нађем! Погледајте около, само, колико је данас пустих гробова, оних којима више нема ко ни на гроб да изиђе, да им свећу запали? Гледајте гроб Крстине Лукић из Лознице, за дан убили су њу, мужа, сина, ђевера, затворили им кућу - гледао је Сретен гробове около и препричавао, по ко зна који пут, жалосну братуначку српску причу коју нема ко да чује...

Крај њега, Славка Танкосић, села сину на гроб, па је све јутро тихо нарицала:
- Куку мене, кукавици, куку црној мене, шта сам Богу згрешила, куку Милане, сине мој једини, куку одсад па довијека...

Њен Милан сахрањен је у средини велике гробнице, са страна - двојица стричева. Сви страдали за кратко време.

- Мој Милан, срећа моја... Дошо дан раније, ја му велим да ти мајка опере одијело, он мене - нећеш га мајко никад више опрати... Ту ноћ сам пресиђела пред кућом, неће сан на очи... Ујутру, пуцњава се чује... Ја изишла пред кућу, па се молила свим свецима, све до Бога да ми га сачувају... Увече, почеше да довозе мртве, донијеше и мог Милана преда ме... - причала је неповезано, грцајући од суза о дану када је свака кућа по Загонима и Залазју, по Биљачи изгубила по двоје, троје, када је по селима, у нападу Насера и његових више изгинуло него што је живих остало, када Насер и његови нису бирали, него су убијали редом.

Испричала је још после да живи у Братунцу, коначно у "српској кући", плаћа 150 марака кирије месечно.

- Купила сам плац, да градим кућу, само мало крова над главом, али, немам од шта... Била сам у општини, у борачкој, кажу, нисам на листи приоритета због броја чланова породице, због закона, а ја што сам имала чланова породице - изгубила сам, што и мртве не броје...

Крај ње, изашли Радован и Радивоје Павловић са мајком Јулком да запале свећу оцу Радоју који је страдао у Кравици, 7. јануара 1993. године. Синови рат прошли само са ранама, отац сахрањен без главе.
- То никога не занима! Као да смо ми сами себе побили! Све ове жртве чије гробове видите около пале су пре Сребренице, и, неко их је побио - причали су крај очевог гроба Радован и Радивоје.

Милка Ковачић плакала је јуче испред цркве у Сребреници.

- Плачем 15 година, али ме нико не чује - каже.
Њеног мужа Божидара муслимани су заробили 1992. године. Од тада, Милка га тражи у свакој гробници и још га није нашла.
Кроз спомен-собу у центру Братунца, у којој су слике стотина и стотина младића овог краја страдалих током рата, јуче су читавог дана пролазиле жалосне мајке. Поцрнеле од туге која нити попушта, нити ће их проћи док су живе.

Текст и фото: Зоран Шапоњић

  Штампа