Књижевник Витомир Пушоњић
за сајт „Српска политика“ коментарише емисију РТС-а о паду Крајне
''Убијте се''
 Објективна
информација о паду Републике Српске Крајине која је до грађана стигла са
„свега“ дванаест година закашњења најречитије говори о објективном
информисању, моралном посрнућу, сарадницима, поданицима и полтронима
"Јавни
сервис", који грађани финансирају да би преко њега остваривали своја
"права да све знају" тј. "да благовремено буду обавештени о свему што је
од њиховог интереса" (дакле и о свему што се тиче лично њихове коже) је
у недељу, 5.8.2007 године, своје претплатнике врло исцрпно и доста
објективно обавестио о узроцима и начину пада Републике Српске Крајине,
који се догодио 1995.
године. Та објективна информација до грађана је стигла са свега дванаест
година закашњења. Вероватно и зато што је тог судбоносног дана "Јавном
сервису" било важније забављати претплатнике и остале грађане
акробатским тачкама руског циркуса, него га узнемиравати бројним
избегличким колонама које су из Крајине хрлиле према "мајци Србији". Од
гриже савести што сам се тог трагичног дана забављао циркусом са малог
екрана, уместо да било како помогнем тим несрећницима, спасава ме
чињеница да о ужасном догађају нисам био благовремено обавештен. И не
само мене као обичног грађанина, који у том смислу зависи искључиво од
"Јавног сервиса", него ни министра спољних послова, начелника
генералштаба, а ни остале који се брину о народу и Држави. С разлогом не
гризе савест, јер су и државне службе, задужене за јављање, узбуњивање и
сличне активности у сврху безбедности народа и Државе, тај дан као и
"Јавни сервис" имали преча посла, те ни поменути надлежни појма нису
имали шта се дешава у Држави и око ње. Вероватно су се и они у доколици
забављали циркуским акробацијама са екрана.
Ова лекција из наше најновије историје у којој смо и лично учествовали
као необавештени грађани је врло поучна. Нарочито поучно звучи оно
упутство врховног команданта једном од својих полтрона... пардон,
поданика. На његово очајничко питање: "Шта ја сад да радим?"
(подразумева се пошто смо народ и државу урнисали) врховни командант
одговара врло сажето и језгровито: "Убиј се!".
Овај
детаљ је историјски. Ту није реч о неком појединачном случају, пошто ми
се чини да овај злокобни одговор лебди над сваким Србином који је,
следећи слепо свог партијског или идеолошког вођу почев од ''вољеног
сина свих наших народа и народности"
па надаље, стигао у неки безизлаз те не зна шта да ради. Иако сад као
грађани знамо ко је ко, шта је и с ким радио, која нам вајда од
те информације кад се тиче прошлости у којој, и кад би се нешто могло
поправљати, не би донело никакве користи, поготову несрећним
Крајишницима.
Оно што ову закаснелу информацију ипак
чини корисном јесте њен историјски значај, због чега треба да заузме
врло истакнуто место у школским уџбеницима. Њен значај није толико у
објективности, колико у самом кашњењу, али нарочито у детаљу о
председнику и поданику.
Дотичног поданика ситуација је приморавала на сопствени одговор, али га
он није могао докучити, јер се није радило о активном поданику, него
полтрону, слепом послушнику, што сугерише закључак да човек, једино ако
није духа и менталитета слепог послушника, неће доћи у ћорсокак или ће
се у њему и сам снаћи.
Уколико се нађе у историјским уџбеницима, наше будуће генерације ће из
наведеног односа председника према поданику научити битну разлику између
поданика и слепог послушника. Уз доброг учитеља, деца би научила битну
разлику између оданости и слепе послушности тј. полтронства.
Поданик, примајући наредбе, и сам активно размишља о свим аспектима
добијеног задатка и своја виђења предочава наредбодавцу, који их са
своје стране премерава, усваја, да би евентуално кориговао пређашњу
наредбу. Полтрон, међутим, прима наредбу без размишљања и спроводи је по
цену жртава и очигледне промашености, јер је глув и слеп за све
околности. Наредбодавац и поданик, којима је више стало до успешног
извршења посла него до себе, јесу сарадници који се радују један другом,
а они други, којима је више стало до себе и свог положаја, а не до посла
који обављају, плаше се један другог. Осим тога, поменути детаљ врло
сугерише закључак да слепо подаништво не само што није корисно по народ,
него није никаква гаранција ни за сопствену лагоду и будућност, те би то
веома допринело излечењу од послушничког менталитета у који смо дубоко
потонули још у "самоуправним временима".
Осим за децу, лекција је поучна и за старије који су окренути будућности
и имају шансу да је дочекају, јер намеће питање: Да ли нас и у
будућности чекају информације које су од животне важности у овом
времену, а стићи ће са закашњењем од десет-двадесет година?. Чињеница је
да смо тренутно до гуше у великом светском процесу транзиције у циљу
светске глобализације. Искрено речено, ја лично не знам шта значи ни
једна ни друга реч, јер ниједна није српска, те не знам ни куд нас
стварно воде, те се бојим да се иза њих баш и не спрема она "лепша
европска будућност" коју "јавни сервис" свако вече у ТВ дневнику и
осталим информативним емисијама обећава.
Било би врло корисно и за садашњост и
за будућност када би неко од добрих познавалаца и путовођа у ''лепшу
европску будућност'' објаснио каква је разлика између те и оне
комунистичке ''лепше будућности'', због које је ''сиромашна сељачка
Србија'' преко ноћи претворена у ''развијену индустријску земљу'', тако
што су села опустошена, и материјално осиромашена, да би се створили
бројни индустријски гиганти од по двадесет хиљада радника. А кад је
обећана будућност
стигла, тај се индустријски колос, исто тако преко ноћи, урушио, и
Србија је поред опустелих села постала власник опустелих и затворених
фабрика. Односно сиромашна земља у којој су осим ''предузетника'', љута
сиротиња постали како незапослени грађани тако и запослена јефтина радна
снага. И без "Сервиса" је врло очигледно да је процес транзиције и
европеизације Србије велики број предузећа, банака и осталих привредних
објеката упропастио и затворио, а процес приватизације је остатак
обезвредио и будзашто предао у приватне руке наших и страних
"предузетника". Што је све за последицу имало отпуштање великог броја
радника, или како се то у правно уређеној држави каже "великом броју
грађана одузето је право на рад".
Е сад, ако би и обесправљени на рад поставили питање ''предузетнику'',
који је приватизацијом ''друштвене својине'' постао законити власник
предузећа што су их ''проширеном репродукцијом'' изградили они а не неко
апстрактно друштво: ''Шта ми сад да радимо'', мислим да би и њима следио
онај одговор у духу председника Државе: ''Убијте се''. И стварно, шта да
раде Срби и остали грађани Државе Србије које је транзиција учинила
вишком у сопственој земљи? Ко је дужан и где да им обезбеди даљи
биолошки опстанак? Чини ми се да су оне избеглице биле у бољем положају
јер су имали "мајку Србију" као неко уточиште, а ови беспослењаци имају
Завод за запошљавање који и сам кубури са вишком радне снаге. А и они
којима није одузето право на рад, одузето је право на правичну новчану
накнаду, дневни и годишњи одмор и много тога потребног за стварно
достојан и људски живот.
Ваљало би добро размислити да нам се и из те много хваљене
ЕУ не десе неки сличан егзодус, овом на слици, у већ темељно
опљачкану и разорену Србијицу управо од те ЕУ. Или ће нас
„наш“ јавни сервис о узроцима пропасти Евро-атлантских
интеграција објективно информисати за двадесетак година.
|
А било би лепо чути транзитере и реформаторе школства, здравства,
полиције, војске и свега другог државног и недржавног. Јер, о каквом се
унапређењу школства, односно васпитања деце ради, ако ред, поредак и
дисциплину у школама не могу да успоставе учитељи и професори, већ се
мора у ту сврху употребити милиција. То је директна практична поука
нашим наследницима да не зарезују никога осим милиције и оружаних снага.
У ефикасност здравства сам се уверио недавно, када је пацијенту из моје
околине болница помогла да умре. Од реформисане полиције плаше се
једино џепароши и ситне јајаре, док криминалци свих видова раде
несметано и вршљају по Држави као да су невладине организације. Од наше
реформисане војске и одбрамбеног система, не само да се не плаше велике
силе, него ни далеко ситнији из нашег окружења, па чак ни мале
диверзантске групице или појединци (попут вехабија у Рашкој области).
Било би врло занимљиво али и веома корисно када би "Јавни сервис" пружио
шансу и садашњим надлежним државним органима, министрима и осталим
учесницима у овим процесима да кажу онако отворено и поштено, људски и
патриотски, ко с ким, како и зашто чини или је чинио да одједном банка
или предузеће које је до јуче било гигант и радило сасвим нормално,
преко ноћи постане безвредна грађевина коју неки "предузетник" купи
будзашто, скоро из патриотских разлога. Ко и уз чију помоћ предузеће,
чија се вредност мери милионима евра, а власништво је државе и
акционара, преузима за стотинак хиљада евра и завлачи руку прилично
дубоко у џепове и Државе и неколико хиљада акционара. Ко то и на који
начин, или шта то кочи у Држави инспекцијске и друге органе за ред и
поредак те у приватним предузећима не могу да отклоне очигледне
незаконитости које се чине и запосленима и Држави. Било би лепо да
чујемо ако сад неко некоме даје савет ''да се убије''.
Немам ништа против напретка, ако такво
нешто заиста постоји, али ме занима да ли ће и у ЕУ-заједници само
националне мањине имати право на националну самобитност или и остали. Да
ли ће и при евентуалном распаду ЕУ једини кривци бити Срби као што су то
били приликом распада СФРЈ. А ако ЕУ-заједница и заживи, оправдан је
страх да ће се за двадесет година испоставити како од европеизоване
Србије више користи имају европљани и европејци него Срби и остали
грађани Србије. Збуњује ме то што "Међународна заједница" за љубав
"самобитне Црне Горе" грозничаво брани Србији да изађе на Јадранско
море, које јој је пред носом и које је одувек било њено, а нуди јој, на
рачун толиких држава, излазак на Атлантски океан од кога је деле хиљаде
километара, историја и многе друге околности. И ако будем жив какве ћу
користи имати ја лично од тога што ће Србија изаћи на тај океан. Или
моји унуци, ако у Србији немадну посла, или у њој буду јефтина радна
снага! Било би врло корисно и занимљиво чути челнике "Међународне
заједнице" којима је веома стало до европских интеграција, зашто не
комадају и сопствене земље ради удовољења својим националним мањинама,
ако цепање Србије доприноси тим напредним евроинтеграцијама. Ако би
преко „Јавног сервиса“ рекли онако људски: „Брига нас што се Срби и
Шиптари кољу, ми користимо своју надмоћ да намиримо своју рачуницу“
деловало би дрско, али би имало више хуманизма у себи. Пре свега,
искреност би давала неки људскији лик насилницима, а и мање би вређала
жртве. Јер увијање очигледног силеџијства и отимачине Косова и Метохије
у ''хуманистичке, добронамерне и пријатељске" језичке обланде, насилнику
даје један бедан подлачки лик који није у стању да отворено стане иза
своје силе, понижавајући и заваравајући жртве, а идеале скрнавећи
("Милосрдни анђео" је скрнављење и милосрђа и анђела). Искрено признање
нарочито би користило жртвама, не само Србима него и Шитарима. Када би
схватили да је њихова само мржња и жеља да отму туђе, а сила којом то
могу и остварити натовска,
Шиптарима би се само од себе наметнуло питање: ''А шта кад нестане
НАТО?'', те би се ради истински безбедне будућности понашали реалније, а
преговорима пришли трезвеније.
О свему овоме и још којечему било би лепо и морално да ме "Јавни сервис"
обавести сад кад би ми те информације помогле да схватим где сам
и у каквој ситуацији, због чега му сваког месеца уредно платим триста
динара, а не да чекам двадесет година, као ово са Слобом, Караџићем,
Бабићем и Крајином, па да сазнам шта се стварно дешавало, када ми то
знање више не буде требало. Могу ја сад на све њих бити гневан, али њима
од тога никаква штета, а ни мени корист. А никакав шићар ни за Државу
која нас информише преко "Сервиса".
Уместо да је грађани, ослоњени на њене благовремене и објективне
информације, воле као нешта своје, они је, због необјективних и
неблаговремених информација, игноришу или зазиру од ње, плашећи се као
од нечега туђег.
И објективност која толико времена касни, највероватније нема за циљ
објективност саму, већ неку нову лаж којој треба да послужи, а коју ће
''Јавни сервис'' опет разоткрити са закашњењем, када то буде служило
некој још новијој лажи, и тако у недоглед.
Витомир Пушоњић
|
