| Политички коментари |
Српска посла Бране Црнчевића
Телефонирање као моћ
 Телефонирање
је некада била озбиљна моћ. После Хага утврдио сам да је данас моћ оних
који телефонирају Србима, много мања од српских телефонских одговора.
Помислио сам, чак, да је телефонирање изгубило на чаролији, и да је
телефон немоћан.
Ако вам телефон служи да обавестите пријатеља о својим љубавним успесима
или јадима, већ према томе каква вас је љубавна прича задесила, ви сте
обичан, могло би се рећи нормалан, човек. Ако сте мајка која се
телефоном жали пријатељици да вас је син занемарио под утицајем своје
супруге, нисте једина мајка којој се то догодило. Ако сте после пада са
власти телефоном закукали жалећи се на неправду која вас је снашла,
узалуд повећавате свој телефонски рачун.
Моћ телефона зависи од гласа који у њему станује. Моћан глас у правом
телефону, то је телефонирање. У бољшевичкој Русији било је лепих примера
који то доказују. Молотов је телефоном могао да наређује шта хоће,
позивајући се на друга Стаљина. Али, био је то ризичан посао. Шта ако
друг Стаљин каже да је Молотов погрешно телефонирао? Тог би тренутка
Молотов остао без телефона, а Русија без Молотова. Та се зараза
проширила и на Брозову Југославију. Кардељ је моћно телефонирао, али
Броз је телефонирао моћније. Кардељ је успео да сачува себе и свој
телефон, али Ђиласу и Ранковићу то није пошло за руком. Њима су после
онаквих телефона одобрени само мали, немоћни телефони.
Искусио сам моћ телефона на сопственој кожи. Телефон ме је скидао са
позоришног репертоара, он ми је укидао право да пишем за новине, он ме
је промовисао у непоправиве националисте, он ми је претио свакојаким
недаћама. Никада због тога нисам био огорчен. Нисам се чак ни распитивао
ко то са оне стране жице управља мојим животом. Обрадовао сам се кад сам
чуо да мој телефон прислушкују. Позвао сам на вечеру пријатеље које су
прислушкивали, предложио сам им да оснујемо Клуб прислушкиваних. У
млаком антикомунистичком животу који смо успешно водили, откриће да си
прислушкиван било је нека врста друштвеног признања. Да ниси важан, што
би те прислушкивали?Истини за вољу, телефон је понекад био добар према мени. Један ми је телефон укидао право да пишем за новине, други ми је телефон то право враћао. Први пут сам се озбиљно наљутио на телефон слушајући на суђењу пред Хашким трибуналом "пресретнуте телефонске разговоре" оптужених. Да л' је могуће да су само оптужени Срби разговарали телефоном о свему и свачему, и били пресретани. Ко је укинуо право Хрватима, Словенцима, муслиманима и Шиптарима да њихови разговори буду ретко пресретани? Зашто та част припада само Србима? Утврдио сам тада да је моћ оних који телефонирају Србима, много мања од српских телефонских одговора. Помислио сам, чак, да је телефонирање изгубило на чаролији, и да је телефон немоћан. Кад, види врага, није тако. Доскорашњи главни уредник "Европе", хеј наше српске Европе, господин Раде Станић, тешко подноси истину да је телефонски смењен са свог, сва је прилика, ропског места. И нама се то догађало. И нас су мрцварили телефони. Кад се комитет јави комитету, немаш шансе да се извучеш из неприлика. Тешко је било да утврдимо ко нас је "убио" телефоном, и зашто. О томе се није смело ни говорити. Ми смо подносили смењивања правећи се да не знамо о чему се ради. Ти знаш ко је телефонирао да будеш укинут, знаш коме је телефонирано, и зашто. Можда је теби, баш због тога, теже него нама. Не губи време на суду. Одбрана оптужених тражиће да покажеш "пресретнути телефонски разговор" којим ћеш доказати ко је коме телефонирао. И не тугуј, пријатељу, схвати да је Европа дошла у "Европу". Ни са једном Европом не би добио судски спор, а некмоли са две. И други пут пази на себе, ниси беба! Брана Црнчевић |
Предходна страна |
|
|
