| Политички коментари |
Српско држављанство још увек нема
половина наших исељеника
Српско држављанство
 Деско
Никитовић, Генерални конзул Србије у Чикагу о дијаспори, проблемима,
економској сарадњи, повратку наших људи
• “Стално морамо да
апелујемо на Београд, на нашу Владу и Министарство да је овај конзулат
место за једну јаку комерцијалну секцију која ће доносити земљи
инвестиције. Ја сам убеђен да са мало помоћи овај конзулат може реално
да донесе просечно годишње 100. милиона долара Србији”
• “Мислим да је
сада време да поручим другим људима у Америци, нарочито младима у које
је земља доста инвестирала, да сви на својеврстан начин треба да помогну
Србији”
• Генерални конзулат Републике Србије у Чикагу отворен је 2002.
године. Ви сте почетком марта 2003. године ступили на дужност генералног
конзула. Какву сте ситуацију тада затекли и шта је било прво што се
морали да урадите?- С обизиром да је Конзулат званично отворен крајем 2002. године, ја сам тада био у Београду два месеца на припремама и првог марта формално преузео место генералног конзула. Све је морало да крене из почетка, јер је претходни козулат затворен 1992. године. Ми смо морали да направимо и концепт и план и буквално да осмислимо рад конзулата од нуле, како би све почело да функционисе као да конзулат постоји 100 година. Морали смо много тога да урадимо у веома кратком периоду. Поделили смо насе делатности у четири области, издвојили приоритете. Много тога смо почели да радимо у исто време, наравно увек водећи рачуна о приоритетима. Касније смо почели да ширимо своје активности и делатности. • Само 12 дана пошто сте ступили на дужност генералног конзула у Србији је убијен премијер Зоран Ђинђић. Колико је то отежало рад Конзулата у Чикагу? - Врло интересантно да сте то поменули. То јесте био велики шок за нас, у правом смислу речи. Ја сам 1. марта преузео дужност, 7 марта сам имао састанак са градоначелником Чикага......Тада сам му предочио једну врло лепу слику о Србији и успесима које Србија бележи. Тада сам га први пут питао за братимљење Чикага и Београда и рекао му све планове које имам а којих је било много. Морам вам рећи да је тог 12. марта било веома шокантно, ми смо овде у Конзулату, отворили књигу жалости. Нисмо тад чак имали ни заставу, морали смо да је позајмимо из цркве.То јесте било веома тешко за нас и сви наши планови су морали да сачекају неко боље време јер у том тренутку није било реално причати о ономе што смо планирали пре 12. марта. То је сигурно био велики застој у раду конзулата. • Колико је било тешко побољшати слику о Србима у Америци? - Рекао бих да је то дефнитивно био највећи изазов, али и главни приоритет. Ми смо рад овог конзулата првенствено видели као успостављање његовог кредибилитета. Слика о Србима је била доста поремећена, рекао бих, крајем 90-тих година, нарочито кроз средства јавног информисања и неправедно је била доста ружна. Ми смо морали да превазиђемо ту огромну препреку. Морали смо овај конзулат да наметнемо као једну високо професионалну установу и институцију, можда много више него што су то друге земље морале да раде. После одређеног времена постало је јасно да је овај конзулат веома озбиљан и да је озбиљно решен да превазиђе све те проблеме. Да овај Конзулат гледа у будућност и да је заинтересован за конкретне пројекте. Ако би мерили неке успехе Конзулата, мислим да смо највише успели у тој области. Овај Конзулат је данас веома цењен. У Чикагу има 79 конзулата и ја узимам за право да кажем да смо ми међу 4-5 најуважаванијих конзулата. Поред свих тих земаља које су врло блиске Америци, ми смо се наметнули као један веома озбиљан и професионалан Конзулат. • Како сте све то успели с обзиром на не тако велики број запослених у српском конзулату ? На пример Велика Британија има око 90 запослених: - То је тачно. Покушавамо да, као кад неко нема времена да спава па каже ,,спаваћу брзо". Буквално, тако смо и ми радили, све у ходу. Ми смо морали да идемо на сваки пријем, да се појављујемо, да стварамо контаке, да држимо простор професионално опремљен, да подигнемо услугу на највиши могући ниво. Требало је много тога урадити за кратко време. Али, било је то такво време и нисмо имали другог излаза. Рекао бих да то није нешто зато што смо ми тако хтели, већ зато што смо морали. • За вас кажу да сте један од најуспешнијих дипломата млађе генерације. Успели сте да повежете Србију са веома јаким привредним субјектима из Америке, попут Мотороле и Боинга. Докле је стигла та привредна сарадња, шта је још урађено и какви су планови за будућност? - Економска срадања је једна од четири области које сам ја идентификовао на почетку рада овог конзулата. Сматрао сам да ће она временом постати приоритет. Мислим да је у овом моменту и постала приоритет. Ја сам веома нестрпљив да дочекам отварање комерцијалног одељења у овом конзулату. Напросто, ја сам гледао шта раде друге развијене земље. Ти комерцијални сектори код њих су много већи од оног који се бави административним пословима. Ја сам знао да ми у почетку нећемо моћи да радимо много. Као прво, требали су нам добри контакти, са компанијама које су у самом врху. Друго, требало је да покажемо нека достигнућа која је конзулат већ направио. Са протоком времена, економска активност и економска дипломатија су постајале наш приоритет. Ми смо успели после неколико година да обезбедимо и индиректно присуство Мотороле на нашем тржишту. Успели смо да неколико водећих људи Мотороле убедимо да је Србија важна за њих и да они морају да отворе своју фирму у Србији. Они су то урадили и ја планирам да идем у Анахајм у Калифорнију, где је њихов центар за израду биометријских софтвера који се сада раде у Београду. Очекујем да ће у Београду у догледно време, да не звучим нескромно, бити стотинак инжењера који ће радити за Моторолу. Значи, ми са њима веома блиско сарађујемо. Све остале фирме у Илиноису и околини, ми смо контактирали. Има десетак других фирми које смо ми већ водили у Србију. Ми смо довели један инвестициони фонд који је већ одвојио 65 милиона евра за Србију. Мислим да је економска дипломатија нешто ћто ће концепт нашег министарства прихватити и мислим да се наша држава још увек уходава са тим концептом, јер то није био део рада нашег министарства спољних послова. Када смо ми направили једну ранг листу свих наших дипломатских представништава које имамо у свету и када смо измерили економски потенцијал тих подручја, а једини начин да се адектватно то измери је бруто национални производ, ми смо на основу 27 савезних држава које овај конзулат покрива сабрали њихов бруто национални доходак. И испоставило се да српски козулат у Чикагу покрива око 7 трилиона долара, од укупно 12,4 америчког бруто националног дохотка. Иза нас је Токио, односно цела привреда Јапана износи 3,7 трилиона. Практично, покривамо скоро два пута више него цела привреда Јапана. То нас подстиче да стално морамо да апелујемо на Београд, на нашу Владу и Министарство да је овај конзулат место за једну јаку комерцијалну секцију која ће доносити земљи инвестиције. Ја сам убеђен да са мало помоћи овај конзулат може реално да донесе просечно годишње 100. милиона долара Србији.  •
Недавно је у Чикагу потписан протокол о сарадњи између аеродрома
,,Никола Тесла" у Београду и ,,О' Харе" у Чикагу. Да ли постоји
могућност с обзиром на велики број Срба у Чикагу, око 250-300 000, да се
отвори директна авио линија Београд- Чикаго?- Ја сам схватио да је повезивање аеродрома предуслов за једну бољу привредну сарадњу. Тај директан лет је већ две године нешто чиме се ми озбиљно бавимо. Ја морам да признам да сам разочаран што до тога још није дошло. На то су утицале и многе објективне околности. ЈАТ је у тешкој материјалној ситуацији, власнички односи су нерешени, сада се улази у фазу приватизације ЈАТ-а. Ми смо мислили да је можда боље чак и да лети неко други, само да би што већи број људи одлазио у Србију. Сарадња аеродрома је важна и са другог аспекта. Ми имамо претензије да аеродром Београд постане главна ваздусна лука у југоисточној Европи, да постане карго центар. Ми смо захваљујући сарадњи са једним од најпрометнијих аеродрома на свету ,,О'Харе" отворили многе могућности. Приликом потписивања протокола је истакнуто да ће опрема коју у ,,О'Харе" не користи дати аеродрому у Београду, да ће све службе са београдског аеродрома моћи да дођу на обуку у Чикаго. Представници овог чикаског аеродрома су нам обећали да ће директно интервенисати код Федералне агенције за авијацију, да би аеродром Београд што пре добио категорију 1 и самим тим створио предуслов за отварење директног лета између Београда и САД. Ја очекујем да ће као плод те сарадње до краја године а сигурно до пролећа ЈАТ почети да лети за Америку или ће то бити неко од дргуих америчких превозника. • На слави Српске народне одбране у Америци недавно сте изјавили да не постоји пречи задатак од успостављања близих односа матице и дијаспоре и да много тога с правом очекивано није урађено. На шта сте конкретно мислили? - Мислио сам да је наша држава могла много више да уради, односо да покаже више симболике у тој жељи да се матица и дијаспора интегрису, да се избрише та граница. Постоје велики проблеми везани за статусна питања, пре свега држављанства. По мојој процени негде око 50 одсто наших људи нема српско држављанство. Мислим да је то недопустиво. С друге стране тај процес за добијање држављанства траје веома дуго. Цене административних услуга су непримерене. Већина их је формирана у време када је предходни режим стварно био очајнички у потреби да скупи новац. Нема разлога да један оверен потпис који у Америци коста 1 долар, код нас је 46 долара. Наши људи треба да се врате у земљу . Огроман број старијих људи који живе сада у Америци и то живе веома скромно, на ивици сиромаштва, са пензијама од 1000 до 1500 долара, мислим да немају разлога да остану даље у Америци. Ја сам у разговору са њима схватио да би се велики број њих и вратио иако нису били у Србији 50 и више година. Са друге стране, треба укључити више младих људи, треба да буде више размена. Када кажем градити односе између две земље, не мислим само на Србију и САД, већ на велики број наших људи који су амерички држављани а који би могли да помогну обнову отаџбине. Мислим да је сада време да поручим другим људима у Америци, нарочито младима у које је земља доста инвестирала, да сви на својеврстан начин треба да помогну земљи. • Какво је ваше мишљење о српској заједници у Америци? - Ту је постојао један вакум који је попунила црква. Од 1945. године када је највећи број наших људи дошао из Немачке из заробљеништва, црква је била спонзор. Тада су људи добијали карте за превоз и касније су од своје зараде враћали те позајмице . Црква је била место где су се људи окупљали. Нажалост, 1963. године када је Тито био у посети Њујорку и када су организоване огромне демонстрације, Тито се једва жив тада извука из Њујорка. Он је тражио од патријарха Германа да расчини Владику Дионисија који је учествовао у тим демонстрацијама. То је поделило српску заједницу. Напросто браћа која су годинама живела заједно престали су да комуницирају. Један је ишао у једну а други у другу цркву. Те 1963. год. је основана нова независна српска црква у Америци и половина наше заједнице је отишла са том црквом. Друга половина је остала са матичном црквом. Тај огроман судски спор, где су потрошени милиони долара је стигао и до Врховног суда Америке. То је једини предмет у историји Америке где су на обе стране биле цркве а који је дошао до Врховног суда Америке и тада је донета одлука да сва имовина припадне цркви из Србије. Онда су ови други ,,расколници" градили своје цркве. Ми данас на целом подручју и околини града Чикага имамо 18 српских цркава, од којих је 9 било раније а 9 је настало као последица тог раскола. И друге поделе су утицале на нашу заједницу. Та подељеност заједнице за нас је био велики изазов али и велика шанса. Код нас у Конзулат долазе сви и ми успостављамо сарадњу са свима. • Један од циљева конзулата је и да се ниво услуга подигне на амерички ниво. Конзулат посећују сви, кажу да сте ,,помирили" две стране ,,четнике и партизане". - Ја сматрам да не постоји ни један разлог да наше особље које дође из Београда не прихвати правила која важе овде, где је грађанин тај који је у центру пажње и због кога смо ми овде. Ми имамо књигу утисака и веома често људи остављају похвалне коментаре. САЧУВАН ИМИЏ ЦИВИЛИЗОВАНОГ НАРОДА • У име Српског конгреса уједињења током 1999. године органозовали сте протесте широм Америке. Колико вам је то помогло да успоствите контакте не само са нашим људима већ и са веома утицајним личностима у Америци? -Већина можда не зна да ја нисам дошао у Америку 2003. године када сам постао генерални конзул. Ја сам нажалост отишао из Србије, као и већина младих људи, 1991. године, после завршеног правног факултета, и живео сам у Чикагу. У међувремену ја сам стално радио са тадашњом опозицијом, данашњом власти и помагао им у комуникацијама са Српском заједницом у Америци и Америчком Владом. Та, несретна 1999. је дошла и ми смо били затечени. Било је веома тешко донети одлуку како реаговати у том моменту. Постојала је велика количина негативне енергије коју су људи осећали и због које су морали да реагују. Ја сам тада био са Конгресом српског уједињења и ми смо размишљали на који начи да људи изразе своје незадовољство и протест а да у исто време буде сачуван имиџ Српског цивилизованог народа. Ја сам у то време све дозволе за организовање демонстрација добијао на своје име, јер они не траже организацију већ појединца који ће бити одговоран. Ми смо 1999. организовали велики број демонстрација у центру Чикага и успели смо да сачувамо и мир и ред. Нисмо имали ниједан озбиљан инцидент. Ја сам чак од шефа полиције у Чикагу добио једно писмо у коме ми се он захвалио за мирно организовање тих демонстрација. Мислим да ми је то баш доста помогло. пише: Верица Николић |
Предходна страна |
|
|
