Предходна страна

Решење за Космет је предложио специјални изасланик УН, а не ми. Алијанса не може да одбаци његов план јер су га, индивидуално, већ подржале њене чланице

Александар Симић за "НИН"

" Ахтисари је предвидео да НАТО не дозвољава никакав облик контроле од стране међународне цивилне власти, макар она била и европска, а о косовској да и не говоримо. Највиши облик „контроле" који се допушта јесу - „консултације" и „координација"

Ахтисаријев план за решење статуса Косова и Метохије одбачен је као противправан и нелегитиман предлог који руши не само Устав Србије него и Повељу УН, Резолуцију Савета безбедности 1244. и Завршни хелсиншки акт. Русија је исказала решеност да у Савету безбедности не дозволи подривање саме основе међународног права. Коначно, специјални изасланик Ахтисари је замењен и нови посреднички тим, заједно са Београдом и косовским Албанцима, треба да пронађе одрживо решење за уређење Покрајине, које ће бити сагласно Повељи УН. Упркос томе, међутим, званичници САД и НАТО и даље инсистирају на Ахтисаријевом предлогу и стварању нове државе на територији Србије.

Још од почетка преговора, приликом свих сусрета са званичницима других земаља, представници Србије тражили су од својих саговорника да, кад већ инсистирају на независности Косова, наведу бар један ваљан аргумент који би ишао у прилог томе. Зашто је неизбежна независност Косова по цену одузимања дела територије од једне суверене земље, чланице УН, и уз додатну цену отвореног кршења Повеље УН? Шта је, у ствари, прави циљ стварања независне државе Косово? У свим тим приликама, било каква аргументација је по правилу изостајала и уместо одговора на ова логична питања могло се стално изнова чути како „реалност" захтева да Косово постане независно.

Додуше, неку врсту образложења покушао је да предочи Ахтисари изјавом да су Срби као народ криви и да је компромис између Србије и албанске националне мањине немогућ. Из тога је следио закључак да је коначно решење у виду независности Косова неминован исход преговарачког процеса. Није тешко показати да таква аргументација није само чињенично неодржива, него је и морално неприхватљива. Међутим, позивање званичника САД и НАТО на Ахтисаријев план у околностима када отпочињу нови преговори можда садржи кључ за разумевање саме суштине питања која гласе: зашто је за САД и НАТО независност Косова важнија од поштовања међународног права, и то толико да су, таквог решења ради, спремни не само да наруше суверенитет једне међународно признате земље и чланице УН него и да доведу у питање стабилност целокупног региона, па можда чак и да угрозе глобалне односе? Да ли Ахтисаријев предлог показује да су за САД и НАТО реал-политички интереси важнији од норми међународног поретка?

Потребно је обратити пажњу на то да се у Ахтисаријевом плану истиче да одредбе предложеног „свеобухватног решења" имају правну снагу која стоји изнад свих других правних одредби на Косову. Иако се њиме не прописује комплетан устав Косова, овај план дефинише кључне елементе који морају бити његов саставни део. У случају да је тај устав у супротности са понуђеним решењем, предност имају одредбе Ахтисаријевог плана, што значи да је могуће поништавање сваког закона или било које одлуке косовских власти. Ствар је, дакле, постављена тако да би онај ко има последњу реч у тумачењу и спровођењу овог документа у суштини представљао ефективну власт на Косову.

Вреди се упитати није ли прави разлог пројекта независности Косова у чињеници да је Ахтисари у свом предлогу предвидео да надлежности међународног цивилног посматрача буду ограничене тако што би из њих биле изузете надлежности НАТО и међународног војног присуства. Видимо да, и поред тога што би међународни цивилни представник био политички представник земаља које су чланице НАТО, сам НАТО не дозвољава никакав облик контроле од стране међународне цивилне власти, макар она била и европска, а о косовској да и не говоримо. И док би за међународног цивилног представника важила обавеза да подноси извештај о свом раду, ни та минимална формална обавеза се не предвиђа за шефа међународног војног присуства. Највиши облик „контроле" који се допушта јесу - „консултације" и „координација".

Следећи ову линију расуђивања, уочићемо да је предвиђено да НАТО успостави међународно војно присуство, које би било састављено искључиво од снага под његовим вођством, а то значи да би било под његовом командном и политичком контролом. НАТО би имао искључиво овлашћење за развој и обуку Косовских безбедносних снага, а сам би одлучивао да ли ће и када на Косовске безбедносне снаге пренети одређене надлежности, или ће их укључити у састав међународних НАТО снага. У сваком случају, НАТО би „у дугорочном периоду", да не кажемо - трајно, остао на Косову (Анекс XИ, чл. 1.7) са посебним овлашћењима и надлежностима које су изван сваке цивилне контроле. Оваква врста улоге НАТО не може се поредити са улогом овог војног савеза у било којој другој земљи у којој су његове снаге икада биле или тренутно јесу.

Наиме, у свим другим државама НАТО је бар формално у обавези да поштује цивилну власт и демократска начела која налажу и низ ограничења за употребу војне силе. Ако се погледају овлашћења и надлежности које се у Анексу XИ (чл. 2) Ахтисаријевог предлога приписују НАТО, онда се с правом може поставити питање не би ли у овој „независној држави" северно-атлантска војна алијанса заправо имала неограничену власт.

Да је овакво питање оправдано потврђују одредбе које дефинишу да би командант међународног војног присуства, постављен од НАТО, имао врховну надлежност у погледу тумачења свих аспеката предложеног решења који се односе на примену војне силе. То значи да би он имао апсолутно овлашћење да предузме било коју акцију, укључујући и употребу војне силе, за коју сам процени да је неопходна "без даљег санкционисања, ометања или тражења дозволе". НАТО би, при том, имао пуно право на неометану слободу кретања широм Косова било којим војним средством, на тренутну и потпуну војну контролу над ваздушним простором, на инспекцију свих просторија и објеката и на привилегије које му гарантују потпун имунитет.

Када се све ове одредбе узму у целини, можда је допуштен нешто слободнији закључак да би доследно спровођење Ахтисаријевог плана подразумевало и да Бондстил фактички буде главни град „независног" Косова.

Тешко је поверовати да је намера НАТО да за себе обезбеди овакву власт у „независној" држави произашла из поштовања према пријатељски настројеним косметским Албанцима, односно да представља израз признања и поверења у демократски и цивилизацијски потенцијал Косова. Пре би се могло помислити да је у питању експеримент успостављања неке врсте НАТО државе, и да самим тим сва пропратна патетична реторика о „праву косметских Албанаца да одлучују о сопственој судбини" представља само „смоквин лист".

Историјски гледано, до сада су државе стварале војне савезе, па је тако формиран и НАТО. Пажљивија анализа Ахтисаријевог предлога, а посебно одредби Анекса XИ, отвара питање да ли је свет први пут суочен са настојањем једног војног савеза да направи сопствену државу, у којој цивилне институције не би ограничавале његову војну силу. А колики значај Анекс XИ има за САД најбоље се могло видети у њиховом чврстом инсистирању да се у СБ усвоји такозвана минималистичка резолуција која је укључивала управо овај анекс.

Уколико је тачно да се ради на реализацији овог експеримента, онда његове последице могу попримити изузетно велике, боље рећи историјске размере. Истовремено, то нам даје право да у новом осветљењу видимо и другачије разумемо неке важне чињенице из релативно недавне прошлости, почев од тога да је НАТО без одобрења Савета безбедности УН бомбардовао Србију, затим да је довео своје трупе у јужну српску покрајину и, коначно, да чак и по цену драстичног кршења међународног права инсистира на независности Косова.

Напоредо с тим, САД и НАТО би желели да се, у име пријатељских односа са Србијом, избегне свака расправа о њиховом ултимативном захтеву да Косово добије независност. Другим речима, кооперативност Србије или у најмању руку њено ћутање представљали би добар залог будућег пријатељства. То је тренутно њихово виђење Србије и наших будућих односа.

Време иза нас је показало да је Србија на најбољи начин искористила право на своју реч о Косову. Захваљујући томе, изборени су нови преговори који дају прилику да се заустави стварање најопаснијег преседана у Европи после Другог светског рата. И више од тога, кроз нове преговоре морало би да се пронађе добро и историјски правично решење које ће задовољити и суштинске интересе Србије и суштинске интересе албанске националне мањине у Покрајини. Све, међутим, указује на то да се до таквог решења може доћи само уколико НАТО одустане од наметања својих интереса на Косову и Метохији."

  Штампа