Нова медијска звијезда је
свако Саша с отока Крка која њбоље показује цијелу чудесну балканску
митологију, чаробнију и опсежнију чак и од грчке
Не можеш ти нашега човика зајебат
Рекло
је с нескривеним поносом многи Хрвата прочитавши у новинама како је
становити Саша (24) с отока Крка први у свијету, први дакле од свих шест
милијарди људи и свих пола милијуна власника новог америчког
електроничког чуда, успио пробити заштиту револуционарног Апплеовог
мобитела И-Пхоне.
Apple iPhone: The full specifications
|
Саса је, наравно, одмах постао нова хрватска медијска звијезда,
потамнивши славу чак и оног Лопине, Сапине, како се звао онај наш
угоститељ из Берлина, хакер који је пробио заштиту берлинског
кладионичарског сустава, па постао аутентични хрватски Робин Хоод што
пљачка богате да би... добро, купио црвени феррари.
Не можеш ти нашега човика зајебат! Колико пута сте у чули ту реченицу,
изговорену на једном од три-четири штокавска језика с овог брдовитог
полуотока, овисно је ли се за потребе кафанског разговора није дао
зајебати наш човик, човјек, човек, чо'ек, или која ли већ подврста те
ендемске балканске животиње, управо невјеројатно прилагодљиве свим
животним увјетима, од сурових азијских сухопољина до скандинавске
либералне демокрације?
Иза те реченице цијела је чудесна балканска митологија, чаробнија и
опсежнија чак и од грчке, с одважним јунацима чије подвиге ми, смртници
с поднозја Олимпа, препричавамо с кољена на кољено, додајући увијек нове
детаље и невјеројатне обрате, о довитљивим земљацима који за нашим
санковима постају прави богови и полубогови.
Чули сте те приче безброј пута, и сами сте их често препричавали. О оном
хрватском гастарбајтеру, или Босанцу, Србину, свеједно, сто је саградио
кућу на обали Женевског језера, на државној земљи, на ужас шокираних
Швицараца, који су због тога морали мијењати своје мањкаве законе, јер у
цијелој седам стотина година дугој повијести Швицарске државе није
забиљежена бесправна градња, па не постоје ни законом предвиђене
санкције. Или је то било у Норвешкој? Зар је важно - нема те уређене
демокрације која ће зајебати нашег сналажљивог земљака.
Па није ли оно и споменутог хрватског Робина Хоода, који је њемачке
кладионице оштетио за два милијуна еура, а суд у Берлину га ослободио
зато што тамошње законодавство једноставно није предвидјело његове
иновативне методе кладионичарских малверзација?
Прослављени кошаркаш Цхицаго Буллса Тони Кукоч причао ми је, рецимо,
како је с једним таквим ишао у риболов на језеро Мицхиган. Американци
чувају рибљи фонд језера Мицхиган и поставили су јасна правила понашања:
допуштени улов су двије рибе. Стога се, уловивши другу, Тони хтио
вратити кући, али земљак се само насмијао и наставио лов - извукао је
трећу, па четврту, па седму, па десету. Наравно да је знао да не може с
десет риба проћи строгу контролу на излазу: кад је уловио десету,
изабрао је двије највеће, а остале - бацио у језеро. Десетљећима су,
ето, глупи Чикажани одлазили са штаповима на језеро Мицхиган и враћали
се кући чим ухвате двије рибе, па макар и величине инћуна, и никоме
никад није пало на памет да улови петнаест риба, па изабере двије
највеће. Све док није дошао наш митолошки јунак.
Не може држава Иллиноис нашега човика зајебат! - зачује се сваки пут с
друге стране санка поука те приче, па крене сљедећа: она о ратним
избјеглицама из Хрватске, односно Босне, одакле већ, који су схватили да
свака њемачка савезна држава избјеглицама даје хиљаду марака мјесечно,
па се пријавили у сваки од тринаест Бундеслäндера, и онда првог у
мјесецу сједали у ауто и одлазили на турнеју по Њемачкој, скупљати
својих 13.000 марака социјалне помоћи. Свашта, ето, Швабо може, може
направити ауто које ће наџивјети кенозоик, али не може зајебати нашег
човјека.
Мени особно најдража је пак она прича о том митском "нашем човјеку" који
се у избјегличком сужањству Њемачке - или Низоземске, Шведске, Финске,
извори се не слажу увијек - зажелио домаће јањетине с ражња. Зна се,
наравно, да је јањетина на ражњу незамислива западно од Муре и да је
нема на јеловницима уљуђених еуропских гастхауса, јер то се на
пристојном Западу сматра екстремно барбарским начином термалне обраде
меса, па се тај наш-човјек досјетио да младо јање купи у трговини с -
кућним љубимцима. Продавач се, каже тај раширени урбани мит, чудом
начудио купчевој жељи - неће он анаконду, тарантулу или крокодила, као
сав нормалан западни свијет, него бас младунче овце - а како у уређеном
капитализму нема тога што вам трговац неће наћи, тако је тједан дана
касније наш-човјек дошао у пет-схоп по своје мало, бијело јање.
И прошла би та јањетина на ражњу без посљедица, да се нашем-човјеку није
омилило, па је у дућану с кућним љубимцима наручио и друго, и треће и
седмо јање. Разњежила се продавачица у дућану, ствар се прочула, за
необичан случај љубави човјека и домаћих животиња заинтересирали су се
ускоро и новинари, али и будни активисти локалног друштва за заштиту
животиња, које је занимало како се тај сиромашни несретник брине за
своје стадо. И напосљетку је у плиткој костурници у дворишту иза куће у
предграђу Дüселдорфа - или Малмöа? - откривена мрачна тајна тихог и
повученог Н. Н., прогнаника с крвавог Балкана.
Постоји и друга верзија овог мита, још надреалнија и луђа, готово као
предложак за карактер из неког психолошког трилера. Заклињали су ми се
људи да се ствар догодила негдје у Америци, можда чак у Аустралији,
углавном негдје гдје је немогуће видјети да би се лешеви животиња, као
код нас, продавали цијели. Како било, нас-човјек је, зажељевши се оне
исконске радости кад јагањци утихну, у месарници купио двије јањеће
плећке, два бута, ребарца, брзолице, главу, цијело је јање нас јунак
купио у дијеловима, код куће га саставио жицом и - на весеље мале
избјегличке колоније - окренуо на ражњу.
Ех да, не можеш ти нашег човјека зајебат! - зачује се онда у кафани
једнодушни закључак, у којему ћете препознати дубоко дивљење
ненадјебивом балканском генију, и више искреног поноса него што га могу
измамити све националне химне и заставе, славне битке, титуле свјетских
првака и сви Теслини патенти заједно. Урбана митологија бјелосвјетских
Славена слави њихову невиђену сналажљивост, каквој их је научила ваљда
сурова повијест: то су хајдуци и друмски разбојници двадесет првог
вијека, који одавно више не пљачкају трговачке караване, нити из засједе
заскачу млетачке, турске и аустријске наоружане патроле, већ пресрећу
порезне, социјалне, банкарске, финанцијске и остале службе развијене
демокрације.
Јаче је то чак и од њихова опјеваног и помало прецијењеног слободарског
и државотворног духа, јер ниједну државу нису Хрвати, Срби и Бошњаци баш
толико сањали да је не би преварили. И радије ће Хрват положити живот на
олтар домовине него тисућу куна пореза на њен шалтер.
Обратите, уосталом, пажњу на ту реченицу: не можеш ти нашег човика
зајебат. Јер, и Закон о рекреативном риболову у америчкој држави
Иллиноис, и Урбанистички план женевског кантона, и правилник Савезне
државе Баден-Wüрттенберг о стјецању права на социјалну помоћ, и Закон о
заштити животиња Новог Јузног Wалеса, сви су устави и закони модерног
свијета, како је познато, смишљени само да зајебу нашег човјека, и ни
због чега другог.
Такав ће вам се нас-човјек, лежерно наслоњен на свој црвени феррари пред
каквим берлинским кафићем, пожалити да је и Други закон термодинамике,
злогласни Закон ентропије, донесен само да се зајебе његова
револуционарна идеја о одрживом развоју неуређеног сустава.
Сустав је, наиме, највећи природни непријатељ нашег-човјека, митолошког
бога преваре, и цијела је повијест такозваног напретка, од првих
земуница до високих цивилизација на усћима ријека, генерирана само
идејом да се зајебе нас човјек.
Зато је охрабрујућа вијест с отока Крка. Богови урбане митологије
ходају, ето, укорак с временом, и широко су са козјих стаза народне
епике, из простора избјегличких логора и гастарбајтерских контејнера на
баустелама - уз цвилеж електромотора и весело окретање каквог домаћег
папкара набијеног на колац - закорачили у дигиталну еру. Причат ћете
сутра тако о неком нашем невиђено паметном и сналажљивом човјеку који је
лукаво зајебао цијели норвешки мировински систем тако што је наоружан
зољом опљачкао блиндирани комби с пензијама, а супатник са санка додат
ће: није то ништа, један наш студент са Крка - сутра ће бити из Живиница,
Сарајева, Новог Пазара, већ по потреби - пробио је заштиту Апплеовог И-Пхонеа.
Хиљаде врхунских инжењера упослила је твртка Аппле на том пројекту,
уложила милијуне долара и ангажирала цијеле тимове нобеловаца на
осмишљавању сложеног система заштите, што све та америчка гамад није
подузела, а све само с једном намјером - да зајебе нашег човјека.
Заборавили су, међутим, једну ствар. Не можеш ти нашег човјека зајебати
- довршит ћете ви реченицу, док вам уз кичму стројевим кораком, као
један, буду марширали жмарци поноса.
Пише: Бориса Дезуловића
|
