| Политички коментари |
|
У земљи Србији и систему гладних, објава
штрајка глађу је формализација нечег неформалног која никог не тангира. Штрајк као дијета  Можда
свега три посто у овој земљи и не гладује... Не гладују они који су за
време ових турбулентних времена увек имали довољно и они који нису под
нервним сломом од којег се гоји као од белог хлеба и макарона..
Пише: Исидора Бјелица
Глад
У систему гладних објава штрајка глађу је минорна појава која никог не
тангира. Ни оне гладне хлеба, ни оне гладне још пар милиона... Неки су
гладни времена, неки љубави, неки пажње, неки милости, неки самилости,
неки правде, неки слободе, неки истине, неки нових ствари и путовања,
неки луксуза, неки земље... Србија је земља гладних и зато је штрајк
глађу осуђен на пропаст по дефиницији... Штрајкује глађу - каже сиромах
- па шта, и моја породица је стално гладна, па ником ништа... Ух - каже
богаташ - благо њему, то гладовање бар има циљ а ја сам на дијети због
жене...
Нема дана а да не чујете да је неко отпочео штрајк глађу...Како се транзиција захуктава, тако све више очајних и немоћних људи обзнањује штрајк глађу... Истина, што рекла једна радница ЗЗО "Застава", скоро да цела земља гладује само људи нису јавно прогласили штрајк, али заправо, у општем гладовању, објава штрајка глађу је само формализација нечег што неформално траје непрестано... Већу позорност штрајком глађу изазвали су Цеца и Вучела за време несрећне "Сабље", после је штрајковао глађу и симбол петооктобарске револуције Џо Багериста, онда је у Нишу онај човек што му је НАТО срушио кућу а нико није помогао, умро. Онда је Шешељ штрајковао у Схевенингену, а после тога многи отпуштени радници разноразних на тендерима распродатих предузећа. Данас је штрајк глађу готово свакодневна појава о којој се пише с мање жара него о томе колико је пара потрошила нека певачица за нове ципеле... Филарет штрајкује на српско-црногорског граници, отац једанаесточлане породице штрајкује пред владом, неколицина радника "Заставе", једини који су имали муда, најавили су свој штрајк... И шта? Ништа... Баш ништа... Мало, мало, па се јави неко нови угрожен, немоћан, понижен, да објави да штрајкује глађу и да ће да кампује недалеко од владе, скупштине или где већ долазе моћни и наједени у својим скупим лимузинама... На неки невероватан начин ти наши штрајкови глађу пролазе сасвим непрофесионално и мирно. Као да и сам изгладнели остатак нације не верује да се од глади може умрети, зато што су и они гладни па никако да умру... Србија је гладна и зато је штрајк глађу тако истовремено распрострањен и неважан... Министре и власт заправо заболе што неко штрајкује глађу, па толики су ионако гладни и ником ништа... Невладине организације имају „паметнија посла" него да се баве онима којима су људска права угрожена; па и сами изгладнели лекари као да овај чин не схватају довољно озбиљно. тако да ћете често видети да се штрајк глађу спроводи без лекарског надзора... И сами штрајкачи, када се упусте у ово суицидно чинодејствовање, не прочитају довољно о томе колико је гладовање опасно за организам, колико је потребно да узимају течности, минерала, који дан морају да направе прекид, јер то уосталом пише и у правилнику о штрајку глађу који су сви револуционари, бунтовници и штрајкачи у свету познавали... По ко зна који пут, пишем вам драги моји читаоци о гладовању, јер је оно званично или незванично судбина Србије... Још нисмо једино чули да је неки тајкун објавио штрајк глађу, то би стварно била вест, или рецимо да је министар Јеремић одлучио да штрајкује за свечаном вечером... Овако озваничење гладовања више ама баш никог не узнемирава, ни министре ни саветнике... Ми не штрајкујемо а гладујемо - каже један радник - е, то је зајебано... И стварно је зајебано... Гладовање без циља и новинара је свакодневно... Гладују сељаци, радници и поштена интелигенција. Непоштена интелигенција је и даље на полицијским и партијским паушалима. Зато их заболе што им се књига продала у сто примерака и што су плате на факултету мале... Парадоксално, гладовања, бар она јавна, увек су сасвим личне природе, она се базирају на чињеници да се верује у то да властодршци неће допустити да неко умре од глади и да ће му помоћи или удовољити његовим захтевима... Та премиса је погрешна, па забога, гладује осамдесет посто Србије и шта...? Ништа... Штрајковање глађу заправо значи гајење огромног поверења у систем који неће дозволити да појединац умре одбијајући храну... Али, људи, заболе систем и властодршце што је неко изгладнео и што му отказују органи!.. Добро, можда им није баш пријатно да гледају гладне људе пред скупштином кад подижу онолике дневнице и путне трошкове, али објективно цела ствар с гладовањем код нас је у крајњој декаденцији... Између гладовања можемо да прочитамо веома важне вести о томе која је певачица и удавача купила нову "луј витон" ташну, а која је добила целулит... Често изгладнелог штрајкача новине преломе с леве или десне стране целулитом обузете бутине или савета за дијету... То је врхунска перверзија на коју ћете наићи скоро на сваком кораку. Дакле, оних десет-петнаест посто грађана који нису гладни, заправо добровољно такође гладују, јер су на разноразним дијетама. Да ли зато што су к'о блесави ждрали по пословним ручковима, или зато што не могу да се уздрже због стреса? У сваком случају, дијете су скоро неизбежне код оних који иначе не гладују и не размишљају хоће ли имати за корицу хлеба... Тако долазимо до шокантног податка да и богати гладују, добровољно свакако... Њихов циљ није да их врате на посао или да им дају већу отпремнину, њихов циљ је да имају лепу линију кад их папарацо закачи на јахти... Али, свеједно, то не значи да не гладују... Укратко, ако овако погледамо ствари доћи ћемо до запањујућег коефцијента оних који гладују... Можда свега три посто у овој земљи и не гладује... Не гладују они који су за време ових турбулентних времена увек имали довољно и они који нису под нервним сломом од којег се гоји као од белог хлеба и макарона... Таквих је мало... Ко нормалан данас још није под стресом? Уосталом, у Србији се гладује на све могуће начине... Кад занемаримо оне гладне корице хлеба, гладни смо свега и свачега... Правде, слободе, слободног кретања, виза... Глад је једна занимљива категорија која се овде баш запатила... Гладан народ је стишан народ док глад не постане превелика. Онда се стишаност претвара у бес... Неки су гладни нових и нових милиона, фабрика и никад им доста... Укратко, скоро да нико није сит у Србији... Зато и толико крађа и толико отпуштених... Транзиција је систем гладних, било да чезну за кором хлеба, било за још две-три фабрике с окућницом и вилом с базеном. У систему гладних објава штрајка глађу је минорна појава која никог не тангира. Ни оне гладне хлеба, ни оне гладне још пар милиона... Неки су гладни времена, неки љубави, неки пажње, неки милости, неки самилости, неки правде, неки слободе, неки истине, неки нових ствари и путовања, неки луксуза, неки земље... Србија је земља гладних и зато је штрајк глађу осуђен на пропаст по дефиницији... Штрајкује глађу - каже сиромах - па шта, и моја породица је стално гладна, па ником ништа... Ух - каже богаташ - благо њему, то гладовање бар има циљ а ја сам на дијети због жене... Јеби га, можда би имало ефекта ако наш преговарачки тим за Косово не би ждрао у Бечу него гладовао, али то је већ друга прича, наша власт је гладна... Можда и гладнија од народа, зато толико узима и отима... На крају крајева, што рекла моја прабаба Милка, не једе питу ко има, него ко је навикао... Али то је већ прича о стилу а не о глади, а стил је дијаметрално супротан перманентној глади за свим и свачим... Нарочито за вилама од пет милиона евра, базенима и јахтама... Не бити гладан у транзицији је уметност... Бити задовољан у транзицији је раритет... Ипак, треба знати да се од вишка јела умире брже него од глади... Парадоксално, ближе су смрти они у скупштинском ресторану који претерују с прасетином, него они што гладују испред... То Воја Коштуница зна и зато више брине за посланике него за гладне раднике... Јашта... Исидора Бјелица |
Предходна страна |
|
|
