| Политички коментари |
Како ће бити разрешено косовско питање?
Косово ће постати још један замрзнути сукоб
Утицајни кругови
у ЕУ сматрају је „то питање погрешно постављати“. Морамо престати да
говоримо о решењу сукоба између Срба и Албанаца на Косову и почети да
размишљамо о управљању тим емотивним сукобом.
Пише: Вилијам
Монтгомери – бивши амбасадор САД у Хрватској и Београду
 Пре
неки дан сам разговарао с једним високим европским дипломатом који има
дуго искуство у овом региону. Био се управо вратио са састанка чланица
ЕУ у Бриселу о питању Косова. Упитао сам га шта мисли како ће оно бити
разрешено. Његов је одговор био индикативан. Рекао је: "То је погрешно
питање. Морамо престати да говоримо о решењу сукоба и почети да
размишљамо о управљању сукобом." Другим речима, он је један од оних у
утицајном сегменту у оквиру ЕУ који врши снажан притисак да се с
косовским питањем поступа на укорењено европски начин - да се у
суочавању с тешким питањима која прате високе емоције не предузима
ништа. Косово ће постати само још један замрзнути сукоб.
Упитао сам га да ли та опција сигурно не гарантује акцију косовских
Албанаца, која ће укључити озбиљан и непредвидљив ниво насиља. Истакао
сам да је руководство Албанаца недавно нагласило значај стрпљења само
зато што је сто одсто сигурно да независност стиже крајем године, пре
свега због изјава председника Буша и других Американаца. Ако то обећање
не буде испуњено, изгледа прилично извесно да можемо очекивати екстремну
реакцију.
И поново је његов одговор био занимљив. Пре свега, рекао је да је то
"ваш посао, а не наш. Ви (Американци) сте ти који сте створили ту
ситуацију, па је на вама да се њом бавите". Потом је у начелу умањио
претњу насиља, верујући да ће оно бити релативно мало и да ће се лако
обуздати. Он верује да ће, кад косовски Албанци схвате да међународна
заједница намерава да обесхрабри било какву акцију у правцу
независности, то једноставно морати да прихвате. Испод његовог општег
става јасно се назирало схватање да ће на крају свега ЕУ бити та која ће
имати незахвалан, дуготрајан посао решавања економских питања и
демократских изазова на Косову. Имајући у виду ту реалност, он одбацује
притиске да се предузму или прихвате мере с којима се он дубоко не
слаже.
Мада су кључне чланице ЕУ у Контакт групи приватно показале спремност да
прихвате унилатерално признање косовске независности касније ове године
кад све могуће опције буду исцрпљене, оне ће долазити под све већи
притисак из сопствених редова да се такав корак избегне. Уколико, на
пример, не буде пуног консензуса ЕУ, неће бити њене мисије на Косову
која би заменила УНМИК. Могла би бити блокирана и помоћ ЕУ Косову. Поред
тога, антагонизми поводом унилатералне акције о овом питању могли би да
отежају деловање у оквиру ЕУ о многим другим питањима.
Одржавање јединства у оквиру ЕУ је готово света мисија. Оне земље које
разматрају унилатералну акцију мораће да се упитају (и питаће их остале
земље ЕУ) колико је Косово заиста важно за њих у оквиру веће слике.
Одговор је "не много". Поред тога, растућу опозицију унилатералној
акцији сачињава неколико земаља/лидера са стварним искуством на Балкану,
што њиховим аргументима даје већу тежину.
На крају свега све би се могло свести на процену кључних међународних
играча у оквиру ЕУ о томе шта је озбиљнија претња дугорочном миру и
стабилности у региону: признање независности Косова без благослова
Савета безбедности УН или свесно блокирање независности и изазивање
гнева косовских Албанаца. И једно и друго носи значајне ризике. Док
земље чланице ЕУ разматрају ове опције, све ће такође бити свесне штете
која може бити нанета јединству ЕУ ако се не постигне консенсус о
заједничком приступу.
Оружани напад на полицијске снаге у јужној Србији ове недеље све нас је
подсетио на потенцијал насиља. Мада смо у међународној заједници радили
дуго и тешко са српском владом и лидерима заједница свих етничких група
у јужној Србији да умањимо тамошње тензије, такође је апсолутно јасно да
је судбина тог региона блиско и неповратно повезана са судбином самог
Косова. Насиље на Косову неизбежно ће донети и насиље у јужној Србији.
Напад у јужној Србији треба да буде подсетник колико је ломљив мир у тој
области, баш као и на Косову. Тај напад је садржао софистицирану ноту у
том што лидери косовских Албанаца могу тврдити да не знају ништа и нису
одговорни за акције изван Косова, док истовремено подсећају све на
насилни потенцијал који лежи испод саме површине.
Моје гледиште о Косову заснива се готово искључиво на посматрању
издалека и медијским извештајима. Никада нисам живео на Косову и моје
посете тој области нису биле честе. Не могу тврдити да имам неку врсту
директног увида у карактер косовских Албанаца, који је неопходан да би
се тачно предвидела њихова реакција. Моји утисци су такође вероватно
обојени годинама живота у Србији. Али наглашавајући све горе поменуто,
морам да признам да изгледа како косовски Албанци од свих етничких група
у бившој Југославији нису "научили" да избегавају употребу насиља. У
ствари, њихово искуство било је управо супротно. Године пасивног и
мирољубивог протеста у Милошевићевој ери нису донеле апсолутно ништа
осим што су створиле генерацију лоше образованих младих људи суочених с
тешким изазовима у годинама које предстоје. Само је унилатерално насиље,
које је ОВК предузела упркос изразитим жељама Ибрахима Ругове и
међународне заједнице, на крају довело до западне интервенције и
протеривања српских снага с Косова.
Такође се сећам интерног насиља против политичких партија на Косову
током последњих неколико година које је довело до убистава неколико
чланова Руговине партије. Потенцијални албански сведоци у процесима за
ратне злочине били су убијани и застрашивани. Чланови Косовског
заштитног корпуса су прилично често били "хапшени" због планирања или
спровођења терористичких акција против заједнице етничких Срба.
Екстремисти косовских Албанаца подстакли су борбе и насиље у суседној
Македонији пре неколико година. Мартовски немири 2004. и напади на УНМИК
и заједницу етничких Срба били су изведени уз насиље, интензитет и
брзину који су шокирали и изненадили међународну заједницу. Потенцијална
"побуна" у јужној Србији 2000-2001. била је заустављена а да у томе
уопште није учествовало руководство косовских Албанаца, које је
демантовало да зна, да је одговорно или да утиче на оне који су то
извели. Заједнички деноминатор у свим овим догађајима јесте спремност да
се користе насиље и тероризам.
Имајући у виду све ово, изгледа неизбежно да можемо очекивати ватрену
олују насиља кад екстремисти међу косовским Албанцима схвате да је
независност одложена на неодређени период. Од тога их неће одвратити
стандардне користи од Европе, обећања и "мека моћ". Насиље може
попримити многе облике, од којих ће неки моћи да буду обуздани
усаглашеном акцијом Кфора, али ће бити далеко теже бавити се другима.
Шта да радимо, на пример, с прикривеним терористичким акцијама у облику
нагазних мина, ноћним препадима на изолована места и чак минобацачким
нападима на међународне базе и заједнице етничких Срба?
Један фактор је сигуран. Бушова администрација неће желети да њене трупе
буду умешане у насиље у још једној земљи поред Ирака и Авганистана у
времену које претходи изборима следеће године. То је још један разлог
зашто ће америчка администрација желети да се овим проблемом позабави
ове године, и то на начин који ће њене трупе оставити на сигурном. То
значи унилатерално признавање и преношење примене у руке Европске уније.
Задржавање кључних земаља ЕУ међу онима који су за овакво решење,
међутим, захтеваће интензивне дипломатске напоре на највишем нивоу. То
је уметност у којој садашња администрација није баш супериорна. Осим
тога, ово решење отвара Пандорину кутију с безброј проблема који могу
захватити неколико земаља у региону.
Другим речима, они који доносе одлуке мораће сада да изаберу између две
изразито непожељне алтернативе, од којих је свака предодређена да собом
донесе непредвидљиве нивое насиља и сукоба.
Вилијем
Монтгомери
|
Предходна страна |
|
|
